Na samom početku emisije, Salata je upitan zašto je važno da sačuvamo zgradu Generalštaba kao kulturno dobro i uopšte kao jednu arhitektonsku i urbanističku celinu u Beogradu. Kako je napomenuo, on bi pitanje malo preformulisao, odnosno proširio.
„Degradacija urbanog prostora i što je mnogo bitnije javnog interesa, javnog dobra traje unazad decenijama, i ona dovodi do uništavanja sistema zaštite, odnosno svih institucionalnih mehanizama, ali i strukovnih. Ovo pitanje povlači sa sobom, kao i status Beogradskog sajma, čemu nama te institucije uopšte i služne? Da li ćemo mi biti jedna među tri zemlje u svetu koja neće imati Zavod za zaštitu spomenika kulture?“, objašnjava Salata.
U tom smislu, napominje on, pitanje Generalštaba je višeslojno, ono je takođe pitanje obnove pravne države, ustavnog poretka, autonomije struke, podele vlasti.
I to je jedan aspekt cele priče, dodaje sagovornik Mašine, dok je drugi možda širi i mnogo važniji za čitavo naše družtvo, a to je sam istorijski aspekt te lokacije. Arhitektonski govoreći, kako napominje, to je mesto na kojem se ogleda jedno društvo.
„I ta naša istorija, kao što svi znamo, je jako kompleksna, ponekad i protivrečna. Generalštab je pre svega jedan simbol otporu antifašizma, a nekako se često voli poturiti da je to komunistička arhitektura. Komunistička arhitektura ne postoji, ali ona ima svoja nekakva dodatna značenja, koja su oslikavala tadašnju državu i njen ideološki, odnosno politički i vrednosni sistem. I to su vrednosti koje je tadašnje celokupno društvo želelo da prikaže kroz arhitekturu. Naravno, usledili su i turbulentni periodi, 1990ih smo imali građanski rat za koji snosimo odgovornost, i ja bih rekao da je Generalštab za nas ogledalo u koje jako teško pogledamo, jer ono govori o svim tim našim protivrečnostima. S jedne strane, mi želimo da se odreknemo tog socijalističkog nasleđa, dok s druge u isto vreme ne želimo da priznamo krivicu za događaje koji su bili. A sa treće strane, mi jesmo bili žrtve bombardovanja, bili smo žrtve neopravdane agresije, ali takođe moramo biti svesni da ta agresija nije došla niotkuda. I jako je teško suočiti se sa tim. Međutim, Generalštab za nas može biti šansa da se pomirimo sa sopstvenom prošlošću i da nastavimo dalje, da gledamo u budućnost. U tom smislu, mislim da je ta oštećena arhitektura, ili ruševina kako je neki zovu, verovatno jedini iskreni odraz našeg društva“, rekao je Salata u emisiji Šta kaže?.
Upitan na kontu prethodno rečenog, odnosno zašto obnova, a ne rušenje, Salata postavlja nekoliko kontrapitanja: Da li mi kao narod imamo pravo na sopstvenu istoriju? Da li građani ove zemlje imaju pravo da čuvaju svoje kulturno nasleđe? Da li javni interes mora biti iznad privatnog?
„Naravno, nakon tih pitanje sledi i ono da li je zgradu Generalštaba, sa tehničkog aspeta, moguće obnoviti? Ono što mogu da kažem je da nama svakako fale pouzdaniji podaci, u smislu u kakvom je trenutno stanju zgrada. Ali, 1999. je Institut IMS uradio analizu, u kojoj su smatrali da je zgrada stabilna. Zanimljiv je i podatak, na kontu plasiranje teze da je to ruševina, da samo nekih 5 odsto kvadrature zapravo nema. Uzimajući to u obzir, to je oštećena zgrada. Celokupno krilo B i ona kula su funkcionalni, tamo ljudi i dalje rade. Uzimajući sve to u obzir, zgrada se apsolutno može obnoviti. E sad, drugo pitanje je kako mi to možemo obnoviti, odnosno šta je potrebno da uradimo, i treće pitanje je šta to može da postane. Takođe, sama obnova nije toliko finansijski zahtevna, ukoliko uzmemo u obzir milijarde koje trošimo na projekte poput EXPO ili nacionalni stadion. E sad, šta to može biti? Već smo rekli, taj projekat mora da ima javnu funkciju, poput muzeja, a ne kockarnica“, smatra Salata.
Investitorski urbanizam i loše prakse
Na pitanje o sveobuhvatnom investitorskom urbanizmu koji je zahvatio Srbiju, Salata napominje da on lično ne voli da koristi tu kovanicu jer, kako kaže, za njega predstavlja jedan oksimoron.
„Ja jako poštujem urbanizam i urbanističku struku, jer je to pre svega humana nauka. I onda kada kažemo investitorski urbanizam, ispada kao da su oni od arhitekata uzeli određeno polje koji je u našem domenu. Problem sa gradnjom u Srbiji je taj što se sve radi bez ikakvih pravila, a sve s ciljem stvaranja što većeg profita, to je naposletku i sam cilj krupnog kapitala. A zemljište je ograničen resurs, samim te se mora voditi računa šta mi radimo s istim, odnosno koju namenu mu pridodajemo. U tom smislu, taj tzv investitorski urbanizam uspeva zato što država nije jaka, odnosno ne postavlja pravila igre te je struka marginalizovana. Samo ću pomenuti podatak koji možda i najbolje ilustruje našu trenutnu situaciju, a to je da mi nemamo generalni urbanistički plan već pet godina“, izjavio sagovornik Mašine.
Pred sam kraj emisije, upitan da da tri primera najlošijih arhitektonskih ili urbanističkih rešenja u Beogradu, Salata napominje da je teško odgovoriti na to pitanje, zato što bi onda ulazio u domen subjektivnog tumačenja. Umesto toga, on stavlja fokus na projekat Beograd na vodi.
„I to ne samo u smislu arhitekture, o kojoj se može polemisati, jer postoje i neke pozitivne strane tu i naravno nije sporno da mi razvijamo grad, svaki arhitekta naposletku teži ka tome. Međutim, način na koji su donošene odluke u vezi tog projekta, način na koji se struka uključuje ili isključuje iz samog tog procesa, pa i građani na kraju krajeva, to je ono što su loše prakse. I mi na taj način gubimo jako važan diskurs. S druge strane, mi smo tom betonizacijom tog prostora oštetili tu zeleno-plavu arteriju koja se proteže duž reke Save od Košutnjaka, odnosno te šumske vodene koridore koji protiču kroz gradsko tkivo i hlade ga. Ta betonizacija zapušava, odnosno ne dozvoljava vazduhu da prodire ka centralnoj zoni grada zbog nedostatka zelenila. I ta praksa Beograda na vodi se sada širi po čitavoj Srbiji, od Novog Pazara do Novog Sada“, ukazuje on.
S druge strane, sagovornik Mašine podseća na brojne loše primere rušenja u prestonici, poput vila na Vračaru za koje napominje da nijedna nije sačuvana. Jednostavno, kako kaže, u Srbiji trenutno postoje ne tri, već na stotine loših primera arhitektonskih praksi.
Što se tiče dobrih arhitektonskih praksi, Salata se vraća u period 1980ih godina, kada je, po njemu, bio vrhunac stambene izgradnje i stambene arhitekture. U tom pogledu, navodi primer naselja Cerak Vinogradi.
„Evo jedan savet od mene za kraj. Ko god hoće da kupi stan ili razmišlja o kupovini stana, ja mu savetujem da prošeta kroz to naselje. Samo kako bi razumeo da on ne kupuje četiri zida i parket, nego on kupuje svoje prisustvo u jednom životnom prostoru koji prevazilazi okvire njegove sobe. Drugim rečima, taj neko bi živeo u zgradi, komšiluku odnosno svojevrsnoj široj zajednici, i to je jako je važan kriterijum kada govorimo o stanovanju. Takođe, dobar je i primer iz mog komšiluka, odnosno naselje Višnjička banja“, rekao je Salata.
Za kraj, iako napominje da ne želi da na taj način završi razgovor za Mašinu, Salata ponovo navodi primer loše prakse, a to je nedavno raspisan konkurs za spomenik žrtvama pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu.
„To je skandal, to je katastrofa da se to radi sada o ovom trenutku, ne znam kome je to palo na pamet i odakle mu naposletku pravo. Ja mislim da je to prekrešilo svaki kodeks naše struke, neki elementaran nivo poštovanja prema žrtvama. Naravno da smatram da treba da postoji spomenik žrtvama, ali to se ne radi u trenutku društveno-političke krize u kojoj se nalazimo. Mi i dalje ne znamo ko je kriv za pad, naposletku ne znamo ni šta ćemo da uradimo sa tom železničkom stanicom. Da li ćemo je rušiti, rekonstruisati ili od nje napraviti muzej žrtvama. To je i dalje otvoreno pitanje i jako osetljiva tema, a ja ne znam šta je ideja s tim, možda da se dobiju jeftini politički poeni? Zaista ne znam…“, zaključuje Salata u emisiji Šta kaže?.
M.B.
