U protekle dve nedelje, desila su se dva brutalna napada na aktiviste zborova prilikom akcija podrške studentima. Prvo je u Resniku napadnuto nekoliko aktivista Zbora Rakovica, od kojih je jedan otet i pretučen, a onda je na Karaburmi pretučen još jedan lokalni aktivista. U oba slučaja obrazac je gotovo istovetan. Napadači su aktivisti Srpske napredne stranke, deo njih su visoki opštinski funkcioneri, viđani u tzv. Ćacilendu, dok pojedini imaju i bogate kriminalne dosijee. Nadležne državne ustanove danima ćute. S obzirom na to da su napadači odavno poznati (lokalnoj) javnosti, u oba slučaja je, prilično brzo, došlo do prepoznavanja i objavljivanja podataka o njima na društvenim mrežama.
Sada već očekivano, niko od njih nije priveden, nadležne ustanove gotovo da uopšte nisu ni reagovale. Ponašanje saobraćajnih policajaca na Karaburmi je paradigmatično – zatečeni usred tuče, oni ni ne pokušavaju da odvoje napadače, izuzetno sporo izlaze iz vozila i počinju da smiruju napadnutu stranu. Slično važi i za Resnik. Jedan od napadača se pojavio, kao provokator, na protestu Zbora, nakon čega ga je žandarmerija evakuisala sa lica mesta. Policija pokazuje daleko veću agilnost kada se treba obračunavati sa aktivistima, pisati besmislene kazne za saobraćajne prekršaje zbog protesta ili privoditi svakoga ko nije po meri aktuelne vlasti.
Već duže vreme, ona otvoreno staje na stranu vladajuće političke partije. Ne samo nereagovanjem, kakvo je bilo u protekle dve nedelje, već zaštitom nasilnika u situacijama direktnih sukoba. To je posebno bilo vidljivo tokom odžavanja lokalnih izbora krajem marta. Tada su batinaši naoružani motkama uživali policijsku zaštitu, dok ih je državni vrh proglasio za patriote prvog reda. Nasilni obračuni prema političkim neistomišljenicima prepušteni su polukriminalnim lojalističkim bandama, dok policija sve više služi kao dodatna zaštita, ukoliko im građani uzvrate udarac.
Ovakvo ponašanje je dvostruko problematično – naoružane paramilitarne formacije imaju dozvolu države da „zavode red“ po našim ulicama, dok se pokušaji otpora druge strane, u vidu organizovanja otpora ili čak posedovanja legalnih sredstava za ličnu odbranu, kakvi su biber-sprejevi, proglašavaju za pokušaj rušenja ustavnog poretka.
No, to ne znači da pravo na samoobranu ne postoji. U situaciji kada je jedna strana otvoreno nasilna i ima podršku državnog aparata sila, druga strana ima pravo da se brani, onako kako misli da treba. Krivica je na državnim ustanovama koje su otvoreno stale na stranu vladajućih partija.
Kampanja u toku – lojalisti u prvim redovima
U poslednje vreme je primetno prisustvo čelnih ljudi lokalnih odbora, koji su ujedno i visoki lokalni javni funkcioneri. To su predsednici opština, članovi opštinskih veća, direktori javnih ustanova… Oko njih su osobe za koje se često ispostavi da dolaze iz kriminalnih krugova, zaduženi za napade na lokalne aktiviste. To dobrim delom ilustruje na šta se svela aktuelna vlast – direktna odbrana privilegija ljudi koji godinama zloupotrebljavaju javno dobro.
Otuda i ne čudi što često dolazi do korišćenja sile. U situaciji straha da će uskoro doći, ne samo do gubitka privilegija, već i do suočavanja sa posledicama kršenja zakona, dolazi do grčevite borbe za očuvanje vlasti. Ipak, posledice takvog ponašanja su često takve da dovode do još veće mobilizacije studenata, zborova i lokalnih aktivista. Na ulicama trenutno postoje dve strane u kampanji – članovi vladajuće stranke i studenti i zborovi.
Dodatno, verovatno dobar deo „mekših“ podržavalaca vlasti ne gleda blagonaklono na ovakvo ponašanje. I to vodi zaoštravanju. Agresivna manjina ljudi koja ima neposredne interese da ostane na vlasti sve otvorenije koristi ogoljenu silu. Duboki rovovi koje kopa uzak krug najvernijih i najprivilegovanijih im se kao bumerang vraćaju – samo je pitanje do koje mere će se prelaziti granice ponašanja koje iz dana u dan postaju sve više zastrašujuće. Pitanje je trenutka u kom naselju će sutra izbiti novi nasilni sukob koji će se iz dana u dan nastavljati na ulicama.
Kontrakampanja koju vlast vodi ovih dana, u vidu „flastera“ na svaki događaj koji organizuju studenti i zborovi, pokazuje da su oni ipak u defanzivi. Ne samo zbog toga što su prinuđeni da mobilišu više stranačke i javne funkcionere kao prvu liniju odbrane, već i zato što nikakve konkretne kampanje zapravo i nema. Reč je o pukom imitiranju šta suprotna strana radi, pretnjama na terenu i krađi slogana. Rezultat takvog političkog saterivanje uza zid je agresija i otvoreno nasilje.
Masovnost i dobra organizacija
Poslednja dva slučaja pokazala su da bi svako javno okupljanje trebalo da bude dobro organizovano uz planiranje najmanjih detalja, kako bi se očuvala bezbednost učesnika. Sada je već jasno da je lokalni naprednjački kadar „pušten s lanca“ i da se neće ustručavati od fizičkih napada, ukoliko procene da su u većini i da neće snositi posledice. Treba računati i na moguće „sačekuše“ po završetku skupa, pokušaje otimanja zastava i materijala kao i da policija najverovatnije neće reagovati.
Samoorganizovanje je najbolja brana protiv partijskog i državnog nasilja. Masovnost prilikom organizovanja događaja, solidarnost među različitim krajevima grada i države i dobra organizovanost i mreža podrške i različite vrste pomoći za ugrožene aktiviste su ključ za pobedu.
Luka Petrović je asistent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Njegove primarne oblasti interesovanja su istorija političkih ideja i teorija demokratije. Pored akademskog rada, piše za portal Mašina i aktivno se bavi vaterpolom.
