Verovatno ćemo tokom aktuelnog Svetskog prvenstva u fudbalu više puta čuti komentatore kako kažu da je neki igrač „promašio ceo fudbal“. To se obično odnosi na pomalo komičnu situaciju, kada fudbaler u veoma izglednoj situaciji da postigne gol, iz sve snage zamahne nogom, ali promaši celu fudbalsku loptu. Umesto da se proslavi i postigne pogodak, igrač obično završi ležeći na zemlji.
U proteklih desetak dana dobar deo srpske liberalne javnosti uradio je upravo to – promašio je ceo fudbal – komentarišući ljude koji su sate proveli u redovima ispred Hrama Svetog Save u Beogradu. Da ne bi bilo zabune, ove redove piše osoba koja nije vernik.
Umesto da pokaže političku zrelost i pokuša da ponudi jasnu političku artikulaciju faktičkog stanja u kome se nalazi naše društvo, društveno-politička analiza i politička artikulacija svele su se na posprdno komentarisanje i ismevanje ljudi u redovima. Ništa o pokušaju da se objasni otkud toliko ljudi u redu za celivanje Pojasa Presvete Bogorodice, kakav bi trebalo da bude odnos države i crkve u nekim srećnijim vremenima, te kakva je uloga aktuelnog vrha SPC u održavanju na vlasti SNS-a. Umesto toga, ljudi koji su čekali u redovima su ismevani i uglavnom proglašavani za simpatizere i članove vladajućih partija. Deo je, na društvenim mrežama, to čak povezao sa delovanjem studentskog pokreta – insinuirajući kako su studenti odgovorni za retradicionalizaciju srpskog društva, zbog pojedinih zastava na protestima.
Ljudi kojima su puna usta tolerancije i različitosti su pokazali da te principe poštuju samo kada treba da se toleriše ono što je po njihovom ukusu. Kada ih zaista treba ispoštovati u praksi, često dolazi do ismevanje drugačijih uverenja i pogleda na svet.
Šta se nije desilo
Uprkos pojedinim komentarima, ovo nije bila pobeda i pokazatelj snage Srpske pravoslavne crkve, niti su svi ljudi koji su čekali u redu simpatizeri i članovi SNS-a. Takve generalizacije su bespotrebne i pokušaji pokazivanja moralne superiornosti kritičara.
Brojni vernici su kritički nastrojeni prema ponašanju vrha SPC, unutar same crkve se javljaju kritički glasovi i gestovi koji nisu išli na ruku crkvenim vlastima. Poslednji primer je mitropolit Justin, koji je otvorio vrata manastira Studenica za studente iz Novog Pazara, a koji je nedavno razrešen sa mesta episkopa Eparhije žičke. Dakle, i unutar crkve postoje glasovi sa kojima treba graditi savezništva, posebno u trenutku kada su vrh države i vrh SPC u simbiozi. O ponašanju vrha SPC u proteklih godina ne treba trošiti reči, njihova podrška režimu je nedvosmislena.
Drugo, među ljudima u redovima je bilo politički šarenolikog sveta. Da budemo precizniji, značajan deo njih ne podržava vlast i nisu njihovi glasači. Jednostavno, ti ljudi su vernici, i imali su potrebu ili znatiželju da budu na tom mestu. Ismevanjem se takvi ljudi samo guraju od sebe. Deo njih je izgubio poverenje u društvene i političke ustanove, pa u pripadnosti nekoj verskoj zajednici pronalaze svoje mesto – ismevanjem toga se pokazuje potpuni nedostatak ljudske i međuklasne solidarnosti.
Daleko važnije od svega navedenog je propuštena prilika da se politički artikuliše kakav bi trebalo da bude odnos države i verskih zajednica ubuduće. Umesto što je vreme potrošeno na pisanje zajedljivih komentara, od (visokih) članova i simpatizera opozicionih političkih stranaka je trebalo da čujemo kakva je njihova vizija položaja verskih zajednica u demokratskom društvu, kakav bi trebalo da bude odnos države i njih, posebno kada je reč o svim finansijskim i fiskalnim aspektima. No, umesto da se bave politikom, većina je imala potrebu da svojim istomišljenicima demonstrira navodnu moralnu i intelektualnu superiornost. Na kraju, važno je ko komentariše. Proteklih dana je bilo daleko prijatnije slušati kritike od ljudi koji su upućeni u materiju i koji su ponudili daleko bolje argumente i teološke i političke, od stručnjaka za deljenje moralnih lekcija.
Odgovornost
Nema sumnje da se u našem društvu religijska uverenja ispoljavaju u mnogo većoj meri nego pre tridesetak godina. Kod dela ljudi, to sa sobom verovatno donosi i tradicionalnije poglede na funkcionisanje društva. No, pre je reč o procesu dužeg trajanja, nego li iznenadnom proboju takvih uverenja u naše društvo. Manjim delom reč je i o pomodarstvu. Počev od kraja osamdesetih i procesa retradicionalizacije usled agresivnog antikomunizma, preko dvehiljaditih kada su vlasti više privatizovale nego prosvećivale (a značajan deo današnjih kritičara je bio na pozicijama moći dok se uvodila veronauka u školski sistem), pa sve do danas, kada je trenutna vlast zarad ličnih interesa sklopila blisku saradnju sa SPC.
Dakle, ako ćemo o odgovornosti, ona je najmanje na generaciji koja trenutno politički stasava, a više je na onoj koja se danas zgražava nad društvom kakvo je ostavila mladima. Ponovo, pojedini imaju i daleko veću odgovornost jer su bili deo izvršne vlasti.
Veština izgradnje koalicije
Tako dolazimo do sadašnjeg trenutka kada mlađe političke generacije uspevaju da urade ono što starije nisu. S obzirom na to da se društveni događaji ne dešavaju u vakuumu, te da je kontekst studentsko-građanske borbe protiv vladajućih partija obojio diskusije o stotinama hiljada ljudi koji su čekali u redu da bi celivali Pojas Presvete Bogorodice, važno je osvrnuti se na potrebnu izgradnje široke koalicije koja zapravo može da postavi temelje demokratskog društva.
Svako ko je iole politički pismen vidi da je aktuelnu vlast moguće srušiti samo ako se izgradi vrlo široka koalicija koja bi obuhvatala prilično različita politička gledišta. To znači, u praksi, poštovanje principa tolerancije i različitosti. Tako i saopštenje Studenata u blokadi upravo pokazuje kako se gradi i održava politički savez koji očigledno obuhvata ljude sasvim različitih pogleda na svet. Umesto narcizma malih razlika kakvom smo svedočili prethodnih godina, ali i nemogućnosti brojnih političkih lidera da izgrade iole ozbiljne političke organizacije, sada postoji pokret koji je to uspeo. Naravno, daleko od toga da sve savršeno funkcioniše, ali ako postoji bilo kakva nada – to je onda sada.
Sa druge strane, u poslednjih nekoliko dana smo ponovo mogli da vidimo i kako se ne grade savezništva. To se ne radi jednostranim nabrajanjem pogodnih partija za koaliciju, a da niko potencijalne partnere nije pitao za mišljenje ili saradnju, organizovanjem kampanja blaćenja svakoga ko ne misli kao partijski lider po društvenim mrežama i slično.
Deo objašnjenja zašto do sada nije bilo kredibilnog političkog saveza koji je mogao da ugrozi vlast SNS-a leži upravo u tome. Demokratski kapaciteti navodno demokratskih snaga zapravo su često značili isključivanje, izbacivanje i sputavanje drugačijeg mišljenja. Samo nema potrebe da se takve stvari pripisuju pokretu koji, uprkos svemu, ipak funkcioniše imajući u vidu brojne različitosti.
Luka Petrović je asistent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Njegove primarne oblasti interesovanja su istorija političkih ideja i teorija demokratije. Pored akademskog rada, piše za portal Mašina i aktivno se bavi vaterpolom.
