S obzirom da se pripadnost i uklopljenost u tokove globalne ekonomije potvrđuje čitavim nizom simboličkih tačaka – kvart izgrađen u stilu parametrijske arhitekture, odmah ispod njega beskrajni sirotinjski kvartovi, klasna segregacija stanovništva na simboličkom i praktičnom nivou, aktivna uloga države u toj segregaciji i održavanju klasne hijerarhije… – i s obzirom da smo veliki broj tih kriterijuma uspešno ispunili, zločin koji se dogodio u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ ipak nije trebalo toliko da nas iznenadi.
Jer nije kao da smo proces uklapanja tek nedavno otpočeli pa sem konkretnog oblika (masovne školske pucnjave), u pitanju nije ništa za nas odveć novo: tranziciona društva i inače znaju da meandriraju od jednog do drugog čudovišta – počev tu od čudovišta koje imaju hrabrost da čine ne nezamislivo hrabre, već nezamislivo strašne stvari zarad konstituisanja sopstvenih etničkih zajednica, preko onih koji nezamislive stvari čine u funkciji nekih drugih i samo manje očiglednih dubinskih političkih procesa (korumpirani političar ili, izoštrimo sliku, stečajni upravnik), pa sve do fenomena poremećenog ludaka (Andrej Čikatilo (u Sovjetskom Savezu), Mališa Jevtović, Malčanski Berberin, U.B., K.K….).
Za prve se čuva ponizno strahopoštovanje i nepodeljeno obožavanje, za druge zakonske rupe i ministarska mesta a poslednji izgleda ne dobijaju ništa i pored toga što ipak imaju jednu ipak strukturnu ulogu. Od pre dve nedelje, dakle, imamo jedno novo čudovište, i njegovu pojavu valjalo bi čitati upravo kao deo stabilnog puta nacije u globalne tokove.
Dva zločina, jedna ozbiljna razlika
Vest o zločinu u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ protresla je javnost, a već sledećeg dana došla je i vest o novom zločinu (u Mladenovcu) slične magnitude. Ali izgleda da je potonji zločin maltene došao kao kec na deset, jer ako se onom prvom nije moglo prišiti ništa što bi se moglo staviti u registar racionalnog – pa nas je makar za trenutak primorao da posledice dugotrajne društvene stvarnosti pogledamo ravno u oči – drugom je momentalno prišiven nekakav „terorizam“ koji u državotvornom smislu zna biti koristan a u medijskom profitabilan.
Ali između dva zločina u izvesnom smislu postoji jedna ozbiljna razlika: kalibar zločina u „Ribnikaru“ se očitava upravo u tome što je takvog karaktera da uobičajene i veoma istrenirane reflekse zatvaranja očiju čini nemogućim.1
Utoliko, mladenovački zločin je neprocenjive vrednosti jer je omogućio da se oba posmatraju samo kao iznenadna eksplozija individualne šizofrenije te poslužio kao veoma zgodan izgovor: sve je samo posledica neka dva arbitrarna izliva ludila, ali i da se suštinski sve i svašta najavi, ali ne uradi ama baš ništa te da se reakcija države zadrži na merama koje ili nije moguće (kontrola oružja, zabrane društvenih mreža) ili ih se ni ne želi (ulaganje u školski sistem i njihove zaposlene, sistemska briga za psihičko i psihološko zdravlje stanovništva…) zaista implementirati.
Medijske i kulturne matrice
To što je onog dana kada se desila pucnjava u beogradskoj osnovnoj školi medijski okvir bio znatno „kvalitetniji“ i ozbiljniji valja objasniti činjenicom da ni sami mediji nisu navikli na ovakav sled događaja te su – kao ona ćorava koka – naboli pravo u centar: šta se to kog đavola dešava sa mladima, kakve to osobe društvo proizvodi, u kakvom to svetu žive, šta su to škole i slična pitanja provlačena su otprilike do popodnevnih sati onog dana kad se u školi „Vladislav Ribnikar“ desio zločin.
Do večeri se situacija obrnula pa su mediji bez trunke zadrške dograbili priliku, listom organizovali dramatične celodnevne programe posvećene pucnjavi, beskrajne nizove intervjua, stručnjaka i komentatora te time zastrašujućem događaju dali nešto svarljiviji oblik: ubica je čudovište (i sve je ok).
U skladu sa tim, dan se kasnije sve potpuno vratilo u redovne tokove: krivi su i tiktokovi, loši uzori, nepoštovanje pravih vrednosti – i to sve u skladu sa zainteresovanom publikom. Za one svikle na nešto starije medijske matrice – za umirenje savesti obezbeđeni su razni Raduni sa svojim satanistima, nevladinim organizacijama i hevi metal bendovima koji truju decu; za nešto mlađe tu su novije forme trovača duha (Jala, Buba, Južni Vetar i ostale učestale mafijaške serije domaće produkcije).
Ali između ovih naizgled dijametralno suprotnih pozicija postoji tačka kontakta: i jedni i drugi su se „kulturoloških matrica“ uhvatili ko pijan plota, kao da kuturološke matrice nisu takve kave jesu samo da bi facilitirale ili legitimisale neke odnose hijerarhije – i to baš onakve u kojima živimo, eto, više od 30 godina.
Olako se zaboravlja da su kulturni modeli zapravo samo pratioci a ne uzroci te da oni i postoje ne bi li podmazivali određene konkretne društvene (i ekonomske) odnose – a to danas znači: odnose dominacije. Zato veliki prag trpljenja koji nam je sad izgleda napravio problem pa sa zločinom ove potresnosti ne možemo izgleda da izađemo na kraj valja tumačiti i kao bizarnu verziju stokholmskog sindroma i obožavanja sopstvenog batinaša: (simboličke i stvarne) batine su poslednjih tridesetak godina bile takoreći svakodnevne pa je bez njih pomalo teško, nasilje nas je sviklo pa ga je sad teško iza sebe ostaviti te sada kada zaista treba nekako sesti i pogledati dubinu, širinu i magnitudu problema sa kojim se suočavamo – fali nam aparat kojim bismo zločin i situaciju u kojoj se nalazimo uopšte i opisali.
A sindrom se u ovom ili onom obliku svakodnevno vraća: mentoli rade mentolske stvari, ali društvene reakcije su u najmanju ruku ambivalentne pa im se često i neskriveno divi, oprašta im se takoreći sve i sa kučećim oduševljenjem beskrajno vraća. Čudovišta, kao što rekosmo, nisu novi fenomen a pojave kojima se zaista trebamo iščuđavati su one koje demonstriraju kako se možemo nad jednima sablažnjavati a neka druga niti primećivati, pa čak i brižno gajiti. Na kraju krajeva, mi i živimo u društvu koje je uspešno istrenirano da zatvora oči, a čudovišta svakakvih valenci inkorporira u sopstveni državotvorni projekat, pa sad ne bi ni trebalo da se previše čudimo što je radikalno neprijatno suočiti se sa stvarima pred kojima oči jednostavno ne mogu da se zatvore.
Mi i deca
A svet dece najčešće i jeste samo nevešto artikulisana imitacija sveta odraslih – imitacija koja kontradikcije originala pokazuje u onom čistijem i destilovanom obliku: kada društvo regulišemo sa jasnim ciljem stvaranja infrastrukture za protok kapitala, naravno da će i najelementarniji odnosi biti prožeti ideološkim matricama koje legitimišu odnose dominacije, pa onaj prvi, veći i daleko više zabrinjavajući zločin valja prvenstveno posmatrati ne kao čin usamljenog ludaka koji je ubio svoje školske drugove, već kao nevarbalni jezik kojim društvene kontradikcije izgovaraju stvari koje možda najradije ne bismo čuli i, možda, čak i stvari koje sada dolaze na naplatu. U tom smislu događaj u Ribnikaru je u izvesnom smislu i razumljiv tek ukoliko se pogleda iz ugla državotvornih politika i dugotrajnih političko ekonomskih procesa.
Čitava paleta paleta mogućnosti se sada otvara: iza zločina ostaje ukus opasnog „imanja prava“ pa možda čak i superiornosti. Što je najgore, pogleda li se unazad tridesetak godina – nije teško ni pomisliti da se ima pravo, jer manje više i živimo u društvu Imača Prava i, za potrebe tranzicije brižno odnegovanom, društvu surovosti gde je arbitrarno gaženje po telima onih koje percipiramo kao niže tek jedan od ružnijih ali nužnih te time i neizbežnih modela ponašanja.
Sa druge strane, videćemo da se potresno lako da okarakterisati i kao uobičajena poslovna praksa: ukoliko zločin nije potpuno nasumičan i ako se desio po ključu školskog uspeha kako to navode neki mediji, onda je u pitanju najuobičanije uklanjanje poslovne konkurencije. Iza zločina se izgleda širi i opasni vonj samo–brendiranja, sasvim poželjne veštine u savremenom svetu, koja je ovog puta samo igrom slučaja i dečije neartikulisanosti izražena u deset mrtvih osoba.
Tržišna rešenja
Ali nismo ovde da bi se bavili daljinskom psihoanalizom, pa možda bi bilo bolje da razloge potražimo u škrtarskom odnosu prema manje više svim onim stvarima koje su poslednjih decenija žrtvovane zarad fiskalne dopadljivosti. Briga države za psihičko zdravlje stanovništva je nepostojeća, a za školski sistem otprilike još manja: od kada je štednji, prvo su se na meti našli kompleksni socijalni sistemi a unutar njih oni koji su identifikovani kao neesencijalni. Školski psiholozi su retkost, pedagozi se traže lupom, socijalni radnici u školama su već davna istorija.
Školi je tako delegirana uloga formirnja uklopljenih ekonomskih šrafova u političko ekonomskom mehanizmu dok je „vaspitanje“ – elementarne veštine neophodne za funkcionisanje u društvu van ekonomskih odnosa – delegirano porodici,njenim tržišnim pozicijama i opcijama, njenim ekonomskim kapacitetima i lokaciji dece u porodičnom investicionom portfoliju. Na kraju krajeva u krizama se – a tranzicija je jedna beskrajna kriza – troškovi socijalne reprodukcije svaljuju na pojedince i porodice, pa se tako uloga vaspitanja dodeljuje porodicama da bi se škole aerodimanički istanjile ne bi li za potrebe tržišta što efikasnije proizvodile neophodne ekonomske elemente.
Pa kad je u pitanju tako arbitraran, nesiguran, deregulisan i nekontrolisan – posebno u uslovima u kojima se od samih porodica prave mikro modeli hijerarhijski ustrojenih korporacija – naravno da će svaka šuša sa poklonjenom ulogom dominantne figure i porodičnog suverena sprovoditi sopstvenu politiku odgajanja. K. K–a je tako otac vodio da puca iz pištolja, učio ga ostalim muškim stvarima i ostale slične porodične stvari.
No, ražalovanje sistema obrazovanja na ulogu proizvodnje tržištu potrebnih kadrova imalo je i ideološke legitimacijske matrice. Zarad naturalizacije hijerarhije na velika se vrata davno već vratila ontologija. Nebojša Katić nas podsetio da se u drevnoj nature/nurture (priroda/odgoj) diskusiji u poslednjih decenija „nature“ vodi za glavu. I to nije ni najmanje slučajno: da bi radikalne ekonomske i klasne razlike imale patinu legitimnosti, insistira se na tome da su te razlike nužne, neizbežne i nepromenjive, da su ekstenzija prirode te da nam „nurture“ zapravo mnogo i ne treba.
I tako smo dobili baš ono što je potrebno temeljnim društveno ekonomskim procesima: škole pretvorene u fabrike ekonomskih elemenata a porodice pretvorene u treninge korporativne (i političke) poslušnosti. Pa je tako i zločin koji je naciju neplanirano obuzeo poslednjih nedelju dana – sasvim očekivan.
Tačke otpora su minimalizovane usled idološke hegemonije (pa ako ste primetili – zahteva se sasvim paradoksalno ojačavanje uloge porodice) i dalja konzervativizacija društva i državnih aparata, društveni džepovi koji su koliko toliko izbegli regulaciju u homogenu i institucionlano plebiscitarnu arkadiju su gotovo marginalni (pa će njihove intervencije proći sa minimumom efekta) te na kraju ispada da „javno mnjenje„ u svom centru ima jednu artikulacionu kvaku 22 (ili anomiju? Na kraju krajeva, možda se traži to što se traži samo zato što se ne zna tražiti bilo šta drugo sem opštih mesta).
Stoga od države koja veoma temeljno ispunjava svoju regulatornu i koordinacionu ulogu na kraju i ne treba očekivati išta pametnije od dalje pandurizacije društva. Ali od protesta koji se organizuju poslednjih nekoliko nedelja – možda ipak možemo očekivati nešto više, u prvom redu zbog njihove očigledne spontanosti i nepredvidive trajektorije. Vidimo se danas u 6.
