Iskoristili smo priliku da sa Bojanom razgovaramo o temama koje su se ove godine nametnule kao neke od najvažnijih. O solidarnosti, o protestima, ali i muzici.
Solidarnost za mene ima više značenja, kaže nam Bojana na početku našeg razgovora.
Solidarnost je veliko žensko pitanje
Na prvom mestu to je osećaj i praksa međusobne podrške. Solidarnost je sposobnost čoveka da ne okrene glavu, već da uoči tuđu bol, nesreću, nepravdu i poniženje i da svemu tome da glas. Solidarnost je imenica ženskog roda, pa je i solidarnost jedno veliko žensko pitanje, jer nas sistem uči da smo jedna drugoj konkurencija, a da nismo zajednica. Uči nas da ćutimo, da trpimo, da gledamo naša posla, da se smanjujemo, da se stišavamo, a solidarnost je kada jedna uz drugu stanemo i kada odlučno jasno i glasno kažemo ne bez obzira da li se slažemo u tom trenutku ili u nekom pređašnjem trenutku.
Solidarnost je kada si ti na prvom mestu ljudsko biće, pre nego da si brend, i solidarnost je odluka čoveka da nikada niko ne sme ostati sam u svojoj borbi.
Muzika je odgovor na stanje u društvu
Moja muzika opisuje stanje u društvu, odgovor je na stanje u društvu a vrlo često, pogotovo kada je samostalno radim je neka vrsta eskapizma. Ja volim da pobegnem u taj svoj svet mašte, gde volim da izmaštavam i da pričam ljudima o tom nekom boljem svetu, lepšim emocijama. A kada radim, na primer, sa Minjom Bogavac ili Radmilom Petrović, koji su mnogo veštije sa rečima nego ja, pošto sam prvenstveno muzičarka, onda umemo zajedno da budemo mnogo nekako oštre i realnije i da pričamo o onome šta nam se dešava, da mirimo Zagreb i Beograd, da pevamo taj kako Žikica Simić kaže, kapitalistički bluz i da pružamo odgovore na neka pitanja koja muče savremeni svet.
Ima li svesti o radnim pravima u muzičkoj industriji?
Ta svest nije razvijena. Mi muzičari smo prilično needukovani oko te oblasti naših prava. Ja sam završila Fakultet muzičke umetnosti ali nas tamo nikada nisu učili o tome šta nam pripada koja su naša izvođačka prava, autorska prava, a o fonografskim pravima da ne pričamo. Na teži način sam dosta toga naučila o tome i tokom tog perioda koji je trajao tokom 2019. i 2020. godine.
Ja sam stvarala neke pesme za moj drugi album „Ljubav“ i u tim pesmama, pošto sam bila suočena sa našim pravosudnim sistemom, koji inače ne poznaje dovoljno dobro ta polja autorskih i izvođačkih prava, pa je samim tim i spor, a i inače je spor, a moja priroda je nekako jako nestrpljiva i da bi se izborila sa tim sporim vremenom i sporim odlukama, ja sam morala da bežim u taj stvaralački svet, da se borim kroz pesme i stihove sa tim svojim neprijateljem i jako mi je drago da su studenti danas te neke pesme prepoznali i stihove tih pesama izdvojili i nalepili na transparente.
Horska protestna muzika
Meni je jako drago što su studenti na ovim protestima vratili horsku muziku, pa će moj izbor u top 3 pesme biti upravo horska muzika.
Na prvom mestu neka to bude Ovo je Srbija, ta pesma, pogotovo u izvođenju hora Krsmanac uz pratnju harmonike.
Na drugom mestu bi bila čuvena partizanska pesma Poj, mile volove na reci, ali postoji snimak na YouTube-u sa niškog protesta, ja to zovem blokadni hor, a kapela izvodi tu pesmu, ali sa novom tekstualnom adaptacijom.
I na trećem mestu onako najveća monumentalna pesma Vostani Serbie, takođe horsko izvođenje a kapela bez jednog instrumenta. A ako bih morala da biram koji bi instrument pratio sve te horove, neka to bude harmonika.
Točak koji nikada neće stati
Na kraju, pitali smo Bojanu da nam kaže da li stihovi njene pesme Ljubav mogu da se primene na današnji kontekst.
I uvek ćemo sive dane bojati i mi ne mrzimo i volimo da volimo i mislim da smo počeli konačno, ali pošto smo dugo bili nekako zatvoreni, ta ljubav kada se pokrene, potrebno je toj mašini dati malo više vremena da bi ona mogla da vrti taj točak koji nikada neće stati.
