Na okruglom stolu „Prosveta na popravnom ispitu“ u organizaciji sindikata UGS Nezavisnost, Aleksandar Baucal je skrenuo pažnju na to da uprkos značaju obrazovanja za napredak društva, u Srbiji se ono već dvadeset godina zanemaruje.
Podatak koji treba najviše da nas zabrine, kazao je bivši direktor Centra za evaluaciju u obrazovanju, je procenat funkcionalno nepismenih petnaestogodišnjaka. Naime, kako je to pokazala prošlogodišnja analiza SANU, oko polovine učenica i učenika je funkcionalno nepismeno nakon devet godina školovanja, što, za Baucala govori da obrazovanje u Srbiji danas ima slab učinak.
Posledice funkcionalne nepismenosti, kako to pokazuju studije rađene u EU, pogađaju kako konkretnog pojedinca ili pojedinku, tako i društvo rekao je Baucal:
„Ta deca će imati teškoće da završe srednju školu, a zatim da dođu do dobog zaposlenja, da isti zadrže, da se dodatno obrazuju, prekvalifikuju. Posledice funkcionalne nepismenosti u petnaestoj godini života je poražavajuće i za to dete i za društvo.“
Pandemija je povećala pukotine u sistemu obrazovanja, koje su već postojale, smatra Baucal, a budući da donosioci odluka nisu pokazali nimalo volje da pandemiju, prilagođavanjem gradiva izazovima krize, iskoriste za poboljšanje kvaliteta obrazovanja, bacili su svetlo na „veliku demotivaciju sistema“.
„Nama je obrazovanje najvažnija odskočna daska za napredak“, izjavio je profesor psihologije obrazovanja Aleksandar Baucal, zbog čega smatra da „moramo hitno da se uozbiljimo“.
Prema Baucalovoj oceni, svest o tome da je „obrazovanje naša jedina društvena šansa“ te da treba dizati nivo obrazovanja, raste među roditeljima i nastavnicima, što vidi kao pozitivnu pojavu u datim okolnostima.
Dok zvanična politika i dalje bira da upravljanje obrazovanjem koristi kao kusur pri raspodeli ministarskih fotelja, bivši direktor Centra za evaluaciju u obrazovanju kaže da nam „nije dovoljno da se vratimo na stanje pre pandemije, nego nam je potreban kvantni skok“ u sistemu obrazovanja.
Ništa se ne može uraditi preko noći, pogotovo kada je prosveta dvadeset godina zanemarivana, kazao je Baucal, ali prema mišljenju ovog sturčnjaka za obrazovanje, ima nekoliko krupnih stvari koje treba i koje možemo relativno brzo uraditi. Najpre potrebno je da definišemo kako želimo da naše obrazovanje i škola izgledaju za deset godina. Jedna od ključnih stvari je transformacija motivacije nastavnika i učenika:
„Ja mogu da predložim da nam za deset godina treba nastavnik koji oseća da je rad u školi smislen i da mu je zanimanje adekvatno vrednovano, a ne da u školu odlazi sa osećajem da ide u susret nevoljama. Takođe, treba nam učenik koji u školu odlazi sa osećajem zadovoljstva a ne strepnje od nevolje.“
U Srbiji svega 24% đaka nema osećaj anksioznosti prema učenju, istakao je Baucal.
Nadalje, relativno brzo bi se mogao dostići dogovor oko željenog ishoda školovanja.
„Treba da znamo da li hoćemo da učenik iz školskog sistema izađe sa gomilom činjenica ili sa ključnim kompetencijama, sa nagomilanim znanjima ili osposobljen da s razumevanjem pristupi novim situacijama.“
Bez takvog kostura razumevanja šta hoćemo da postignemo sa obrazovanjem, ne možemo da razumno diskutujemo o stvarima poput plana i programa ili testiranja znanja, objasnio je Aleksandar Baucal i u nastavku izneo predlog kako da se organizuje donošenje odluke po pitanju dugoročnog planiranja obrazovanja.
„Novi ministar ili ministarka bi trebalo da izmesti dogovor o obrazovanju iz ministarstva u Skupštinu i da u njega uključi pored predstavnika aktuelne vlasti i opoziciju, sindikate i stručnu javnost koji bi onda zajedno definisati Nacionalnu agendu za obrazovanje, da bismo znali šta je to što mi gradimo narednih deset godina bez obzira na to ko će da bude na vlasti“.
Takvo telo bi, poput Fiskalnog saveta, trebalo da obezbedi kontinuitet reforme obrazovanja prema dogovorenoj agendi neovisno od promena vlasti tokom datog perioda.
A.J.
