Dvanaestog marta se navršava tačno dvadeset godina od atentata na Zorana Đinđića koji je u trenutku ubistva bio na funkciji Predsednika Vlade Republike Srbije i predsednika Demokratske stranke. O njegovoj, za naše prilike, relativno kratkoj političkoj karijeri postoje oprečna mišljenja u domaćoj javnosti, od romantizacije u liberalnim krugovima do stigmatizacije i sa leve i sa desne strane političkog spektra.
U nastavku ćemo pokušati da se kritički osvrnemo na stanje u kome se društvo nalazilo neposredno nakon izlaska iz izolacije, prouzrokovane ratnom politikom Slobodana Miloševića, i na glavne karakteristike Đinđićevog premijerskog mandata koji je trajao tek nešto više od dve godine.
Razvojni put od anarhizma do neoliberalizma
Počeci Đinđićevog političkog delovanja sežu još u studentske dane, kada je 1974. godine bio među uhapšenima koji su sa radikalno levih pozicija kritikovali tadašnje društveno stanje. Poznato je da je Đinđić u tom periodu bio poklonik učenja ruskog anarhiste Petra Kropotkina, a bavio se i prevođenjem radova grupe filozofa iz tzv. Frankfurtske škole. Pritisak međunarodne javnosti pomogao je osuđenim studentima da izbegnu služenje jednogodišnje zatvorske kazne, a Đinđić je nakon toga izbegao u Zapadnu Nemačku i nastavio studije upravo u Frankfurtu. Doktoriao je 1979. godine na tezi „Problemi utemeljenja kritičke teorije društva“ kod poznatog nemačkog sociologa Jirgena Habermasa.
U Jugoslaviju će se vratiti krajem osamdesetih, kada je već bilo jasno da će doći do velikih političkih promena u celoj Evropi. Đinđić tada preuzima profesorsko mesto na Univerzitetu u Novom Sadu i učestvuje u obnovi rada Demokratske stranke, na temelju istoimene organizacije koja je bila aktivna u Kraljevini SHS od 1919. do 1929. godine. Bio je predsednik izvršnog odbora i biran je za poslanika u prva tri višestranačka saziva Narodne skupštine i Veću republika Skupštine SRJ. Već 1994. godine dolazi na čelo stranke, smenivši prvog predsednika obnovljenog DS-a, Dragoljuba Mićunovića, koji mu je bio neka vrsta političkog mentora. Mićunović je tadašnje Đinđićevo ponašanje okarakterisao kao makijavelističko, dok je jedan deo članstva DS-a ovaj potez video kao simboličko „oceubistvo“. Prorežimski mediji su oberučke prihvatili ovu smenu, smatrajući da će ona dovesti do raskola u jednoj od vodećih opozicionih stranaka.
Do ozbiljnijeg sukoba ipak nije došlo, mada istorija ove stranke jeste ispunjena brojnim cepanjima i stvaranjem različitih frakcija. Đinđić je ubrzano radio na transformaciji DS-a, a način funkcionisanja koji je uveo više je podsećao na model jednog kapitalističkog preduzeća nego političke partije. Nacionalno pitanje, koje je tokom ratnih godina bilo centralno političko pitanje, on je smatrao nametnutim, a stav DS-a prema ovoj temi je često bio ambvivalentan. Održavao je dobre odnose sa predsednikom Republike Srpske, Radovanom Karadžićem, koga je posetio na Palama početkom 1994. godine, dok je iste godine za Vidovdan (28. jun) u ime članstva DS-a uputio čestitku Ratku Mladiću, povodom Dana Vojske Republike Srpske.
Milošević je u tom periodu u delu domaće javnosti bio kritikovan jer je gubio ratove ili ih nije vodio do kraja, dok ga je međunarodna zajednica nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma videla kao faktora mira i stabilnosti. S druge strane, opozicione partije su pokušavale da iskoriste nezadovoljstvo većinskog biračkog tela, pa su samim tim često posezale za nacionalističkom retorikom. Pokazalo se da ona nema ozbiljnije uporište među glasačima Demokratske stranke, s obzirom na to da su najpopularnije opozicione snage u tom periodu bile SPO Vuka Draškovića i SRS Vojislava Šešelja.
Upravo sa SPO, i sa nešto manje uticajnim Građanskim savezom Srbije, DS će 1996. formirati predzbornu koaliciju Zajedno. Ova koalicija će biti predvodnik višemesečnih protesta zbog sumnje u krađu glasova, prvenstveno na lokalnim izborima u velikim gradovima. Milošević je na kraju bio prinuđen da prizna poraz, a upravo je Đinđić nakon toga izabran za gradonačelnika Beograda. Istog dana kada je izabran na ovu funkciju, Đinđić je sa Gradske skupštine skinuo petokraku i simbolično je poklonio Muzeju Jugoslavije. Ovaj populistički potez će ujedno ostati jedino po čemu se pamti njegov kratki mandat na čelu glavnog grada, pošto je smenjen već posle sedam meseci. Do smene dolazi nakon sukoba unutar koalicije Zajedno, koja se raspala istupanjem SPO, zbog navodnih tajnih pregovora Đinđića sa Miloševićem.
Do bitnih promena na političkoj sceni dolazi početkom 1998. godine, pre svega zbog izbijanja krize i sukoba na Kosovu, nakon čega su i Šešeljev SRS, a nešto kasnije i Draškovićev SPO, ušli u tzv. „Vladu narodnog jedinstva“. Đinđićev DS se na taj način istakao kao najzozbiljnija opoziciona partija. Tokom NATO bombardovanja, Đinđić privremeno boravi u Crnoj Gori, a zatim prviremeno odlazi u inostranstvo do završetka ratnog stanja.
Preuzimanje vlasti i premijerski ekspoze
Zoran Đinđić će odigrati ključnu ulogu u svrgavanju sa vlasti Slobodana Miloševića, zahvaljujući formiranju široke koalicije DOS (Demokratska opozicija Srbije) u koju je ušlo ukupno 19 političkih stranaka. Zbog svoje nepopularnosti u velikom delu javnosti, Đinđić je pristao da ostane u senci, a za lidera ove koalicije i predsedničkog kandidata izabran je Vojislav Koštunica, lider Demokratske stranke Srbije, koja se još 1992. godine odvojila od DS kao njeno „desnije krilo“. DOS je još pre izbora napustio SPO Vuka Draškovića, nakon pokušaja njegovog ubistva u Budvi, kada ga je Đinđić optužio da je inscenirao atentat.
Nakon izbora u septembru 2000. godine DOS je proglasio pobedu, a Milošević je bio prinuđen da prizna poraz od Koštunice u prvom krugu predsendičkih izbora. Ovome su prethodile masovne demonstracije širom zemlje koje su kulminirale velikim mitingom 5. oktobra, kada je grupa demonstranata zauzela Narodnu skupštinu, Radio televiziju Srbije i obližnje policijske stanice.
Par meseci kasnije, na parlamentarnim izborima, DOS je odneo ubedljivu pobedu, a Zoran Đinđić je izabran za premijera 25. januara 2001. godine. Ova Vlada se često naziva prvom demokratskom, a ponekad čak i jedinom demokratskom u istoriji srpskog parlamentarizma. Ona svakako zaslužuje bitno mesto u modernoj srpskoj istoriji, kao Vlada koja je napravila zaokret u odnosu na nacionalističku i ratnu politiku Sloboda Miloševića.
U svom ekspozeu Đinđić je najavio reforme i označio Srbiju kao „poslednju u Evropi“ po mnogim pokazateljima. Kao glavne prioritete u reformama Đinđić je naveo političku stabilnost regiona, referišući na rešavanje odnosa Srbije i Crne Gore, zatim rešavanje krize sa terorizmom na jugu Srbije i pronalaženje modela saradnje sa susedima iz bivše Jugoslavije. Kao drugi prioret naveo je institucije, nezavisno sudstvo, modernu državnu upravu, efikasne javne službe i servise, a na to bi se nadovezivalo unapređenje zakonodavstva, naročito u oblasti poslovanja, uz napredak u kvalifikovanoj radnoj snazi i menadžmentu u privredi.
Prilikom ovog obraćanja, Đinđić je Srbiju označio kao zemlju velike ekonomske polarizacije, u kojoj su institucije u rukama privilegovanih i bogatih i zato najavio konfrontaciju sa finansijskim intersenim grupama koje su podržavale Miloševićev režim, uz uvođenje jednokratnog poreza na ekstra profit. Takođe je obećao i ukidanje mogućnosti otkupa funkcionerskih stanova, propisa o koji su se okoristili mnogi funkcioneri devedesetih, između ostalih i aktuelni predsednik Vučić, koji je tek nešto više od godinu dana bio Ministar za informisanje u već pominjanoj „Vladi narodnog jedinstva“.
U drugom delu ekspozea najavio je privatizaciju domaće privrede i transparentnost u čitavom procesu koji će je pratiti. Istakao je da Srbija ne bi smela da postane zemlja jeftine radne snage, već zemlja koja će svojim visoko kvalifikovanih kadrom i stabilnošću privlačiti strane investicije. Nagovestio je i usaglašavanje zakonodavstva po merilima evropske zajednice, kako bi Srbija za najkasnije deset godina postala članica EU.
Vlada sa sedmoricom potpredsednika
Osvrnimo se na trenutak i na Đinđićeve najbliže saradnike u Vladi, koja je ukupno imala čak sedmoricu potpredsednika i 19 ministarstava. Dok su ministarska mesta uglavnom zauzimali eksperti i nestranačke ličnosti, potpredsednici su mahom bili lideri DOS-a. Jedan od njih bio je i Nebojša Čović, bivši član Miloševićeve Socijalističke partije Srbije. Čović je u ovoj Vladi bio zadužen za Koordinacione centre na jugu Srbije i KiM. Protiv Čovića će kasnije biti podneta krivična prijava, kada se saznalo da mu je Milorad Ulemek Legija, jedan od osuđenih organizatora atentata na Đinđića, pisao o svojim namerama. Ova krivična prijava nikad nije procesuirana.
Potpredsednik za državnu upravu i ministarstvo unutrašnjih poslova bio je Dušan Mihajlović, još jedan od ljudi koji su tokom devedesetih proveli izvestan period na vlasti. Naime, Mihajlovićeva Nova demokratija je od 1994. do 1997. godine bila koalicioni partner SPS-a i JUL-a.
Među potpredsednicima su se nalazila i dvojica bivših generala, Momčilo Perišić i Vuk Obradović. Perišić je od 1993. do 1998. godine bio načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, a u Đinđićevoj Vladi je bio zadužen za odbranu i bezbednost. U martu 2002. godine Perišić će biti uhapšen pod optužbom za špijunažu u korist SAD, nakon čega podnosi ostavku. Sudski proces okončan je tek prošle godine, kada mu je izrečena kazna od četiri godine zatvora. Perišiću je suđeno u odsustvu, jer ga je Haški tribunal još 2011. godine osudio na 27 godina zatvora zbog ratnih zločina u Hrvatskoj i BiH.
Sa druge strane, Vuk Obradović je bio zadužen za borbu protiv korupcije, ali je podneo ostavku posle manje od godinu dana, nakon „seks afere“ sa portparolkom njegove stranke. Obradović je na sudu dokazao nevinost i ubrzo se vratio u politički život kandidujući se na predsedničkim izborima, a deo javnosti smatrao je da mu je skandal bio namešten upravo jer je počeo ozbiljno da se bavi resorom koji mu je bio dodeljen.
Kao što ni sam sastav Vlade sigurno nije bio sasvim po ukusu Zorana Đinđića, već je predstavljao pre svega plod kompromisa unutar glomaznog DOS-a, tako su i neke od odluka koje su donošene imale za cilj da zadovolje deo koalicionih partnera. Jedna od tih odluka iz ovog perioda, a koja se često kritikuje od strane liberalnih krugova, jeste i uvođenje veronauke u škole. Balans ovome je trebalo da predstavlja istovremeno uvođenje građanskog vaspitanja, pa su učenici mogli sami da biraju između ova dva izborna predmeta. U tom trenutku ipak nije bilo velikih otpora ovim odlukama i činilo se da Đinđić uspešno balansira između različitih polova koalicije.
Sporne privatizacije i masovna otpuštanja
Ono što bi trebalo ozbiljnije razmotriti, kada se bavimo Vladom Zorana Đinđića, jeste njena ekonomska politika i privatizacija koja je usledila. Ruinirano industrijsko nasleđe iz jugoslovenskog perioda je trebalo da se transofrmiše i da ubrzano stigne zemlje u okruženju, koje su stupile na tržišnu utakmicu mnogo ranije. Teško je predvideti kako bi SFRJ stajala na takvom tržištu, čak i da je njena tranzicija iz socijalizma u kapitalizam protekla bez ratova. Činjenica je da je deo ustavnih promena iz 1988. godine bio i Zakon o stranim ulaganjima, koji je delimično donet i kako bi se ljudima iz dijaspore omogućilo da ulažu u maticu. Međutim, period ratova, sankcija i hiperinflacije je gotovo onemogućio ekonomsku transformaciju, a do zaokreta je neminovno došlo smenom Miloševića sa vlasti. Đinđićeva Vlada je otvorila Srbiju za priliv direktnih stranih investicija, usvajanjem Zakona o privatizaciji i Zakona o stranim ulaganjima.
Takođe, Zakon o radu iz 2001. godine omogućio je restruktuiranje postojećih preduzeća i otvaranje novih putem “Greenfield investicija”, ali je takođe i ukinuo restrikcije na otpuštanja radnika, što je bila privremena mera koja je bila na snazi tokom perioda sankcija (1992-2000).
Ovo su bili preduslovi za masovna otpuštanja i rasprodaju državnih firmi, mada se period Đinđićeve vladavine često pogrešno uzima za najproblematičniji kada je u pitanju privatizacija. Uglavnom se zanemaruje podatak da je ovaj proces započeo još devedesetih i da bi verovatno bio i intenzivniji da su političke okolnosti bile drugačije. Naime, po Zakonu o stanovanju iz 1992. godine došlo je do privatizacije celokupnog javnog stambenog fonda u Srbiji, dok je 1994. kompanija “BK trejd” iz Moskve, kojom je upravljao biznismen Bogoljub Karić, dobila faktički monopol na razvoj mobilne telefonije u zemlji. Takođe, podaci govore da su se najveće pojedinačne investicije u Srbiji desile tek za vreme nekih narednih sastava Vlade, kao i da je period od 2003. do 2009. bio najintenzivniji, kada je prodato gotovo tri četvrtine državnih preduzeća. Sam proces prviatizacije povećao je nezaposlenost i produbio društvene nejednakosti.
Jedina insitucija koja je upozoravala na drastična kršenja zakona u postupku privatizacije bio je Savet za borbu protiv korupcije. Savet je predstavljao savetodavno telo Vlade Srbije, osnovano na početku Đinđićevog mandata, a svoj prvi izveštaj će objaviti tek krajem 2003. godine, za vreme vlade Zorana Živkovića. Izveštaj je govorio o privatizaciji šećerana „za jedan evro“, što je bila među značajnijim aferama koje su obeležile prve godine demokratskih vlasti u Srbiji. Naime, kompanija MK Komerc kupila je u oktobru 2002. godine tri šećerane po ukupnoj ceni od 549 dinara, što je u to vreme bilo devet evra. Vlasnik ove kompanije bio je biznismen Miodrag Kostić, koji je finansijski podržao DS u prelomnim godinama neposredno pre dolaska na vlast.
Problematične su i privatizacije Nacionalne štedionice, Keramike Kanjiža, Jugoremedije i Zavoda za obračun i plaćanje. Međutim, kao i za ostale sporne privatizacije, kojih je bilo i pre i posle Đinđićeve Vlade, do danas nije utvrđeno nijedno krivično delo. Trebalo bi naglasiti da su mnogi ljudi iz Đinđićevog bližeg i daljeg okruženja ostali na vlasti i nakon njegovog ubistva, a neki su i danas u vladajućoj koaliciji, pa je samim tim upitna politička volja da se ovi slučajevi reše do kraja.
Izručenje Miloševića i razlaz sa DSS
Najveći krah unutar same Vlade i DOS-a desio se neposredno nakon izručenja Slobodana Miloševića Haškom tribunalu. Ovaj događaj se odigrao par meseci posle Miloševićevog spektakularnog hapšenja, simbolično baš 28. juna 2001. godine, tačno 12 godina nakon čuvenog mitinga na Gazimestanu, kada je i krunisan njegov vrtoglavi politički uspon. Đinđićeva Vlada je odluku o izručenju donela na hitnom zasedanju, zaobišavši tako Savezni ustavni sud koji je Uredbu o saradnji sa Haškim tribunalom proglasio neustavnom. Ovakav način izručenja bivšeg predsednika naišao je na osudu Vojislava Koštunice, čija stranka će ubrzo napustiti Đinđićevu Vladu.
Avgusta iste godine ubijen je bivši oficir DB-a Momir Gavrilović, nekoliko sati nakon sastanka sa Koštunicom, tada aktuelnim predsednikom SRJ. Koštunica će kasnije tvrditi da je Gavrilović ubijen jer je posedovao dokaze o povezanosti pojedinih članova Đinđićeve Vlade sa organizovanim kriminalom. Bio je to i definitivni razlaz dve najistaknutije ličnosti tadašnje vlasti.
Nekoliko meseci kasnije, u novembru 2001. godine, došlo je do pobune JSO (Jedinica za specijalne operacije ili tzv. Crvene beretke), a neposredni povod su bile najave da bi i Milorad Ulemek Legija mogao biti izručen Haškom tribunalu. Ulemekova uloga tokom petooktobarskih promena je krajnje kontroverzna, a pretpostavlja se da su Crvene beretke odbile da intervenišu u momentima kada je pad Miloševića sa vlasti bio izvestan, kao i da je došlo do određenih obećanja od strane novih vlasti po pitanju krivičnog (ne)gonjenja Ulemeka i ostalih iz ove jedinice. Vrhunac oružane pobune desio se kada su pripadnici JSO blokirali autoput kod Sava centra, nakon čega su smenjeni tadašnji načelnik Resora javne bezbednosti i njegov zamenik, a na njihova mesta postavljeni ljudi u koje je Ulemek imao poverenja. Politička pozadina ove pobune nikad nije do kraja rasvetljena.
Politika prema Crnoj gori i Kosovu
Za vreme Vlade Zorana Đinđića dolazi i do promena na saveznom nivou. Crnogorska strana je tražila nezavisnost i uniju dve samostalne republike, dok je srpska strana predlagala samo kozmetičke izmene unutar već postojeće državne zajednice. Do dogovora o promeni imena je došlo 2002. godine, mada su obe Skupštine tek februara 2003. izglasale odluku o usvajanju Ustavne povelje državne zajednice Srbije i Crne Gore. Ovako preuređena država biće ubrzo primljena i u Savet Evrope, a jedna od bitnijih unutrašnjih posledica je bilo i to da je Vojislav Koštunica, dotadašnji predsednik SRJ, ostao bez funkcije. Nova Ustavna povelja dozvoljavala je obema članicama da organizuju referendum o nezavisnosti, što će Crna Gora i iskoristiti tri godine kasnije, kada će i definitivno doći do razdvajanja dve države.
Kada je reč o Đinđićevoj politici prema Kosovu, u domaćoj javnosti takođe postoji česta tendenciozna interpretacija nekih njegovih izjava, koje su izrečene neposredno pre atentata. Đinđić se u jednom od intervjua na ovu temu poziva na Rezoluciju 1244 i najavljuje donošenje strategije za rešavanje spornih pitanja. Ako se pogledaju potencijalna rešenja koja je iznosio ona se ne razlikuju mnogo od onih koje su predlagali i kasniji politički lideri, od Koštunice, preko Tadića do Vučića. Predlagao je teritorijalnu podelu, međunarodne garancije za Srbe koji bi ostali u albanskom delu i poseban status za verske objekte. Ipak, pretpostavlja se da se pragmatični Đinđić ovim pitanjem bavio pre svega kako na njemu ne bi profitirali njegovi politički protivnici, kao i da mu je bilo jasno da se Srbija bez definisanja svojih državnih granica ne može priključiti Evropskoj uniji, što je bio njegov glavni cilj.
Interpretatori Đinđićeve politike će nekad otići toliko daleko da će njegov stav o Kosovu proglasiti toliko čvrstim da je on zbog toga morao biti uklonjen sa vlasti od strane zapadnih sila. Ipak, ovakve teorije nemaju ozbiljno uporište, s obzirom na to da je teško u tom trenutku zamisliti pogodnijeg pregovarača od Đinđića, kao i da je u slučaju neposlušnosti on vrlo lako mogao biti svrgnut sa vlasti već na sledećim izborima, s obzirom na to da su procene popularnosti premijera bile izrazito niske.
Atentat i njegove posledice
Kao što Đinđić nije bio ubijen zbog svoje kosovske politike, tako on nije ubijen ni zbog spornih privatizacija i povećanja nezaposlenosti. Na osnovu informacija sa kojima javnost raspolaže dve decenije kasnije, može se pretpostaviti da je tadašnji premijer ubijen pre svega zbog politike njegove Vlade prema Haškom tribunalu, kao i da su u celokupnoj zaveri učešće uzeli brojni reakcionarni elementi.
Atentat koji je izvršen 12. marta 2003. godine predstavljao je zapravo jedan u nizu pokušaja ubistva Zorana Đinđića. Iz današnje perspektive, kada se u prorežimskim medijima na svakih par meseci govori o pripremi atentata na aktuelnog predsednika, postavlja se pitanje kako je moguće da se pokušaji atentata, koji su se zapravo desili, nisu ozbiljnije shvatili.
Još sredinom februara 2003. je grupa atentatora, među kojima je bio i bivši pripadnik JSO Zvezdan Jovanović, planirala da ubije premijera na autoputu, u blizini rampe Bubanj potok. Đinđić se tada vraćao sa Kopaonika, gde je povredio nogu, a poznata je izjava Tomislava Nikolića na jednom mitingu iz tog perioda, kada je poručio Đinđiću da je i „Tito pred smrt imao problema sa nogom“. Ova izjava došla je samo dva dana nakon što je, kod beogradske Arene, jedan kamion naglo skrenuo u traku u kojoj se nalazila premijerova kolona vozila, a utvrđeno je da je vozač bio pripadnik Zemunskog klana. Nekoliko dana kasnije je grupa u kojoj je ponovo bio Zvezdan Jovanović planirala atentat na parkingu ispred Savezne skupštine, ali se od toga odustalo u poslednjem trenutku.
Upravo će Jovanović pucati na premijera, prilikom njegovog dolaska na posao, ispred zgrade Vlade Srbije. Đinđić je preminuo istog dana, uprkos hirurškoj intervenciji. Skupština je istog dana izglasala uvođenje vanrednog stanja u celoj zemlji, koje će trajati do 22. aprila. Suđenje za atentat će početi krajem iste godine, ali će se septembra 2006. vratiti na početak, jer je dotadašnji predsedavajući sudskog veća Marko Kljajević otišao iz pravosuđa zbog političkih pritisaka, a zamenila ga je Nata Mesarović koja je bila članica veća.
Na optužnici su se našle 44 osobe, a kao naredbodavac je označen Milorad Ulemek. Specijalni sud je u maju 2007. godine doneo presudu po kojoj su dvanaestorica prvooptuženih osuđeni na ukupno 378 godina zatvora. Drugostepenom presudom su pojedinim osuđenicima smanjene kazne, ali su za prvooptužene Ulemeka i Jovanovića ostale na snazi maksimalne kazne od 40 godina.
Što se tiče posledica na političku scenu, već na sledećim izborima DS će pod vođstvom Borisa Tadića postati tek treća politička snaga, iza SRS-a Vojislava Šešelja, koji se samo par nedelja pre atentata dobrovoljno predao Hagu, i DSS-a Vojislava Koštunice. DS će naredne tri godine provesti u opoziciji, dok će podršku novoj, manjinskoj Vladi, čiji je mandatar bio Koštunica, dati Socijalistička partija Srbije. Ovo je definitivno bila jedna od najbitnijih političkih konsekvenci po naše društvo koje je proizveo atentat na Zorana Đinđića, jer je označio munjevit povratak na funkcije moći dobro poznatih lica iz devedesetih, brže nego što je to bilo ko očekivao.
