Interakcija na društvenim mrežama i prenošenje lažnih vesti su poslednjih godina u centru pažnje mnogih liberalnih teoretičara, analitičara i političara. Tako se mogućnost masovne komunikacije preko društvenih mreža predstavlja kao opasnost po demokratiju i povezuje se sa dolaskom populista na vlast u različitim državama. Međutim, korporativni mediji i njihovi stalni napadi na levicu su mnogo odgovorniji za političko društvenu situaciju u kojoj se nalazimo.
Tekst je prvobitno objavljen na portalu True Publica.
Čuvari statusa quo odbili su da nauče leksiju iz pobede Donalda Trampa – a tako će ostati i nakon Bolsonarove pobede. Pre nego bi se dohvatili promućurnijeg i dubljeg promišljanja oni koji se predstavljaju kao jedini čuvari intelektualizma – zapadni „analitičari“ i „eksperti“ sada iznova odvraćaju pogled s ičega što bi im moglo pomoći da razumeju šta je to što je naše pretpostavljene demokratije gurnulo u mračne budžake koje nastanjuju ovi novi demagozi. Umesto toga, krivica je istovarena na prag društvenih mreža.
Društvene mreže i lažne vesti su, po svemu sudeći, te koje treba okriviti za Bolsonarovu pobedu. Bez pozornosti stražara da ograniče pristup „slobodnoj štampi“ – koja je sama po sebi zapravo igralište milionera i globalnih korporacija sa zadatkom odbrane statusa quo – rulji je dat prostor da izrazi svoju inherentnu netrpeljivost.
Evo ga Simon Dženkins – britanski stražar veteran – bivši urednik londonskog Tajmsa i sadašnji kolumnista Gardijana – poentira o Bolsonaru:
Lekcija koju bi branioci demokratije trebalo da nauče je očigledna. Demokratske vrednosti ne treba uzimati zdravo za gotovo. Ukoliko se polemike i debate ne vode kroz regulisane i kontrolisane medije, sudove i institucije, politika će regresirati u volju rulje. Društvene mreže – nekada slavljene kao nosioci globalne harmonizacije – postale su kaljuga laži, besa i mržnje. Njihvoi algoritmi polarizuju mišljenja. A pseudo-informacije argumente guraju u ekstreme.
Ovo predstavlja konsenzus korporativnih medija, bez obzira da li su u pitanju njihove desnije inkarnacije ili su sa levo-liberalnog spektruma kao što bi bio Gardijan. Ljudi su glupi i moramo se zaštititi od njihovih prizemnih instikata. A društvene mreže su ono životinjsko pustili sa lanca.
Kako uvaliti plutokratiju
U Dženkinsonovoj argumentaciji, međutim, postoji zrnce istine, makar i one koja je slučajno ispala. Društvene mreže zaista jesu oslobodile „obične ljude“. Po prvi put u istoriji oni nisu samo primaoci zvaničnih i regulisanih informacija. I ne mogu biti jednostavno ućutkani „boljima od sebe“, sada mogu i da odgovore – i to ne nužno onoliko ponizno kao što su to mediji očekivali.
Držeći se starih privilegija, Dženkins i njemu slični su sa pravom zabrinuti: mnogo je toga što mogu izgubiti.
Ali to u isto vreme znači i da su oni daleko od nekakve pozicije objektivnog i ravnodušnog posmatrača političke scene. Oni su dubinski investirani u status quo, u postojeće strukture moći koje su ih tretirale kao dobro plaćene glasnike korporacija koje dominiraju planetom.
Bolsonaro, kao ni Tramp, nije greška koja se pojavila u neoliberalnom poretku; on je pojačavanje i eskalacija njegovih najgorih instikata i njegov logični zaključak.
Plutokratama koje upravljaju društvom potrebne su lútke, iza kojih mogu sakriti svoju moć bez odgovornosti. Do sada su više voleli slatkorečive trgovce – one koji su mogli da vam pod maskom humanitarnih intervencija uvaljuju razorne ratove motivisane željom za profitom; koji su pod maskom ekonomskog rasta mogli da vam uvale neodrživo čerečenje i pljačku prirodnih resursa; da vam pod maskom fer posledica slobodnog tržišta uvale ogromnu akumulaciju kapitala po poreskim rajevima; da vam kao neophodne mere štednje uvale finansijske subvencije koje finasiraju obični poreznici; i tako dalje.
Slatkorečivi Barak Obama i Hilari Klinton bili su omiljeni trgovački putnici – posebno u to doba kada su nas elite ubedile u samopodrazumevajući argument da su getoizirani identiteti stvoreni na osnovu boje kože ili rodne pripadnosti važniji od klase. Bila je to zavadi-pa-vladaj taktika zamaskirana kao „osnaživanje“. A polarizacija nad kojom Dženkins sada lamentira, zapravo je zapakovana od strane istih onih medija kojima je taj isti Dženskins služio.
Strah od domino efekta
Uprkos ovoj lažnoj zabrinutosti, plutokrate i njihovi medijski glasovi ipak preferiraju populiste poput Trampa ili Bolsonara pre nego populističke lidere stvarne levice. Preferiraju društvene podele koje napajaju neo-fašisti poput Bolsonara, podele koje štite bogatstvo i privilegije – pre nego solidarne poruke socijalista koji žele da umanje klasne privilegije i ostale izvore moći elita.
Prava levica – bez obzira da li je iz Brazila, Venecuele, Britanije ili SAD – ne kontroliše policiju ni vojsku, naftnu industriju, proizvođače oružja ni korporativne medije. A upravo su te industrije i institucije te koje su utrle put Bolsonaru u Brazilu, Orbanu u Mađarskoj i Trampu u SAD.
Bivši socijalistički lideri kao što su Luiz Ignacio Lula da Silva u Brazilu ili Ugo Čavez u Venecueli – nisu mogli da uspeju ne zbog individualnih manjkavosti već zbog toga što im moćne interesne grupe nisu dozvolile da vladaju. Ovi socijalisti nikad nisu imali kontrolu nad ključnim polugama moći niti ključnim resursima. Njihovi napori su sabotirani – i iznutra i spolja – od samog trenutka njihovog izbora.
Lokalne elite u Južnoj Americi su pupčanom vrpcom vezane za elite u Sjedinjenim Američkim Državama koje se odlučno bore da svaki socijalistički eksperiment u njihovom stražnjem dvorištu (Južnoj Americi. Prim prev) propadne – ne bi li sprečili opasni domino efekat koji bi seme socijalizma posadio bliže kući.
Mediji, finansijske elite i oružane sile nikada nisu bile u službi socijalističkih vlada koje su se borile da reformišu Južnu Ameriku. A korporativni svet nema baš nikakve interese ni u investiranje u dostojno stanovanje namesto beskrajnih slamova niti u izbavljenju masa ljudi iz siromaštva koje napaja narko-bande za koje Bolsonaro tvrdi da će ih potući beskompromisnom primenom sile.
A Bolsonaro se neće suočiti sa bilo kojom od institucionalnih prepreka koje su i Lula da Silva i Čavez morali da preskaču. I niko neće stajati na putu njegovih „reformi“. Niko mu neće stati na put dok bude skidao kajmak s brazilskog bogatstva za svoje prijatelje iz korporacija. Kao što se to desilo u Pinočeovom Čileu, Bolsonaro može biti uveren da će njegov neo-fašizam biti sasvim fino sinhronizovan sa neoliberalizmom.
Imuni sistem
A ako želite da razumete koliki su bezdani samozavaravanja Dženkinsona i drugih medijskih „čuvara“ – samo uporedite Bolsonarov politički uspon sa političkim putem Džeremija Korbina, umerenog socijal-demokratskog lidera britanskih Laburista. Oni poput tog Dženkinsa koji lamentiraju nad društvenim mrežama – a kada kažu „društvene mreže“ oni misle na vas – koji promovišu Bolsonara u isto su vreme onaj medijski hor koji dan za danom, udarac za udarcem, gađaju Korbina već tri godine – od kako se on sasvim neočekivano i slučajno provukao pokraj odbrambenih mehanizama koje su izgradile partijske birokratije ne bi li baš nekoga kao što je on sprečili da se domogne pozicije.
A navodno liberalni Gardijan predvodi te napade. Kao što to čine desničarski mediji, on je pokazao odlučnost da Korbina zaustavi po svaku cenu, koristeći svaki izgovor.
Samo nekoliko dana nakon što je Korbin izabran kao lider Laburista, Times – glasilo britanskog establišmenta – objavljuje članak u kojem citira neimanovanog britanskog oficira koji upozorava da su se vojni komandanti već dogovorili da sabotiraju eventualnu Korbinovu vladu. General je jasno sugerisao da bi vojni puč sprečio takav razvoj događaja.
Ali ne bi trebalo da očekujemo da će ovakve mere – koje bi zapravo samo ogulile tanku fasadu Zapadne demokratije – biti neophodne. Naše navodne demokratije su od samog početka dizajnirane sa imunim sistemom čiji bi odbrambeni mehanizmi trebalo da se izbore sa pretnjama kakav je ranije bio Korbin za izbore.
Onog trenutka kada se približio bliže cilju – desni mediji su bili prisiljeni da razviju standardni arsenal tropa koji se koriste protiv levičarskih lidera: da je nekompetentan, nepatriotski raspoložen, čak i izdajnik.
Ali kao što i ljudsko telo ima različite imune ćelije ne bi li povećalo šanse za uspeh – tako i korporativni mediji imaju lažne-levo-liberalne agente kao što je Gardijan ne bi li nadopunili desničarske mehanizme odbrane. Gardijan je, tako, pokušavao da Korbina nagazi kroz identitetske politike, ahilovu petu savremene levice. Beskrajni niz konstruisanih kriza oko antisemitizma imao je za cilj da erodira teško stečeni kredibiliet koji je Korbin akumulirao tokom decenija antirasističkog angažmana.
Iskasapi-i-zapali politika
A zašto je Korbin toliko opasan? Zato što podržava pravo radništva na dostojanstven život, zato što odbija da prihvati neupitnu moć korporacija, zato što tvrdi da je drugačiji model organizovanja društva moguć. U pitanju je skroman, čak i plašljiv program, ali čak je i takav previše politički radikalan za plutokratske elite koje vladaju nad nama ili za medije koji koji služe kao njihova propagandna mašinerija.
Istina koju ignorišu Dženkins i ostali korporativni daktilografi je da ako sabotirate programe Čaveza, Lula da Silve, Korbina ili Bernija Sandersa – onda dobijate Boslonara, Trampa i Orbana.
Nisu mase te koje predstavljaju opasnost za demokratiju. Pre će biti da sve veći komad glasača shvata da su globalne korporativne elite namontirale sistem na način koji im odgovara jer im omogućava da za sebe pribave sve veću količinu bogatstva. Ne polarizuju naša društva društvene mreže. Pre će biti da beskompromisnost elita u projektu pljačke planete do poslednjeg resursa napaja resantiman koji uništava nadu. Nisu lažne vesti te koje s lanca puštaju strasti iz registra niskih pobuda. Pre će biti da je u pitanju frustracija onih koji misle da je promena nemoguća, da niko ko je na poziciji moći niti sluša niti ga je briga.
Društvene mreže su osnažile obične ljude. Pokazale su da ne možemo da verujemo liderima, da moć gazi pravdu i da je njihovo siromaštvo uslov bogatstva elita. I zaključili su da ako bogati mogu da se upuste u „kasapi-i-pali“ politiku protiv planete, onda je jedina nada da se i oni upuste u kasapi-i-seci politike protiv globalne elite.
Da li oni prave mudar izbor kada glasaju za Trampa ili Bolsonara? Ne. Ali liberalni čuvari statusa quo nemaju kredibiliet da ih kritikuju. Već decenijama, svi delovi korporativne medijske industrije pomažu da se potkopa levica koja bi mogla da ponudi prava rešenja, koja bi desnici mogla da izađe na crtu i da je pobedi, koja bi mogla da bude moralni kompas zbunjenoj i očajnoj javnosti.
Džekins bi da soli pamet masama o njihovim lošim izborima dok u isto vreme on i njegov medij pokušavaju da ih udalje od bilo kojeg političara koji brine za njihovu dobrobit, koji se bori za pravednije društvo i koji želi da popravi ono što je uništavano.
Zapadne elite će na Bolsonara sipati drvlje i kamenje u ciničnoj nadi da će time ojačati svoj kredibilitet kao čuvara njihovog postojećeg, navodno moralnog reda. Ali u krajnju ruku oni su ti koji su ga stvorili. Bolsonaro je njihovo čudovište.
Prevod s engleskog: Stefan Aleksić
