Vedrana Rudan, jedna od najprepoznatljivijih i najprovokativnijih autorki na prostoru bivše Jugoslavije, preminula je u 77. godini nakon borbe sa teškom bolešću.
Vest o smrti objavljena je na njenoj Fejsbuk stranici uz rečenicu koja je na simboličan način sažela njen odnos prema životu, smrti i sopstvenoj javnoj ličnosti – „otišla je na područje bez signala“. Informaciju o njenoj smrti potvrdio je i Dnevnik.hr, pozivajući se na izvore bliske Rudan.
Rudan je u aprilu 2024. godine saznala da boluje od retkog karcinoma žučnih vodova jetre. Bolest je otkrivena u trenutku kada je operacija još bila moguća, pa je već narednog meseca podvrgnuta hirurškom zahvatu.
O svojoj bolesti govorila je javno i bez zadrške. Pisala je o lečenju, strahu od smrti, troškovima medicinskih postupaka, ali i o problemima sa kojima se suočavaju onkološki pacijenti. Ni u najtežim trenucima nije odustajala od svog prepoznatljivog, direktnog načina obraćanja.
Tokom gostovanja u emisiji „Nedjeljom u 2“, govorila je i o tome kako doživljava sopstvenu bolest i smrt.
„Vi hoćete da ja plačem u ovoj emisiji jer ja umirem. Želim reći da ima jako puno ljudi koji me vole i da ja volim njih. I da sam besmrtna i neka moju smrt shvate kao odlazak na područje bez signala“, rekla je tada.
Upravo je pisanje za Rudan predstavljalo jedan od najvažnijih načina da ostane povezana sa životom. „Kad pišem, ja sam živa“, govorila je u jednom od razgovora.
Književnica koja nije birala reči
Veliku popularnost stekla je debitantskim romanom „Uho, grlo, nož“, objavljenim 2002. godine. Usledili su brojni romani i zbirke među kojima su „Ljubav na poslednji pogled“, „Ja, nevernica“, „Kosturi okruga Medison“, „Muškarac u grlu“, „Ples oko Sunca“ i „Doživotna robija“.
Njene knjige prevedene su na više jezika, dok su pojedina dela doživela i pozorišne adaptacije u zemljama regiona.
Pisala je o temama koje su često bile bolne i kontroverzne – položaju žena, feminizmu, porodičnom nasilju, partnerskim odnosima, starenju, nacionalizmu, društvenom licemerju i političkim elitama.
Njen stil bio je prepoznatljiv po otvorenosti, ironiji i beskompromisnom jeziku. Upravo zbog toga Rudan je tokom višedecenijske karijere izazivala snažne reakcije javnosti. Jedni su cenili njenu hrabrost i spremnost da govori ono što drugi prećutkuju, dok su drugi kritikovali njen način izražavanja i pojedine stavove.
Novinarstvo, kolumne i blog
Pored književnosti, Rudan je izgradila i dugu novinarsku i kolumnističku karijeru. Godinama je pisala blog „Kako umrijeti bez stresa“, u kojem je komentarisala aktuelne događaje, društvene pojave, sopstveni život i teme koje su je zaokupljale.
O teškim iskustvima iz privatnog života takođe je govorila javno. Iskustva vezana za brak, porodicu i položaj žene često su se prelivala u njene književne i novinarske tekstove.
Ni nakon dijagnoze nije prestala da piše i govori o onome kroz šta prolazi. Svojom otvorenošću prema bolesti i smrti nastavila je da privlači pažnju javnosti, ali i da pokreće razgovore o položaju pacijenata i zdravstvenom sistemu.
Spor sa HZZO-om
Poslednje godine njenog života obeležio je i spor sa Hrvatskim zavodom za zdravstveno osiguranje (HZZO) u vezi sa troškovima dijagnostičkog postupka povezanog sa njenim lečenjem.
Krajem jula 2026. godine objavljeno je da je Rudan u tom postupku nepravosnažno izgubila spor.
O svojoj borbi sa bolešću, ali i sistemom, govorila je javno do samog kraja, ne odustajući od načina na koji je decenijama komunicirala sa publikom – direktno, bez ulepšavanja i bez straha od reakcija.
Vedrana Rudan iza sebe je ostavila brojne romane, kolumne i tekstove, kao i karijeru dugu više decenija. Njeno književno i javno delovanje obeležili su snažan autorski glas, društvena kritika i spremnost da govori o temama koje su mnogi izbegavali.
Za jedne je bila beskompromisna i hrabra književnica, za druge autorka čiji je javni nastup često bio provokativan. Ipak, malo ko je mogao da ospori da je tokom karijere izgradila potpuno prepoznatljiv glas.
Sada, kako je sama svojevremeno rekla, otišla je „na područje bez signala“.
A.Đ.
