Ministar prosvete, Dejan Vuk Stanković saopštio je da se razmatra skraćivanje časova u školama na 30 minuta i to zato što se „pod uticajem novih tehnologija“ pojavio fenomen „difuzne pažnje“. Zbog ovakve vrste pažnje, kaže ministar, deca ne mogu da ostanu koncentrisana punih 45 minuta na času.
Razgovor o kvalitetu obrazovanja u Srbiji ne bi smeo da bude povod za nove društvene podele, za Mašinu kaže profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, dr Aleksandar Baucal.
„To je pitanje koje se tiče svih roditelja, bez obzira na politička uverenja, jer svačija deca idu u iste škole i svačije dete svakodnevno oseća posledice načina na koji je sistem danas uređen. Upravo zato je važno da o ovim temama govorimo smireno, stručno i sa zajedničkim ciljem: kako da škola bude mesto učenja, a ne frustracije?“, navodi Baucal.
Sagovornik Mašine uviđa da tvrdnja ministra da su današnje generacije učenika „falične“ i da imaju manje koncentracije može zaista da zvuči kao stručni, psihološki argument na prvi pogled.
„Međutim, kada se malo razmisli, brzo postaje jasno da je reč o opasnoj političkoj manipulaciji. Naučna literatura iz razvojne psihologije ne nudi argumente da današnje generacije dece i mladih imaju nužno ograničenu pažnju i da se tim povodom ne može ništa učiniti“, ističe Baucal i dodaje da je tačno da neka deca u nekim uslovima mogu da imaju teškoće da održe svoju pažnju i koncentraciju, ali na osnovu toga ne možemo da patologizujemo celu generaciju.
„Niti bi bilo opravdano da se na osnovu takvog stereotipa prave sistemske promene u obrazovanju kao što je skraćenje časova“, navodi Baucal.
Stručna znanja ne podržavaju skraćivanje časova
Kako profesor objašnjava, savremena istraživanja pažnje pokazuju da ona nije fiksna karakteristika deteta, već ona zavisi u najvećoj meri od konteksta učenja: načina na koji je nastava organizovana, stepena kognitivnog izazova, mogućnosti aktivnog učešća i smislenosti zadataka.
„Digitalno okruženje jeste uticalo na navike preusmeravanja pažnje posebno kod neke dece koja preterano koriste određene digitalne sadržaje, ali to ne znači da čak ni ta deca nisu sposobna za duže i dublje mentalno angažovanje. Naprotiv, brojna istraživanja pokazuju da učenici mogu da održavaju pažnju i znatno duže od 30 minuta kada su uključeni u problemsku, interaktivnu i smisleno strukturisanu nastavu“, kaže Baucal i zaključuje da stručna znanja ne podržavaju skraćivanje časova.
„Ako se suštinski problemi nastave ne menjaju, kraći časovi neće ništa promeniti. Možda će čak dodatno da povećaju problem“, smatra Baucal.
Podsetimo, predsednik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije, Dušan Kokot, smatra da je priča o skraćivanju časova na 30 minuta „klasičan spin“ koji treba da skloni pažnju sa mnogo većih problema u ovom trenutku, poput situacije u Petoj gimnaziji ili zašto je razrešeno 20 školskih odbora po Srbiji, o čemu smo pisali na Mašini.
Postoje načini kako da škola bude privlačna deci
Dobra ilustracija šta treba da se radi dolazi iz Finske, na koju se često i pozivamo, ističe Baucal.
„U finskim školama niko nije imao ideju da skrati časove zbog, smanjene pažnje učenika‘. Naprotiv, oni su pošli od pretpostavke da je pažnja razvojni i pedagoški resurs, a ne ograničenje. Fokus je na kvalitetu nastavnih aktivnosti, smislenom povezivanju sadržaja, autonomiji i saradnji nastavnika u organizaciji časa, promeni ritma rada unutar časa i tokom školskog dana itd. Dakle, finski sistem ne prilagođava obrazovanje navodnoj ,bolesti‘ učenika, već gradi uslove u kojima učenici mogu da razvijaju koncentraciju, istrajnost i dublje angažovanje i učenje“, kaže Baucal.
Kako sagovornik Mašine smatra, ako želimo obrazovanje koje odgovara potrebama novih generacija i našeg društva, ako želimo da naši učenici „žude za znanjem“ i da škole postanu privlačne i angažujuće za decu i nastavnike, onda su potrebne promene koje su smislene za razliku od ideje o skraćivanju časova.
Prvo što Baucal ističe je promena načina upravljanja obrazovanjem.
„Umesto sistema koji se oslanja na kontrolu, pritiske i pretnje, neophodan je prelazak na upravljanje zasnovano na partnerstvu na zajedničkom stvaranju uslova za rad u školama i na sistematskoj podršci nastavnicima i školskim timovima. Bez poverenja u profesionalce u školama, nema ni održivih promena“, navodi profesor.
Zatim, Baucal smatra da je neophodna profesionalna autonomija nastavnika.
„Nastavnici koji imaju prostor da prilagode nastavu svojim učenicima, da eksperimentišu sa metodama i da dobiju stručnu podršku, daleko su važniji za pažnju i motivaciju učenika od bilo koje administrativne promene kao što je skraćivanje ili produžavanje časova“, kaže sagovornik Mašine.
Ulaganja u obrazovanje treba duplirati
Treće što profesor na Filozofskom fakultetu ističe kao neophodnu promenu jeste ulaganje u obrazovanje.
„Srbija danas ulaže manje u obrazovanje u poređenju sa gotovo svim evropskim zemljama. Bez većih ulaganja u škole, ljude, podršku i resurse, svaka reforma ostaje deklarativna. Konkretno, da bi dostigli prosečni nivo ulaganja u obrazovanje u EU zemljama, trebalo bi da povećamo bar za 50% sadašnja ulaganja“, navodi Baucal.
Prema podacima iz Zakona o budžetu i Finansijskog plana Ministarstva prosvete za 2026. godinu, realni rast ulaganja u obrazovanje iznosi 10,9%, što je primetan pad u odnosu na godinu dana ranije. U 2025. godini izdvajanja za obrazovanje iznosila su oko 3,2% BDP-a, dok je prosek Evropske unije 4,6% BDP-a, ističe se u saopštenju Unije srednjoškolaca Srbije (UNSS). Najveći deo sredstava odlazi na plate u osnovnim i srednjim školama, dok se kapitalna ulaganja u srednjem obrazovanju procenjuju na oko 1,7% rashoda.
„Imajući u vidu da naš obrazovni sistem zaostaje u odnosu na druge zemlje EU i da treba da brže razvijamo kvalitet obrazovanja da bi ih sustigli, onda bi verovatno bilo važno da se par u prvih nekoliko godina čak duplira ulaganje u obrazovanje“, zaključuje Baucal.
Nedostatak pažnje je pokazatelj kvaliteta obrazovnog sistema
„Dakle, pažnja učenika nije neki fiksni problem dece, niti su naša deca ,invalidi‘. Nedostatak pažnje naše dece u školi nije indikator njihovog ograničenja, već pokazatelj kvaliteta obrazovnog okruženja koje smo stvorili za njih“, smatra profesor i dodaje da, ako želimo školu u kojoj deca uče sa smislom i motivacijom, potrebne su promene u pristupu, upravljanju i ulaganju.
„To je zajednički zadatak društva u celini jer se tiče sve dece i svih roditelja, bez obzira na političke razlike. Zato je pitanje na koje svaki roditelj, deka i baka, koji podržavaju trenutnu vlast, treba sebi da odgovore na pitanje da li im je važnija lojalnost prema političarima na vlast (tj. onom jednom političaru) ili lojalnost prema sopstvenoj deci i unucima. Meni se čini da to ne bi trebalo da bude težak zadatak“, zaključuje Baucal.
A.G.A.
