Drugi udar toplotnog talasa se sprema. Svetska meteorološka organizacija (WMO) upozorava da su probijeni svi zabeleženi temperaturni rekordi u Evropi kao i na posledice po zdravlje, ekosisteme, poljoprivredu, infrastrukturu i produktivnost na radu. Toplotni talas može na nekim mestima da izazove velike oluje, mogućnost požara kao i sušu. Evropa je kontinent koji se najbrže zagreva a najveći udar doživljava region jugoistočne Evrope gde se nalazi i Srbija.
Stručanjaci objašnjavaju da je razlog ovome prodor pregrejanog vazduha iz Afrike koji se duže zadržava kod nas zbog promene cirkulacije vazduha usled klimatskih promena. U našem regionu je već premašena prosrčna stopa zagrevanja usvojena Pariskim sporazumom ratifikovanim 2016. godine od 1,5 stepeni.
Vlada je donela „Program prilagođavanja Republike Srbije na izmenjene klimatske uslove za period 2023-2030 godine“ koji taksativno obrađuje sve gorepomenute posledice i predviđa posebne zakone i strateška dokumenta koja regulišu određene oblasti. Iako zdrav razum, u koji spadaju i javne politike brige, treba uvek da preovladava, u praksi stvari izgledaju drugačije.
Pitanje toplotnog talasa je klasno pitanje
Da li verujemo ili ne u klimatske promene nije toliko važno koliko je neosporno da se dešava toplotni talas koji je obelodanio (ne)spremnosti gradskih uprava i zapećak u koji su gurnuti svi oni sa ograničenom moći: bolesni, siromašni, prekarni radnici i radnice, migranti, penzioneri itd.
Neki gradovi, kao što su Barselona i Njujork su preduzeli konkretne korake da zaštite stanovništvo jer se smrtni slučajevi broje na više desetina. Dostavljaju se flaše sa vodom uličnim prodavcima, putarima i građevinskim radnicima, na punktovima su rashlađeni kombiji u koje ljudi mogu da se sklone, pojačana je pomoć za penzionere i bolesne, muzeji, galerije i biblioteke su postali centri gde ljudi mogu skloniti i gledati u nešto lepo. Sa druge strane, ako u Londonu želite da preko Amazona kupite običan plastični ventilator sa isporukom danas za sutra, cena je preko 2 hiljade funti. Verujem da to nije slučaj samo sa Londonom, ali za njega pouzdano znam. Koliko li sad košta flašica vode u Njujorku?
U Beogradu časopis LiceUlice preko mreža skreće pažnju da njihovi ulični prodavci rade na ovim temperaturama. To su sve osobe sa invaliditetom. Radnici na građevinama su i migranti od kojih neki rade na crno ili su u dužničkom ropstvu. Ko razmišlja o rudarima? A o beskućnicima? Dok se postavljaju skulpture koje veze nemaju sa istorijskim činjenicama lokaliteta na kojima stoje, sa političkom i socijalnom realnosti je malo teže da se sprdamo. Istorijski kontekst i činjenice su važne. Srbija je zemlja prirodnih lepota i srećom, kada su se prvobitno planirali moderni gradovi, mislio se u inkorporaciji tog bogatsva u urbanizam. Jer gradovi su za sve ljude.
Istorija kao strategija
Arhivska građa je naše ogledalo. U „Opštinskim novinama“ grada Beograda iz 1930. i 1932. godine govori se opširno o pošumljavanju Beograda tj. o zelenom zaštitnom polju. Beograd je, dakle, zamišljen kao grad koji se brani šumama, više nego parkovima. Kao najznačajniji činilac ovog plana je zaštita od košave koja je kroz tekstove prikazana kao vojni protivnik a rešenja struke uključuju detaljna objašenjenja kao što su: pod kojim uglom duva vetar, predloženu širinu zelenog pojasa, vrste drveća koje ide u prvi, drugi i treći red i kako se oblikuju krošnje da bi odbarana bila što učinkovitija. Zagovarali su ideju da se u zaštitnom pojasu razvija pčelarstvo. Pčele, kao jedan od najvažnijih karika života na planeti, su danas ugrožene.
Predloženo je da groblja i stadioni budu deo zelene infrastrukture jer zauzimaju veliku površinu i mogu da utiču na mikroklimu. Planovi nisu bili samo transparenti već i edukativnog karaktera. Oni su i danas dostupni u Narodnoj biblioteci ako struka želi da se nastavi na rad prethodnika. Sigurna sam da želi jednako koliko sam i sigurna da ih niko ne sluša. Kao ostali razlozi za zagovaranje pošumljavanja navode se smanjenje letnje vrućine, zaštita zemljišta, rešavanje urbanizma u skladu sa klimatskim podnebljem i poboljšanje zdravlja. Tada je bilo oko dve hiljade hektara zelenih površina a smatrali su da je potrebno još 1500 hektara za kompletan sistem.
Metar kvadratni puta evro
Ekstremne temperature utiču i na rad elektro i hidro postrojenja. Ako imamo osećaj da se topi asfalt, zamislimo šta se dešava sa kablovima i osiguračima. Ipak, put kojim se češće ide je onaj koji vodi do stvaranja sve većih razlika. Broj beskućnika raste dok se seku šume kako bi se oslobodio prostor za blokove stambenih zgrada. Beograd ima malo preko dva miliona stanovnika.
Kvalitet života je mnogo važniji od količine loše planiranih i nepotrebnih kvadrata u kojima će možda imati ko da živi. U „Opštinskim novinama“ autori pišu da se grad „ružno i nečovečno“ širi. Razmišljam o izboru reči autora. Nečovečno nije samo ono što nije dostojno čoveka već i ono što se iz sve snage bori protiv njegove dobrobiti. Autor nastavlja sa „Dokle god je pitanje određivanje prostora za pošumljavanje više teoriskog karaktera i ide u oblast užeg posmatranja stručnjaka kako šumara tako i veštog urbaniste, čiju kompetenciju ne smemo osporavati kod pitanja ove vrste uopšte, dotle je pitanje načina pošumljavanja, tj. pitanje kako stvarno doći do šuma, izgleda nam, daleko teže i svodi se na čitav niz teorisko-praktičnih predloga…“. Danas nemamo pitanje pošumljavanja na meniju. Imamo apele pojedinaca i udruženja preko društvenih mreža.
Sistemska briga za građane i građanke je stvar prošlosti. U tim tekstovima se razvijaju strateški planovi za proširenje ulica duž savskog pojasa kako bi se napravili „parkovi i slobodni prilazi koji omogućavaju, pored neposrednih koristi od ovih nekoliko novih zgrada koje bi se podigle, da sve kuće sa Karađorđeve ulice, imaju lep izgled na Savu.“ Ne treba da romantizujemo prošlost jer tu leže mnoge opasnosti. Dovoljno je da uporedimo veličinu i naseljenost Beograda iz 1930-ih i način javnog zagovaranja (tada je isto bilo kapitalističko uređenje, posle je došao socijalizam i rešavanje stambenih pitanja radnika i radnica kao i parkovi i igrališta između svake dve zgrade), sa nezasitim neo/tehno kapitalističkim zabrinutostima vladajuće klase. Poprilično je jasno da im nismo u vidnom polju, ili jesmo ali kao nešto što smeta dalekovidosti, kao razmrljana muva na šoferki.
Zaista, ne vraćamo se u zdravlje ni tela ni razuma. Tamo nema ničega i nikoga za nas.
