O svetlosnom zagađenju u Srbiji se malo priča, a još manje se radi bilo šta da bi se ono smanjilo. I sam autor ovog teksta, kada je pisao i pričao o svetlosnom zagađenju, dobio je od žute štampe etiketu „ludaka koji želi da nas vrati u kameno doba”. A upravo usled tog svetlosnog zagađenja iz Beograda, ali i mnogih drugih gradova širom Srbije, biće vidljivi samo najsjajniji meteori, dok će ostali ostati skriveni iza kupole svetlosnog zagađenja.
Za razliku od pomračenja Sunca za čije je posmatranje potrebna dodatna oprema kako ne bismo ugrozili lično zdravlje, za posmatranje kiše meteora nije potrebno ništa sem dovoljno tamnog mesta. A dovoljno tamno mesto je danas u gradovima jako teško pronaći. Iznad gradova se usled velike količine veštačke svetlosti koja se emituje stvara takozvana svetlosna kupola koja nastaje usled rasipanja svetlosti u atmosferu i onemogućuje posmatranje noćnog neba. U samom centru grada često je moguće videti samo par najsvetlijih zvezda, a manje svetli objekti nisu vidljivi više ni na periferiji gradova.
Priča o svetlosnom zagađenju nije poziv da ugasimo sva svetla u gradovima i da se vratimo u „mračno“ doba, već da promislimo kada nam je veštačko svetlo potrebno i koliko nam je svetla potrebno. Za razliku od zagađenja vazduha ili zagađenja bukom, koja se manje ili više kontinuirano mere i prate, svetlosno zagađenje se institucionalno gotovo potpuno ignoriše. Pa Beograd nema javnu mapu svetlosnog zagađenja, a samim time niti plan kako da reši ovaj rastući problem.
U međuvremenu, na svakom koraku se pojavljuju novi jarko osvetljeni LED bilbordi, nove zgrade osvetljene su po celu noć, dok vas jako svetlo poziva da uđete u obližnju kladionicu. Ne postoji zoniranje grada, pa se svetleća reklama može pojaviti u centru grada, na Košutnjaku i unutar stambenog bloka.
Zagađenje svetlošću dovodi do lošijeg sna, težeg uspavljivanja ljudi koji žive pored prejako osvetljenih mesta, uz to neretko dolazi i do poremećaja unutrašnjeg biološkog sata. Jednako, ako ne i više, su noćnim osvetljenjem zbunjeni insekti, slepi miševi i druge noćne životinje, kojima se dešava da se izgube ili da kruže oko izvora svetlosti dok ne padnu na zemlju od iscrpljenosti.
Priča o rasveti u Srbiji se uglavnom svodi na energetsku efikasnost, vizuelni izgled, bezbednost saobraćaja i ponekad bezbednost stanovnika grada, dok se prizma biodiverziteta i uticaja na njega, kao i zdravlja retko kada pominju. Zaštita noćnog neba još uvek nije ni nakraj pameti onima koji donose politike i propise u ovoj oblasti.
Umesto da se sve svodi na dihotomiju prema kojoj osvetljeno znači sigurno i lepo, trebalo bi potražiti odgovore izvan tog pojednostavljenog okvira. Moguće je imati i grad koji nije svetlosno zagađen i koji je siguran za žene i sve ostale stanovnike, kao i grad koji je efikasan i gde se energija ne troši uzaludno. Grad bi mogao da izradi plan koji određuje različite režime za centralne zone, stambene ulice, saobraćajnice, industrijske komplekse, parkove i zaštićena područja. Cilj ne bi bio jednako osvetljen grad, već odgovarajuće svetlo na odgovarajućem mestu i u odgovarajuće vreme.
Mnogi gradovi širom Evrope već rade na smanjenju svetlosnog zagađenja i postoje različite mere koje, u zavisnosti od lokalnog konteksta, lako mogu da se usvoje, te mere često nisu ni skupe, dapače ponekad dovode do drugih benefita uz uštedu energije. A može se početi od toga da ulična rasveta osvetljava ono što treba, umesto što svetlost ide iznad njene horizontalne ravni pa osvetljava i drvo i nebo i prozor stana pored. Uz to, javne zgrade kada se osvetljuju svetlost bi trebalo da se emituje odozgo nadole i time da se spreči dodatno obasipanje neba. Zamena svetiljaka u stambenim naseljima, parkovima i pored reka svetiljkama toplije boje svetlosti smanjila bi zagađenje bez prevelikog gubitka vidljivosti. Uz to, važnije je obezbediti ravnomerno osvetljenje trotoara, prelaza i raskrsnica nego maksimalnu jačinu duž cele ulice.
U saradnji sa građanima treba preispitati koliko je svetlosti na ulicama potrebno i kada se one najčešće koriste. Verovatno nije potrebno da rasveta svetli jednakim intenzitetom u 21.00 i u četiri časa ujutru, kada ima manje građana na ulicama. Uz to, moguće je ugraditi senzore pa da se intenzitet svetla poveća kada neko prolazi, a ostane umanjen kada nikoga nema na ulici.
Jaku LED rasvetu na reklamama i bilbordima treba zabraniti, a ostalu strogo regulisati tako da njen sjaj ne bude jači od okolne rasvete i tako da se gasi tokom kasnijih noćnih časova, čime bi se omogućio kratak predah ljudima i prirodi u gradu. A da bi se priroda zaštitila, potrebno je uvesti i ekološke zone slabije osvetljenosti kako bi najznačajnije šume i parkovi grada i njihovi stanovnici ostali koliko-toliko zaštićeni.
Raskidom s politikom prema kojoj više svetla znači bolji grad i prihvatanjem principa da se svetlost koristi samo gde je potrebna, kada je potrebna, u potrebnoj količini i odgovarajućem spektru, gradovi u Srbiji mogli bi da smanje svetlosno zagađenje i očiste svoje nebo. Pa njihovi stanovnici tada ne bi morali da putuju desetinama kilometara izvan grada kako bi posmatrali kišu meteora i druge pojave na nebu.
Predrag Momčilović je istraživač, novinar, aktivista, trkač, biciklista, ljubitelj vozova i još mnogo toga. U fokusu rada su mu politička ekologija, klimatske promene, javni saobraćaj, proizvodnja hrane, zagađenje vode, vazduha i zemljišta ali i neke novije teorije poput odrasta i ekonomije krofne. Za Mašinu piše od 2014. godine.
