Sindikat kontrole letenja je najveći sindikat u SMATSA i broji preko polovinu zaposlenih, od čega preko 85% kontrolora letenja i vazduhoplovno-tehničkog osoblja čiji je rad ključan za očuvanje bezbednosti aviosaobraćaja. Iz tih razloga njihov rad je i predmet interesovanja državnih institucija zaduženih za bezbednost, a pre svega Ministarstva unutrašnjih poslova, a upravo su „bezbednosne smetnje“ poslužile kao razlog za raskidanje ugovora o radu sa radnicima koji su ujedno i sindikalni aktivisti.
Štrajkovi i obustave rada koji su tokom ove godine potresali delove javnog sektora i opasnost povezivanja studentskog pokreta sa radništvom i sindikatima su kod vlasti i poslodavca upalili crvenu lampicu – štrajkovi u kontroli leta i jak sindikat na tom mestu nisu poželjni. Tako su zaposleni SMATSA osetili specifičan pritisak na njihovo sindikalno organizovanje usled kojih je za sada troje ljudi ostalo bez posla.
„U proteklih godinu dana SMATSA je činila sve da poništi naš uticaj u Kolektivnim pregovorima, menjajući i produžavajući Kolektivni ugovor sa manjinskim sindikatom upitne reprezentativnosti, bez našeg potpisa i saglasnosti za šta smo tužili firmu. Poslednjim izmenama Kolektivnog ugovora kontrolori letenja i vazduhoplovno-tehničko osoblje su namerno zaobiđeni, a akcenat je stavljen na administrativne radnike u firmi. Kada se uvidelo da nezadovoljstvo kod našeg članstva raste, izmenjen je i minimum procesa rada i podignut je sa 50% na 90% deklarisanog kapaciteta“, kaže sagovornik Mašine koji je želeo da ostane anoniman.
Nakon dva procesa mirenja i neuspeha u pregovorima, sindikat je 5. avgusta najavio štrajk u skladu sa zakonom u trajanju od 40 dana, počev od 19. avgusta, zaključno sa 30. septembrom.
„Zahtevi su bili jasni, da se izmeni Kolektivni ugovor na način koji smo predložili sredinom godine, a koji bi najpre prepoznao oko 550 zaposlenih operativaca i inženjera, kao i da se minimum procesa rada vrati na onaj iz 2023. godine koji je dogovoren uz posredstvo resornog ministarstva“, navodi naš sagovornik.
Međutim, iako su tokom štrajka zaposleni bili ujedinjeni, naš sagovornik svedoči i o tome da je bilo i nebrojeno pritisaka od strane poslodavca da odustanu od svojih zahteva i akcija.
Kako nam kaže, „najpre su suspendovane određene odredbe Kolektivnog ugovora, potom su zaposleni bili pod pritiskom da se izjasne putem mejla da li su za ili protiv štrajka, a naposletku većina zaposlenih namerno je planirana da radi više sati nego tokom normalnog procesa rada, što je dovodilo do mentalnog zamora“.
Ono što je zaposlenima otvaralo sumnje da su pritisci koje trpe pre svega političke prirode, a ne uslovljeni nekim ekonomskim ili poslovnim standardima je to da se poslodavac u pregovorima ponašao kako kažu „krajnje pasivno“. Prema svedočenjima radnika poslodavac se pozivao na negativno mišljenje ministarstava u Vladi Republike Srbije, ne sporeći da postoje uslovi da se sindikalni zahtevi ispune.
„Nakon neuspelih pregovora koji su očigledno politički sabotirani izvan firme, postignuto je kompromisno rešenje u vidu obavezujuće Preporuke koja je potpisana pod okriljem Agencija za mirno rešavanja radnih sporova, a koju poslodavac odmah potom nije ispoštovao“, rekao nam je radnik sa kojim smo razgovarali.
Iako se sindikat nikada zvanično nije javno oglašavao o političkim pitanjima i dešavanjima u državi koja se ne tiču SMATSA, ponašanje poslodavca tokom pregovora i izjave predsednika države su otvorile sumnje da se i sam vrh države potrudio da ovaj štrajk predstavi i uguši iz političkih razloga.
Zbog specifičnosti posla koji SMATSA obavlja, u svrhu pritiska su iskorišćene i bezbednosne provere dela zaposlenih. Prema svedočenju našeg sagovornika, već prvog dana štrajka poslodavac je poslao zahtev MUP-u za vanredne bezbednosne provere dela zaposlenih, a na samom zahtevu su, kako kaže naš sagovornik, određena imena bila zaokružena. Ispostaviće se da su to imena upravo onih zaposlenih koji će kasnije i dobiti negativnu bezbednosnu ocenu što će poslužiti kao osnov za otkaze.
„Iako su prve negativne ocene sačinjene već krajem septembra, tek 7. oktobra, predsedniku i sekretaru sindikata i liderima štrajka, stiže zvanični mejl od poslodavca o postojanju bezbednosne smetnje i zabrani da borave u operativnoj sali, gde im je radno mesto. Nedugo zatim, 10. oktobra za oba zaposlena sačinjeno je rešenje o prestanku radnog odnosa“, kaže naš sagovornik.
Ipak, uvidom u zvanična dokumenta MUP-a, zaposleni stiču utisak da je čitav proces kako kažu „namešten“.
„Naime MUP nije utvrdio bezbednosne smetnje, već ih je o smetnji samoinicijativno obavestila BIA, pozivajući se na Zakon o vazdušnom saobraćaju čl. 231b st. 1 tačka 6 ‚ukoliko za lice postoji negativno mišljenje bezbednosnih službi‘. Intervencija BIA u ovom procesu govori sama za sebe, jer BIA zvanično ne bi trebalo da učestvuje u proveri, niti je MUP kao nosilac provere tražio mišljenje BIA. Oba zaposlena su već nekoliko puta tokom karijere prolazila ovaj proces bez negativnih mišljenja“, navodi izvor Mašine.
Dokumenta u koja smo imali uvid pokazuju i da je poslodavac pokušao i da od Direktorata civilnog vazduhoplovstva zahteva da se određenim zaposlenima stave van snage dozvole kontrolora letenja, što je direktorat odbio ocenivši to kao protivzakonito.
Dve nedelje nakon što su prva dva radnika dobila negativno mišljenje, na isti način i po istom osnovu, negativnu bezbednosnu procenu dobija i poverenik sindikata. Kako nam kažu, za sada se lista zaustavila na ta tri imena.
„Ova dešavanja dodatno su ujedinila članstvo i skupljeno je 359 potpisa za peticiju da se pomenuti zaposleni vrate na posao. Ipak, trenutna atmosfera u operativnoj sali i drugim operativnim zonama je tenzična i jako kritična. Ljudi su u konstantnom strahu i preispituju se ko je sledeći. Vršiti ovakvu represiju nad sindikatom koji predstavlja zaposlene koji rade bezbednosno kritičan posao je u potpunosti van pameti i može izazvati nesagledive posledice“, zaključuje sagovornik Mašine.
Odgovor na sve ove navode smo probali da dobijemo i od poslodavca, ali do zaključivanja teksta oni nisu stigli.
„Sankcionisanje ljudi koji su izneli štrajk je neka vrsta pokazne vežbe“
„Na osnovu svih okolnosti koje su poznate u vezi sa ovim slučajem, čini se da je prevelika koincidencija da se upravo ljudi koji su pokrenuli sindikalnu borbu u kontroli letenja, a kasnije realizovali i zakoniti štrajk poštujući minimum procesa rada, otpuštaju iz krajnje nejasnih razloga.“
Ovo je prvi komentar koji na osnovu okolnosti koje su nam poznate i iskaza radnika daje stručnjak za radno pravo Mario Reljanović iz Centra za dostojanstven rad.
„Mislim da je ovde jasno da se radi o ‚politički osetljivom štrajku‘ pre svega iz jednog jednostavnog razloga – Zakon o štrajku o kojem smo toliko puta pričali u poslednje vreme, uglavnom u negativnoj konotaciji, izuzetno efikasno služi poslodavcima – pa i državi kao poslodavcu – da štrajkove obesmisli i da se štrajk praktično ne vidi ‚izvan kuće‘ a da istovremeno predstavlja ogroman finansijski pritisak na zaposlene koji štrajkuju.“
Međutim, Reljanović smatra da ovu vrstu uzaludnosti štrajka u konkretnom slučaju nije bilo moguće postići, jer je reč o štrajku na veoma specifičnim poslovima koji utiču na život i rad većeg broja ljudi, a istovremeno nije tako lako naći zamenu ili izigrati štrajk i štrajkače uobičajenim sredstvima pritiska.
„Zbog toga je ovo što se desilo nakon štrajka neka vrsta pokazne vežbe, sankcionisanja ljudi koji su hrabro izneli štrajk koji političari u svom pokušaju da nas ubede da je sve savršeno, nisu uspeli da spreče niti efikasno uguše. U tom smislu se čini mi se radi o jedinstvenom spoju politike (koja je shvaćena u najgorem obliku partokratije i izjednačavanja partijskih interesa sa javnim i državnim interesima) i klasičnog gušenja radničkih prava“, smatra Reljanović.
Na naše pitanje o tome da li i na koju vrstu zaštite radnici mogu da računaju ukoliko o njihovoj podobnosti za posao odlučuju službe kao što je BIA, naš sagovornik kaže da zaštite praktično nema pošto je formalnopravno ispoštovana procedura koja suštinski uopšte ne treba da služi kao sredstvom obračuna sa neistomišljenicima, a u ovom slučaju je upravo tome poslužila.
„Interesantno je videti kako i zašto je o ovim ljudim odlučivala BIA. Zakonom o vazdušnom saobraćaju uvedena je bezbednosna provera, koju prema slovu Zakona vrši ‚ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove u saradnji sa nadležnim službama bezbednosti‘. Bez ikakvog sporenja postojanja takve vrste provere, koja je očigledno važna za očuvanje bezbednosti i sigurnosti u procesu rada ali i javne bezbednosti putnika u avio-saobraćaju može se videti da je samo jedan aspekt, odnosno ‚negativno mišljenje službi bezbednosti‘ – bio presudan. Svi drugi aspekti provere su lako proverivi, neki spadaju u domen provere krivične ili prekršajne evidencije, a o bezbednosnoj proveri u sredini života ili rada zaposlenog mora postojati trag, kao i konkretni zakljujčci kako se došlo do negativnog mišljenja“, pojašnjava Reljanović.
Međutim, kako nam kaže, o tome kada se donosi negativno mišljenje službi bezbednosti – u zakonu nema ni reči, iako ono može direktno da dovede do raznih posledica po zaposlenog, pa i gubitka posla.
„U konkretnom slučaju, MUP je izdao negativnu bezbednosnu proveru navodeći upravo ovaj poslednji razlog, negativno mišljenje službi bezbednosti, dakle iz jedinog razloga koji nije dalje elaboriran. Istovremeno, nema ni pomena kako i zašto je traženo mišljenje službi bezbednosti, na čemu se ono zasniva i zašto je ukupan zaključak negativan. Ovo mišljenje BIA je međutim direktan osnov za negativan akt MUP-a, koji je dalje osnov za otkaz ugovora o radu. Kada se pogledaju rešenja o otkazu ugovora o radu koja su doneta, jasno je da drugog obrazloženja nema – otkazuje se ugovor zato što je zaposleni ‚pao‘ na bezbednosnoj proveri, a pao je zato što MUP tako kaže, a MUP tako kaže zato što BIA tako kaže – a BIA nema potrebu da iznese pod kojim okolnostima je tako zaključila i koje je to činjenice utvrdila da se ovi ljudi stave u isti koš sa počiniocima krivičnih dela, i drugim bezbednosno rizičnim licima.“, navodi Reljanović za Mašinu.
Sve ove nejasnoće navode Reljanovića da posumnja da se time otvara prostor da bilo ko iz vrha vlasti može da „naruči“ mišljenje BIA nepodobnom zaposlenom u određenim oblastima i da taj neko zato što je pretnja po bezbednost, a neformalno zato što je sindikalno ili politički aktivan, bude odstranjen iz kolektiva.
Pritisci na Sindikat kontrole letenja se, kako smatra Reljanović, mogu staviti i u kontekst većeg broja obračuna države sa sindikatima i radnicima i radnicama za koje su smatrali da su povezani sa studentskim pokretom ili su u njihovom delovanju videli naznake davanja podrške studentima i građanima koji protestuju protiv režima. Ipak, on veruje da se u ovom slučaju radi o „jedinstvenoj kombinaciji sindikalno i politički ‚nepodobnih‘ ljudi, koji su morali biti sankcionisani po svaku cenu“.
„Ovo smatram tim pre što se iz nedavnih događaja može zaključiti da su imali jasnu podršku svojih koleginica i kolega za sve što su radili kroz aktivnosti sindikata, uključujući i sprovedeni štrajk. Tako da je po mom mišljenju ovde reč o uklanjanju potencijalnih političkih neistomišljenika uz istovremeno sprovođenje taktike zastrašivanja kod slamanja štrajka i drugih buntovnih akcija sindikata – otpuštanje onih koji su obeleženi kao nosioci borbe za prava zaposlenih. Na jedan simboličan način, ovo je i pokazatelj ne samo diskriminatornog odnosa državnih vlasti prema svakome ko misli drugačije, što nije nova pojava i čega smo odavno svesni, već i nemoći da se borba sindikata uguši redovnim sredstvima prinude – može se ironično zaključiti da je ovde prevladao princip ‚pozovi BIA-u, radi uništavanja radničkog otpora‘“, zaključuje Reljanović.
