Jedanaest porodica iz neformalnog naselja na teritoriji Gradske opštine Voždovac trebalo je da ostane bez svojih domova nakon što im je komunalna inspekcija najavila rušenje objekata. Prema navodima Inicijative A 11, obaveštenja o rušenju bila su zalepljena na objektima, a kao izvršilac je navedeno „NN lice“. Takva formulacija, ukazuje Uroš Ranđelović iz Inicijative A 11, nije samo formalni detalj, već deo načina na koji je čitav postupak koncipiran.
„Problematično kod tog zaključka, odnosno obaveštenja, jeste da se kao izvršnik postavlja NN lice. Dakle, ljudski faktor je isključen iz ovog konkretnog iseljenja, a celo iseljenje trebalo je da se sprovede na osnovu odluke da se njihovi domovi smatraju komunalnim otpadom“, kaže Ranđelović za Mašinu.
Time se, prema njegovom tumačenju, objekti u kojima ljudi žive administrativno tretiraju kao otpad, dok se istovremeno zaobilazi pitanje ljudi koji u njima žive. Upravo je to jedna od ključnih tačaka spora: ako se rušenje predstavi kao uklanjanje komunalnog otpada, a ne kao prinudno iseljenje stanovnika, izostaje i niz obaveza koje bi država i lokalna samouprava morale da ispune prema ljudima koji nemaju alternativni smeštaj.
„Na taj način oni ne bi morali da budu stambeno zbrinuti kao što bi, po Zakonu o stanovanju i održavanju zgrada, član 79, ako se raseljavaju ljudi koji su socijalno ugroženi, što ovi ljudi u ovom naselju svakako jesu i nemaju drugi smeštaj. Grad, odnosno gradski sekretarijat, dužan je da ih stambeno zbrine“, navodi Ranđelović.
Rušenje kao „uklanjanje otpada“
Slučaj je posebno problematičan zbog kratkog roka koji je stanovnicima ostavljen. Prema rečima Ranđelovića, obaveštenja su zalepljena nekoliko dana pre najavljenog rušenja, bez mogućnosti da stanovnici dobiju adekvatan pravni lek ili da im se ponudi alternativni smeštaj.
Predstavnici Inicijative A 11 su tokom vikenda obišli naselje, razgovarali sa porodicama i prikupili punomoćja. U naselju živi jedanaest porodica, među kojima su i deca koja pohađaju obližnju školu. Ranđelović naglašava da se ne radi o ljudima čiji su životi odvojeni od ostatka grada, već o porodicama čije su svakodnevne životne aktivnosti vezane za mesto u kojem žive.
„Oni imaju decu. Deca idu u obližnju školu. Dakle, nije reč o nekome ko nije integrisan u obrazovni sistem, itekako jesu. Centar životnih aktivnosti im je ovde“, kaže on.
Upravo pitanje „doma“ postalo je centralno i u postupku pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Pošto, kako navodi Ranđelović, pokušaji komunikacije sa gradskim vlastima nisu dali rezultat, Inicijativa A 11 obratila se Evropskom sudu zahtevom za određivanje privremene mere.
„Podneli smo zahtev za privremenu meru Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Rekli smo da bi njihovo iseljenje na način na koji je predviđeno predstavljalo degradirajuće i nehumano postupanje i prekršilo bi pravo na dom i pravo na privatan i porodični život“, kaže Ranđelović.
Sud postavio pitanje alternativnog smeštaja
Prema informacijama koje je Inicijativa A 11 dobila, Evropski sud za ljudska prava je potom naložio Vladi Srbije da do 1. septembra obustavi konkretno izvršenje iseljenja. Sud je, kako navodi Ranđelović, od predstavnika zajednice i grada zatražio informacije o okolnostima slučaja.
Posebno je značajno što su pitanja Suda usmerena upravo na ono što je u postupku gradske administracije izostalo: šta će se dogoditi sa ljudima nakon rušenja njihovih domova.
„Pitanja koja su postavili gradu upravo su u tom smeru alternativnog smeštaja: da li im je nešto nuđeno, kako je komunicirano, da li su oni uopšte imali kontakt sa lokalnom samoupravom i da li postoje kapaciteti da se oni stambeno zbrinu“, navodi Ranđelović.
Privremena mera Evropskog suda ne rešava konačno pitanje prava stanovnika naselja, ali menja situaciju u kojoj su se oni našli. Umesto da se rušenje sprovede pre nego što o njihovom slučaju bude moguće razgovarati, sada postoji rok u kojem država mora da obrazloži postupanje i odgovori na pitanja Suda.
„Ono što je još bitnije jeste da je Sud postavio pitanja koja su upravo u smeru alternativnog smeštaja. To nam omogućava neki pregovarački kapital da ljudi budu stvarno stambeno zbrinuti onako kako bi trebalo da se desi“, kaže Ranđelović.
Bager kao pritisak
Međutim, prema svedočenju Inicijative A 11, činjenica da je izvršenje privremeno zaustavljeno nije značila i prestanak pritisaka na stanovnike.
Ranđelović navodi da je žena povezana sa gradskom opštinom dolazila u naselje u noćnim i jutarnjim satima i razgovarala sa stanovnicima o njihovom „dobrovoljnom“ iseljenju. U jednom od tih dolazaka, prema njegovim rečima, pojavio se i bager.
„Ona je došla i rekla da navodno dolazi da se pozdravi, s tim što je došla i sa bagerom. Naravno, bager je bio parkiran ovde tako da ga stanovnici vide“, kaže Ranđelović.
Kada ju je pitao zbog čega je bager tu, navodi, dobio je odgovor da ona nema veze sa njim. Međutim, bagerista mu je, prema Ranđelovićevim rečima, rekao da radi kao podizvođač za gradsku opštinu.
„Pitao sam bageristu. On je rekao da nema nikakav nalog trenutno i da ne zna. On je čovek podizvođač, radi posao za gradsku opštinu, ali očigledno je bila namera da se ona pojavi sa bagerom još jednom da ih zastraši. Samo se nije očekivalo da će oni biti tu“, tvrdi Ranđelović.
Ukoliko je cilj postupka bio da se domovi stanovnika uklone bez sprovođenja procedure prinudnog iseljenja, pitanje odgovornosti time postaje još složenije. Formalno označavanje objekata kao komunalnog otpada ne uklanja činjenicu da iza tih objekata postoje ljudi, porodice i deca koji bi, u slučaju rušenja, ostali bez mesta za život.
„Danas ne bi trebalo da dođe do rušenja“
Privremena mera Suda, međutim, nije samo politička ili moralna preporuka. Predstavnici Inicijative A 11 su odluku dostavili Gradskoj opštini Voždovac i komunalnoj inspekciji, dok su, prema njihovim saznanjima, sa njom upoznati i gradski pravobranilaštvo.
Zbog toga Ranđelović očekuje da do rušenja danas neće doći.
„Evropski sud za ljudska prava je zabranio to rušenje. Mi smo otišli i odneli zvanično tu odluku Gradskoj opštini Voždovac i tamo komunalnoj inspekciji. Čuli smo da su oni u kontaktu sa gradskim pravobranilaštvom, tako da je njima dostavljena ista ta odluka“, kaže Ranđelović.
Ipak, sam zastoj u rušenju ne rešava problem. Za porodice koje žive u naselju pitanje nije samo da li će bager danas ući u naselje, već gde će živeti ako gradske vlasti odluče da objekti ipak moraju biti uklonjeni.
U tome se i nalazi širi značaj slučaja: privremena mera Evropskog suda otvorila je pitanje koje je lokalna administracija pokušala da zatvori administrativnim jezikom komunalnog otpada, šta se događa kada se „objekat“ koji treba ukloniti ujedno jeste nečiji dom.
Za jedanaest porodica, odgovor na to pitanje nije pitanje vlasničkog statusa ili komunalne kategorizacije, već pitanje toga da li će nakon rušenja imati gde da odu.
„Barem nikad se nije desilo da postoji privremena mera Evropskog suda za ljudska prava i da do rušenja ipak dođe. Ono što nam ona omogućava jeste neki pregovarački kapital da ljudi budu stvarno stambeno zbrinuti onako kako bi trebalo“, zaključuje Ranđelović.
A.Đ, K.Đ.
