Gledaoci širom Srbije imali su priliku da tokom novembra 2024. godine na Prvom programu Radio-televizije Srbije (RTS) svakog vikenda gledaju epizode političko-dramske biografske mini-serije „Sablja“. Iako je inicijalno bilo planirano da se emituje od 24. februara, RTS je odložio emitovanje, što je dalo povoda za različite spekulacije koje su vezane za političku situaciju i atmosferu u zemlji.
Međutim, RTS je u februaru 2024. godine izdao zvanično saopštenje u kojem je navedeno da je stigao „još jedan poziv koji sanjaju filmski autori širom sveta. Jedan od najprestižnijih festivala filmskih i serijskih sadržaja razmatra mogućnost da ’Sablju’ i priču koja je te 2003. godine potresla Srbiju, ali i čitavu svetsku javnost, uvrsti u svoj program.“ I zaista, „Sablja“ je na festivalu u Kanu dobila nagradu za najbolju glumačku interpretaciju celokupnog glumačkog ansambla.
Reakcije javnosti na seriju bile su podeljene, pa su tako jedni hvalili glumce, a drugi su, mahom oni koji su se nalazili u neposrednom okruženju Zorana Đinđića, izneli oštre kritike. Zato i mi iz jedne kritičke perspektive možemo da postavimo pitanje koje stoji u naslovu ovog teksta.
Šta nam „Sablja“ prikazuje?
O čemu govori ova serija? Ona se bavi političkim periodom u Srbiji od 2000. do 2003. godine, pri čemu je fokus usmeren na okolnosti oko atentata na premijera Đinđića. U središtu priče nije samo Đinđić (Dragan Mićanović), već se pažnja posvećuje i fiktivnoj novinarki Danici Mandić (Milica Gojković) i njenim naporima da otkrije pozadinu atentata.
Pošto su u atentat umešani Zemunski klan i Jedinica za specijalne operacije (JSO), serija nije mogla da zaobiđe i likove koji su pripadali kriminalnom miljeu, u prvom redu Milorada Ulemeka Legiju (Sergej Trifunović), Dušana Spasojevića Duću (Bojan Navojec) i Mileta Lukovića Kuma (Miloš Timotijević).
Uz njih značajnu minutažu dobija još jedan fiktivni lik, kriminalac Uroš Ristić Mali (Lazar Tasić). Sa druge strane, kada je reč o pripadnicima policijskih snaga, opet imamo fiktivne likove, inspektore Borisa Rakića (Ljubomir Bandović) i Ljubu Vasiljevića (Feđa Štukan). Serija se takođe bavi i pripadnicima Resora državne bezbednosti (RDB), odnosno Bezbedno-informativne agencije (BIA), posebno fiktivnim likom Žarkom Ilićem (Zlatko Burić), koji je tast inspektora Rakića i, kako nam serija otkriva pri kraju, čovek koji je iz senke vukao konce u bezbednosnom aparatu.
Igrana serija ili film ne bi smeli da zamene udžbenik iz istorije niti da vrše funkciju pukog propagandnog glasila, ali bi se možda mogla očekivati hrabrost i spremnost autora da o nekim ličnostima i događajima postave teška i nezgodna pitanja. To važi i za političke prilike u Srbiji od 5. oktobra 2000. godine do 12. marta 2003. godine. Na polju dokumentaristike već postoje dobri primeri, kao što je serijal „Jedinica“ u produkciji TV B92 i nedeljnika Vreme.
Ipak, „Sablja“ nije usamljeni slučaj među političkim trilerima, pošto je 2021. godine emitovana serija „Porodica“ koja se bavi hapšenjem predsednika Srbije i Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) Slobodana Miloševića 2001. godine. Milošević se kao lik ne pojavljuje u „Sablji“, ali se njegovo ime navodi u napomenama koje gledaocu služe da bi lakše pratio radnju. No, pojavljuje se predsednik SRJ Vojislav Koštunica (Predrag Bjelac) kao neka vrsta „zlog duha“.
Serija je stidljivo pokušala da se pozabavi političkom pozadinom ubistva Đinđića, implicitno označavajući Koštunicu, ali i njegovog nekadašnjeg savetnika za nacionalnu bezbednost Radeta Bulatovića (Miodrag Krčmarik) i generala Acu Tomića kao najodgovornije. Kako je Tomić preminuo u maju 2024. godine, ostali su samo Koštunica i Bulatović kao oni koji bi o tim događajima mogli nešto više da kažu, mada su mediji preneli informaciju da Koštunica piše knjigu o policijskoj akciji „Sablja“.
Koji važni događaji su prikazani u seriji? U sklopu istraživanja novinarke Danice Mandić pominju se neuspeli atentati na vođu Srpskog pokreta obnove (SPO) Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali 1999. i u Budvi 2000. godine, kao i otmica i mučko ubistvo predsednika Predsedništva Socijalističke Republike Srbije Ivana Stambolića na Fruškoj gori 25. avgusta 2000. godine.
Osim što je prikazan sâm čin atentata 12. marta 2003. godine, u seriji je data i dramatizacija pokušaja atentata na Đinđića kod hale Limes 21. februara 2003. godine, kada je na autoputu Beograd-Zagreb izbegnut sudar kamiona i vozila u kojem se nalazio premijer. Naravno, prikazana su i neka hapšenja tokom akcije „Sablja“, ali se tim događajima izgleda nije pridavao veći značaj (iako je serija dobila naziv po njoj). Autorima je bio mnogo važniji odnos fiktivnih inspektora Rakića i Vasiljevića, koji su najverovatnije bazirani na ličnostima koje su hapsile i ispitivale osumnjičene, a to su Rodoljub Milović, Mile Novaković i Boro Banjac. Stari motiv izdaje je trapavo iskorišćen u seriji, pa tako zbog neprijatnog saznanja o ulozi Žarka Ilića inspektora Vasiljevića ubija kolega Rakić. To delo sâmo po sebi deluje naivno, ali su autori očigledno želeli da pojačaju dramatizaciju.
Šta nije prikazano?
S druge strane, nisu prikazana hapšenja javnih i estradnih ličnosti poput pevačice Svetlane Cece Ražnatović i njenog kolege Aleksandra Vuksanovića, poznatijeg kao Aca Lukas, koji su danas u službi režima Srpske napredne stranke.
U seriji se pojavljuje Vojislav Šešelj, odnosno na arhivskom snimku mitinga 23. februara 2003. godine, gde optužuje Đinđića da je povezan sa mafijom, ali nema izjava bivšeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića („Ako neko od vas vidi slučajno Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom.“) niti aktuelnog šefa države („Kao što reče Toma, tresu se gaće onom banditu Zoranu Đinđiću.“). Reditelj serije Vladimir Tagić objašnjava da je stavljen akcenat na Šešeljevu izjavu iz razloga što je „Vojislav Šešelj mnogo važniji, uticajniji, moćniji i beskrupulozniji u tom trenutku u Srbiji, 2003. Vojislav Šešelj je pisao za tabloid Identitet i u njemu najavljivao ubistvo Đinđića, sve vreme pripremajući teren za lažnu priču o atentatu, da strane službe hoće da ga ubiju, da Surčinski klan hoće da ga ubije… bilo šta što će skrenuti priču sa istine.“
Vođa srpskih radikala jeste bio moćan 2003. godine, ali serija je snimljena tokom 2023. godine, pa su se i uloge bitno promenile, tako da Šešelj danas ne igra značajnu ulogu na političkoj sceni. Premda reditelj Tagić i njegov saradnik Goran Stanković smatraju da su napravili beskompromisnu seriju, ovde se nesumnjivo radi o (auto)cenzuri. Samim tim je propuštena šansa za jedan vid kritike, što umetničko delo i treba da sadrži.
Šta još serija ne prikazuje? Recimo, gledaoci su ostali uskraćeni za prikaz nastanka Zemunskog klana, kao i JSO-a. Očito su kreatori serije (pogrešno) računali da prosečni gledalac zna sve detalje i da to nije bilo potrebno obraditi. U seriji je kratku minutažu dobio Zvezdan Jovanović (Bojan Krivokapić), pripadnik JSO-a i izvršilac atentata na Đinđića. Međutim, iz nekog razloga je preskočeno njegovo opisivanje kako je pre atentata vežbao pucanje na Fruškoj gori, a čak nema ni prikaza predaje Legije 2004. godine.
Gledaoci bi pomislili i da je medijska slika uoči atentata bila ružičasta, jer se radnja vrti oko novinarke Danice Mandić i njenog rada za jednu imaginarnu televiziju. Kao što smo rekli, Danica je fiktivni lik i predstavlja amalgam različitih ličnosti, pa se u njoj mogu prepoznati Radislava Dada Vujasinović i Brankica Stanković. Danica je prikazana kao novinarka koja se pokajala zbog pisanja senzacionalističkih tekstova o Đinđiću, nakon čega je kao hrabra istraživačica ranjena metkom iz snajpera zbog bavljenja pozadinom atentata. To je takođe veoma naivna predstava koja nema veze sa istinom.
Upravo je medijska atmosfera te 2003. godine bila veoma zatrovana. Pritom, još jedan čin (auto)cenzure je prisutan u sceni u kojoj Đinđić pre pokušaja atentata kod hale Limes ne dobija novine sa zlokobnim naslovom „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“. Čovek koji je izgovorio tu rečenicu bio je niko drugi nego novinar Aleksandar Tijanić, tada Koštuničin savetnik za medije. Podsećanja radi, Tijanić je bio bliski prijatelj Mirjane Marković, ministar informisanja u Vladi Mirka Marjanovića 1996. godine i direktor RTS-a od 2004. do smrti 2013. godine. Pošto je serija emitovana na televiziji čiji je direktor bio Tijanić, očigledno je da autori nisu želeli da se konfrontiraju sa njegovim problematičnim nasleđem.
Pored svega toga, nisu u potpunosti prikazani ni izuzetno loši odnosi Đinđića i Koštunice koji su dostigli vrhunac tokom 2003. godine. Sociolog Aleksandar Molnar piše da „Đinđić ni ranije nije smatrao da mu neka velika opasnost preti od Koštunice“ i da je, prema kazivanju Vladana Batića, Đinđić 2000. godine „imao prilično omalovažavajući odnos prema Koštunici.“ Ta netrpeljivost Đinđića i Koštunice zasigurno je uticala na dinamiku političkog života u Srbiji i odredila je dalji put zemlje.
Mit o „Zoranu“
Serija „Sablja“ je svoje nedostatke nadomestila igranjem na kartu liberalnog mita o „Zoranu“. Taj mit je zaživeo nakon 12. marta 2003. godine i njegovu osnovu čini priča o „vizionaru“ koji je sanjao o „modernoj i evropskoj Srbiji“. Savremeni mitovi služe da bi se zamaglila realnost, pa tako i mit o „Zoranu“, čime se ispuštaju iz vida vremenski kontekst i položaj srpskog društva. U samoj seriji je Đinđić prikazan kao neko ko nije naročito odlučan i nema jasne ciljeve, što su oštro kritikovali ljudi koji su bili njegovi saradnici i saborci. No, humanizacija takvog lika nije nužno loša stvar, jer bismo drukčije dobili jednodimenzionalnog Đinđića koji samo izbacuje parole (kao što je to slučaj sa serijom „Porodica“). Međutim, arhivski snimci nekih Đinđićevih govora kojima se završava serija, kao i intervjui sa rediteljima, upućuju na to da se održava mit o „Zoranu“.
U ovom tekstu se nećemo baviti biografijom Đinđića, pošto ste već o tome mogli da čitate na Mašini. Samo ćemo ukazati na neke delove koji ukazuju na činjenicu da Đinđić nije bio nikakav heroj ili spasilac, već neko ko je snosio političku odgovornost za određene poteze i ko je bio sklon pravljenju grešaka i kompromisa. On je smatrao da političar ne bi trebalo da bude ideološki orijentisan, jer su ideologije „istrošene“, nego bi trebalo pribegnuti pragmatizmu. Njegov mandat nije dugo trajao, svega dve godine, ali rezultati njegove politike generalno nisu bili pozitivni.
Privatizacija koja je započela tokom devedesetih godina je za vreme Đinđića doživela ubrzanje, pa je tako radnička klasa naglo osiromašila. Doduše, od planiranih 3000 preduzeća privatizovano je 777, a većina preduzeća je otišla u stečaj. Pritom, proces prekvalifikacije radnika je prošao neuspešno, dok je pravo na socijalno i zdravstveno osiguranje bilo uskraćeno velikom broju ljudi. Očigledno da tadašnje vlasti nisu uzimale u obzir koliko je srpska privreda bila u lošem stanju, što je posledica devedesetih godina.
Uzgred, istorijski revizionizam, kome su krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina odškrinuta vrata, doživeo je kulminaciju upravo u vreme demokratske vlasti. Ukidanje 7. jula kao Dana ustanka naroda Srbije 2001. godine je bio prvi korak, dok je drugi izjednačavanje partizanskog i četničkog pokreta, nakon čega je usledila i demonizacija socijalizma koja traje do danas. Na sve to se nadovezuje i uvođenje veronauke u škole iste 2001. godine i jačanje odnosa sa Srpskom pravoslavnom crkvom, što je za posledicu imalo i skretanje srpskog društva udesno.
Neko bi rekao da sve navedeno nije tema za kriminalističku seriju poput „Sablje“, ali se prosto ne može retuširati nečiji lik i delo kao što je to rađeno sa Đinđićem. On je na neki način kanonizovan, čime podseća na hrišćanske mučenike koji su stradali pod rimskom vlašću. Mit o „Zoranu“ je još uvek živ, širi ga liberalni deo javnosti, ovaploćen je u muralima ili u nacrtima opskurnih spomenika, čije postavljanje je načelno podržala i aktuelna vlast. Da li je to dobro za jedno društvo? Nije, jer kao što smo rekli, moderni mitovi zamagljuju realnost, stoga činjenicama treba pristupiti trezveno, ma koliko one bile neprijatne.
Rezime
Da li je srpskom društvu bila potrebna ovakva serija? Najverovatnije nije, jer nisu postavljena ni neprijatna pitanja, niti je kritička oštrica bila dovoljno izbrušena. Uz to, serija je emitovana u trenutku kada se Srbija nalazi u dubokoj društveno-političkoj krizi kojoj se još uvek ne vidi kraj. Činjenica je da živimo pod režimom koji je duboko povezan sa kriminalnim strukturama i koji počiva na pljački, nasilju i širenju propagande.
Zato je ovom društvu potrebno ostvarenje koje bi kritički govorilo o restauraciji kapitalizma, odnosno o ljudima iz podzemlja koje je iznedrio sistem krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, a koji su se „proslavili“ kao komandanti paravojnih jedinica, „kontroverzni biznismeni“ i ljudi koji su se takođe bavili politikom. Bilo bi dobro kada bismo, primera radi, dobili našu verziju serije „Sašina ekipa“, koja se bavi posledicama tranzicije u Rusiji i nastankom tzv. oligarha. Kao što je napisao novinar Miloš Vasić: „Podudarnosti između ruske i naše scene organizovanog kriminala zapanjujuće su; razlika je samo u redu veličina: Rusija je velika zemlja. Tamo gde su naši umetnici kretali tako što klepe šleper cigareta, Rusi klepe ceo voz aluminijuma.“
Takvi poduhvati bi zaista bili subverzivni i zahtevali bi hrabrost scenarista i reditelja da se upuste u istraživanje jedne veoma važne i provokativne teme. U tom smislu, serija „Sablja“ nije ostavila ništa vredno pomena i pamćenja.
