Upotreba veštačke inteligencije (eng. artificial intelligence – AI) sve više se potvrđuje kao goruće pitanje širom sveta i nagoveštava se, pored ekološke kataklizme, gubitka poslova i mnogih drugih posledica – tehnološka revolucija čije razmere možda i ne možemo da pojmimo još uvek.
Jedna od važnih promena vezana je za obrazovni sistem i uopšte kako (kritički) mislimo. Brojna istraživanja ukazuju na to da učestalo korišćenje AI može negativno da se odrazi na kognitivne sposobnosti ljudi. Sa time dolaze brojna pitanja o budućnosti obrazovanja, o kojim razgovaramo sa profesorima iz Novog Sada i Beograda, stručnjacima za različite oblasti, kako bismo iz više uglova pristupili ovoj temi i stvorili širu sliku o mogućnostima veštačke inteligencije i posledicama korišćenja iste u obrazovanju.
Sve je na nama
Dr Aleksandar Baucal, redovni profesor Odeljenja za psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, za Mašinu kaže da veštačku inteligenciju nije dobro idealizovati i gledati kao magično rešenje za sve izazove sa kojima se suočava obrazovanje, ali ni kao nešto što će dovesti do uništavanja obrazovanja.
„Dakle, ne treba biti ni preterano optimističan, ni preterano defanzivan. AI nosi sa sobom neke nove mogućnosti koje do sada nismo imali i to samo po sebi nije ni dobro ni loše. Ono što je najvažnije jeste kako se ona koristi, odnosno ko je koristi, za koje ciljeve, na koji način i pod kojim uslovima. Odnosno, kako da AI bude dobar sluga i da ne postane zao gospodar učenja i obrazovanja. U tom kontekstu, ako se AI tako da omogući smislenije i dublje učenje i obrazovanje onda će ona doneti novi kvalitet, ali ako dovede do površnosti učenja, do simulacije znanja i obesmišljavanja obrazovanja onda će definitivno imati negativan efekat“, smatra Baucal.
Dr Nikola Luburić, inženjer softvera i vanredni profesor na Fakulteta tehničkih nauka (FTN), koji je usmerio svoj naučnoistraživački rad u oblast obrazovnih tehnologija, kaže da je neizbežno da AI bude na neki način uključena u obrazovanju, kao što je to bio slučaj sa drugim digitalnim tehnologijama koje su došle u naš život prethodnih decenija (npr. kompjuteri, internet, pretraživači, različiti softveri itd.).
„Nove tehnologije će se uvek pojavljivati. I to je neizbežno. Ali ono što nije neizbežno je kako ćemo koristiti te nove tehnologije. To zavisi od nas i zato je to ključno pitanje za obrazovanje“, navodi Luburić.
„Ako budemo pronašli način da AI koristimo tako da proširi mogućnosti učenja i jednakost prilika za učenje onda će to biti pozitivna promena, ali ako dozvolimo da AI tehnologija dodatno komercijalizuje obrazovanje, pojača nejednakosti i oslabi intelektualnu autonomiju i kapacitete studenata onda smo skrenuli na lošu putanju“, zaključuje Luburić.
Mogućnosti i ograničenja
Kako profesor na Filozofskom fakultetu kaže, AI može biti od koristi kao podrška studentima u učenju tako što bi im pomogla da dobiju tumačenje nekog teškog teksta i da im tako pomogne da ga bolje i dublje razumeju, da dobiju dodatna objašnjenja pomoću kojih mogu da provere sopstveno razumevanje, da uporede različite argumente koje su formulisali prilikom učenja, da dobiju feedback na napisani esej i da ga unaprede na osnovu te povratne informacije.
„Nastavnicima bi mogla da bude od pomoći u pripremi materijala, u formulisanju primera koje će koristiti za ilustraciju nekih fenomena, u pronalaženju različitih načina kako mogu da objasne neke pojmove i da individualizuju nastavu itd. U svakom takvom slučaju ono što će uvek biti kriterijum za razlikovanje smislene od besmislene upotrebe AI jeste da li je AI alatka zamenila čitanje, mišljenje, preispitivanje, istraživanje, dijalog, učenje iz grešaka i angažovanje studenata ili ih je podsticalo i unapredilo“, navodi Baucal.
Luburić kaže da AI, slično kao i običan softver, povećava efikasnost rada.
„Nastavnik može da iskoristi AI da u sekundi dobije 10 primera koji objašnjavaju neki teški koncept. Od tih 10, pola će biti besmisleno, ali će 2-3 moći da iskoristi. Student koristi AI da dobije povratnu informaciju odmah, a ne za dve nedelje, kada je zadatak već zaboravljen. Posebno je korisno kada mašina preuzme rutinski posao, poput odgovaranje na pitanja o rokovima i organizaciji predmeta ili prebacivanje sadržaja u drugi format. Onda ostaje više prostora za ono što samo čovek može, poput mentorstva, dijaloga i inspiracije“, navodi Luburić.
Kao što AI pokazuje potencijal da transformiše društvo, pokazuje i potencijal da transformiše obrazovanje, ističe profesor na Fakultetu tehničkih nauka.
„Formalno obrazovanje nije skup predmeta, već strukturiran put od početnika do (idealno) osvešćenog stručnjaka, određen ishodima učenja i protkan vezama između predmeta. Obrazovanje transformisano AI tehnologijama bi moglo da izmeni statičnu hijerarhiju program → predmet → čas → aktivnost i da od nje napravi živu strukturu kroz koju AI usmerava svakog studenta, kao personalni učitelj, trener i asistent i gura ga da se unapređuje tempom koji može da savlada. Takav sistem bi mogao, na primer, da u trećoj godini studija poveže gradivo sa primerom iz druge godine ili da prepozna da student ima rupu u znanju iz prve godine koju na licu mesta popunjava. Ova tehnologija je danas još uvek previše slaba i previše skupa da ostvari ove mogućnosti, ali čuda su se dešavala u prethodne četiri godine i pitanje je šta budućnost donosi“, navodi Luburić.
Šta je i čemu služi znanje
AI u obrazovanju uvodi dva bitna problema, kaže Luburić.
„Učenje nastaje iz napora, odnosno muke da se nešto samostalno razume, pogreši, pa ispravi. Ako AI taj teški deo uradi umesto studenta, na primer tako što će mu rešiti prezentaciju, seminarski rad ili pano, izostaje upravo ono zbog čega se uči. Iz toga sledi i drugi problem. Formalno obrazovanje ima dve odgovornosti – da pomogne studentu da nauči šta treba i da garantuje društvu da student koji poseduje diplomu zna to što treba da zna. Putem druge odgovornosti, formalno obrazovanje štiti društvo od nekompetentnih radnika. Međutim, kada ne znamo da li je rad napravio student ili AI, mnogi oblici provera znanja koje danas koristimo gube smisao“, objašnjava Luburić.
Baucal ističe da će AI imati velike implikacije na naše razumevanje šta znači znanje i šta znači biti autor nekog teksta.
„Na primer, ako neko bez previše udubljivanja pripremi esej na neku temu uz pomoć AI alata onda će to značiti da je znanje samo fasada iza koje ne postoji nikakva suština. U tom slučaju znanje će biti redefinisano kao izgovaranje ili pisanje određenih reči koje na papiru imaju smisla za čitaoca, ali ne nužno dubinsko razumevanje nekog fenomena od strane autora. To bi imalo ogromne negativne posledice“, navodi Baucal.
Kako profesor na Filozofskom fakultetu ističe, znanje pre svega služi kako bi se rešavali problemi pojedinca i zajednice.
„Ne treba zanemariti činjenicu da znanje i razumevanje fenomena nikada nije imalo primarnu funkciju da se impresionira neko drugi, već da se na osnovu njega predvide neki potencijalni problemi, da se unapredi način kako neki aspekti života funkcionišu, da se pomogne nekim ljudima i zajednicama da kvalitetnije žive. Dakle, fasadno znanje će možda moći da stvori impresiju znanja kod čitalaca, ali će biti izvor velikih nevolja i za pojedinca, i za zajednice, ali i za same autore koji su upali u zamku takvog korišćenja AI“, zaključuje Baucal.
Kako učimo?
Upitali smo Luburića kako treba pristupiti upotrebi veštačke inteligencije u obrazovnom sistemu. On ističe da prvo treba da razumemo kako čovek uči.
„Česta greška je da se prvo nabavi interesantan alat (npr. jer je u trendu), pa se zatim traži mesto gde može da se ugura. To je situacija kada rešenje juri problem. Nedavno sam posetio fakultete u Estoniji i Nemačkoj i otkrio da su puno novca dali OpenAI firmi kako bi studenti i nastavnici dobili ChatGPT pretplate da unaprede obrazovanje. Njihovo iskustvo je da su posle milion evra i 12 meseci ostali sa istim obrazovnim sistemom, uz malo bolje razumevanje šta ove tehnologije mogu“, navodi naš sagovornik i kaže da je potreban obrnut pristup.
„Prvo trebamo da razumemo kako čovek uči uz pomoć obrazovnih nauka (pedagogija i didaktika, obrazovna psihologija, kognitivna nauka…). One nam govore kako čovek pamti, šta ga pokreće, zašto napor i greška nisu smetnja nego sastojak učenja. Pomažu nam da projektujemo obrazovne sisteme, što su isprepletani ljudsko-tehnološki sistemi koji uključuju analogne, digitalne, organizacione, društvene i danas agentske tehnologije, sa ciljem pospešivanja učenja i stvaranja smisla“, navodi Luburić.
Kako sagovornik Mašine ističe, ako ubacujemo veštačku inteligenciju u obrazovni sistem, moramo prvo da razumemo problem koji rešavamo i da ispravno odredimo da AI može da reši taj problem, a zatim moramo da uvažimo i sve ostale obrazovne tehnologije (analogne, digitalne, organizacione…) koje čine postojeći sistem, jer ni jedna tehnologija ne radi u vakuumu.
„Analiza ove dve dimenzije je sama po sebi zahtevan posao, a posebno je zahtevna u vreme kada AI pokazuje potencijal da transformiše društvo toliko da sve češće postavljamo pitanje ,Šta je poenta obrazovanja?’“, kaže Luburić.
Alat ili zamena za razmišljanje
Profesora Baucala sa Filozofskog fakulteta pitali smo kakve efekte korišćenje AI može da ima na učenje i razmišljanje dece koja sa tom tehnologijom odrastaju u odnosu na današnje generacije studenata.
„Sadašnje generacije studenata uglavnom su razvijale svoje akademske navike učenja pre pojave AI tehnologije. Za njih može biti lakše da izgrade stav da je AI dodatni alat koji može da bude korisna pomoć i oslonac za već formirane strategije učenja, razmišljanja i pisanja“, navodi Baucal.
Kako naš sagovornik kaže, biće zaista interesantno da se prati šta će se dešavati sa decom koja koja odrastaju sa AI i koja će formirati svoje strategije učenja i razmišljanja u prisustvu AI alatki. To može imati dobre i loše posledice, navodi Baucal.
„Dobro je ako deca nauče da koriste AI kao sagovornika koji im pomaže da postave bolje pitanje, razmotre više perspektiva i provere svoje razumevanje. Međutim, biće veoma loše ako nove generacije formiraju naviku da AI alati zamene njihovo razmišljanje i učenje zato što je učenje pre svega proces u kojem dete razvija sposobnost da misli, sumnja, proverava, argumentuje i da preuzima odgovornost za ono svoje stavove i uverenja. Zato je veoma važno da se društvu kroz obrazovni sistem omogući generacijama koje od malih nogu žive sa AI alatkama da razviju AI pismenost i to kao deo kritičkog mišljenja, a ne kao posebnu pismenost“, smatra Baucal.
Regulacije AI u Srbiji: na pomolu
Kada je regulacija veštačke inteligencije u pitanju, Luburić ističe da ona ima više dimenzija, gde možemo pričati o zaštiti prava korisnika, intelektualne svojine škole ili samog obrazovnog procesa.
„Recimo, EU je definisala uredbu o veštačkoj inteligenciji (EU AI Act), koja klasifikuje AI sisteme u segmentima obrazovanja (najpre koji se tiču ocenjivanja) kao visokorizične. To znači da obrazovne institucije moraju da ispune određene zahteve pre nego što ih primene u školama i na univerzitetima, sa ciljem da se zaštite prava učenika i osigura transparentnost“, kaže profesor na FTN-u.
Upitali smo naše sagovornike da li Filozofski fakultet u Beogradu, odnosno Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu i dva unvierziteta kojim ovi fakulteti pripadaju iniciraju uvođenje pravila i regulacije upotrebe veštačke inteligencije od strane studenata i profesora.
„Tema AI je veoma prisutna u razgovorima među nastavnicima pošto je AI sveprisutan. Postoji svest da se radi o alatki koja otvara puno pitanja, posebno onih povezanih sa etičkom dimenzijom njenog korišćenja. Takođe, svi nastavnici dele uverenje da je veoma važno da se reguliše upotreba AI. Međutim, ne postoje zajedničke smernice, već svaki fakultet samostalno formuliše sopstvena pravila zbog specifičnosti različitih naučnih disciplina. U tom kontekstu najdalje je otišao Fakultet organizacionih nauka koji je usvojio Opšte smernice“, navodi Baucal.
Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu veruje da će u najskorije vreme da se definišu neke zajedničke smernice i da je dobro što će one biti formulisane na osnovu konkretnog iskustva različitih fakulteta.
„U tom pogledu, mislim da bi bilo veoma važno da te opšte smernice ne budu definisane kao puka zabrana ili kao još jedan mehanizam kontrole studenata, već da budu sastavljena od pravila koja će razlikovati korišćenje AI alatki kao pomoćnog sredstva u učenju od korišćenja AI kao sredstva koje zamenjuje lični rad i anagažovanje studenta. Drugim rečima, pitanje ne bi trebalo da bude da li je student koristio AI alatke, nego kako je koristio te alate, da li je to etičko korišćenje, da li je to transparentno naveo i opisao i da li rezultat rada studenata uz korišćenje AI pokazuje njegovo ili njeno razumevanje, argumentaciju i kritičko mišljenje. Takođe mislim da isti principi treba da važe i za nastavnike“, smatra Baucal.
U Novom Sadu takođe nema formalnih pravila, prema saznanjima Luburića.
„Upotreba AI i u nastavi i kod studenata danas zavisi od pojedinca, a ne od usvojenog akta. Pri tom, mislim da je slična situacija i u mnogim evropskim zemljama, iako jesu dalje odmakle u ovom procesu. Međutim, ne smatram da je odsustvo pravila u ovoj fazi problem. Brzopleto donet pravilnik bi mogao da bude gori od privremene praznine. Bolje je sačekati i uraditi promišljeno nego brzo i loše, pod uslovom da se to vreme koristi“, navodi Luburić.
Luburić dodaje da trenutno učestvuje u Erasmus+ projektu AI-TransformED koji koordinira Univerzitet u Novom Sadu sa partnerima iz četiri evropske zemlje, u cilju razvijanja ozbiljnog okvira za etično i pedagoški utemeljeno uvođenje AI, od procene spremnosti ustanova, preko obuke nastavnika, do preporuka za buduća pravila.
Brojna etička pitanja
Upitali smo profesora na FTN-u kako balansirati između pitanja etike i tehnološkog napretka kada je u pitanju veštačka inteligencija.
„AI povlači mnoga etička pitanja. Tu su pitanja privatnosti, intelektualne svojine i pristupačnosti ovih tehnologija. Treba uvek imati na umu da ove tehnologije zahtevaju enormnu količinu struje i vode za hlađenje, te da uvode mnoge ekološke izazove. Međutim, nisam siguran koliko je ,balans’ dobra reč, jer pretpostavlja da moramo žrtvovati malo jednog da bismo imali malo više drugog. Etika ne bi trebala da bude kočnica koja usporava tehnologiju u obrazovanju, nego sastojak dobrog tehnološkog rešenja“, smatra Luburić.
Sagovornik Mašine daje primer pristupačnosti gde napredniji alat (npr. plaćena verzija) ima samo onaj ko može da ga plati. „Onda veštačka inteligencija koja je trebalo da izjednači šanse zapravo produbljuje jaz među studentima. To je etički problem (nepravda) i obrazovni problem (sistem nagrađuje imovinu roditelja umesto truda i znanja)“, kaže Luburić.
Što se privatnosti tiče, nadzor bez transparentnosti ubija poverenje studenata i stimuliše zloupotrebu tehnologije, kaže profesor.
„Etička pitanja koja su dugoročna i prevazilaze pojedinca, poput ekologije, su veći izazov. Međutim, mislim da je ekološka šteta koju AI u obrazovanju pravi mala i vredna cene. Značajan problem je generisanje besmislenih videa i slika (tzv. AI slop) koji zasipa društvene mreže i troši hiljade puta više struje nego tekstualno objašnjenje kardiovaskularnog sistema ili objektno-orijentisanog programiranja. To ne znači da nema prostora za unapređenje i u slučajevima korišćenja AI u obrazovanju (npr. kroz ponovnu upotrebu generisanog sadržaja), što će dobra rešenja raditi i zbog interesa smanjenja finansijskog troška“, zaključuje Luburić.
A.G.A.
