Radna prava i socioekonomski položaj radnica i radnika sve je nepodnošljiviji, saglasili su se Nebojša Rajković, generalni sekretar Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, Duško Vuković, potpredsednik Veća Saveza samostalnih sindikata Srbije, Pavle Heđeši, potpredsednik Udruženih sindikata Srbije „Sloga“ i Zoran Ilić, zamenik predsednice Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“.
Za lošu situaciju kriva je pre svega država, smatraju sindikalni predstavnici. Ona je uzela samo lošu stranu koncepta fleksibilizacije rada, istakao je Ilić, dok je Heđeši ocenio da je aktuelna vlada uporediva sa neoliberalnom vladom Margaret Tačer.
Zakon o radu je antiradnički i antisindikalan, tužilaštvo i sudstvo nefunkcionalni ako ne i direktno neprijateljski nastrojeni prema radnicima, a socioekonomski savet (SES) farsa, ocenili su sindikalci. Institucije rada su, kako je sumirao Heđeši, urušene.
Kako se u takvim uslovima boriti za prava radnica i radnika? Pre svega solidarno, zaključili su govornici, zalažući se za saradnju između sindikata i saradnju sindikata sa civilnim društvom.
Govornici su ocenili da je sindikalno organizovanje u ovim uslovima sve potrebnije, ali i sve teže. U mnogim preduzećima ono nije dozvoljeno, a pojedini poslodavci idu tako daleko da prave „svoje“, poslušne sindikate i zahtevaju da se zaposleni u njih učlane. Predstavnici sindikata trpe ogromne pritiske poput suspenzija, nezakonitih otkaza, poniženja, u čemu se sa ženama postupa sa posebnom okrutnošću, kako je naglasio Rajković. Vuković je istakao da bi predsednici sindikata morali da, naprotiv, budu posebno zaštićeni.
Kako, gde i o čemu pregovarati sa državom i poslodavcima, zapitali su se. Kada su u pitanju teme koje su obeležile proteklu godinu, iznos minimalne zarade i zasedanja SES-a, mišljenja su podeljena.
Vuković je zastupao tezu da se umesto minimalne treba boriti za platu za život. On je podsetio na to da je, uprkos obećanjima, minimalac niži od potrošačke korpe i sasvim nedovoljan za preživljavanje. Ipak, on raste brže od prosečne zarade, što, po njegovom mišljenju, pokazuje da minimalac postaje nova norma, čime se sve veći deo stanovništva gura na prosjački štap. Rajković, naprotiv, smatra da se od minimalca, kao civilizacijske tekovine koju zakonodavstvo u Srbiji prepoznaje od 1890, ne sme odustati, već se borba mora voditi na više frontova.
Govornici su prodiskutovali o tome da li u takvim okolnostima treba učestvovati na sednicama SES-a. „Ako mi izađemo, tek onda mogu da rade šta hoće“, sumirao je Ilić, „Ali niko ne može da ospori da treba da budemo agilniji“.
Kako je rečeno, naredna godina će za radnike biti još mnogo gora ako sindikati ne nađu zajednički jezik i metod borbe. Vuković je predložio da početkom naredne godine predstavnici sindikata, ali i civilnog društva, „sednu za sto“ i osmisle dalje korake.
Diskutovalo se i o protestima i mogućnosti za generalni štrajk. Sindikalci smatraju da je generalni štrajk „vraški težak posao“ i komplikovan za organizovanje, ali se ne odriču mogućnosti da se na njega odvaže. „Mislim da će 2023. biti godina raspleta“, konstatovao je Heđeši, pojasnivši da nema u vidu otvorene sukobe, nego ideju da narastanje tenzija u socioekonomskoj sferi mora dovesti do jasnijeg artikulisanja zahteva radnika. „Možda i mi treba da počnemo da zatvaramo mostove“, zapitao se Ilić na sličnoj liniji zaključivanja.
Dok se sindikalci slažu u tome da je potrebna društvena promena, razilaze se u idejama o tome kako bi idealno uređenje trebalo da izgleda, a naročito tome da li su našoj privredi neophodne multinacionalne kompanije. Ohrabruje to što je na tribini naglašeno da se mora voditi borba i za prava stranih radnika, koji se u Srbiji pojavljuju kao jeftina radna snaga.
I.K.
