Prve asocijacije na štrajkove najčešće su blokirane fabrike u obustavi rada, kolone radnika i radnica na ulicama, uz reminiscencije na istorijske štrajkove održavane tokom prethodnih sto pedeset godina. Feministički marševi vezuju se uz obeležavanje Osmog marta, protesti najčešće uz temu rodno zasnovanog nasilja. Parade ponosa u sebi sa jedne strane nose šarenu radost duginih boja, ali s druge ili ignorisanje od strane opšte populacije, ili otvoreno nasilje od konzervativnih društvenih aktera.
Feministički štrajk kod nas je još uvek malo poznat fenomen. Je li to štrajk u kojem učestvuju samo aktivistkinje? Ili je to štrajk žena i svih njihovih saveznika? Koji bi uopšte bio format takvog štrajka, i konačno, je li to nemoguća sintagma ako se prema opšte uvreženom mišljenju štrajkom bave radnici, a feministkinje identitetskim pitanjima?
Odgovore je najbolje potražiti u sredinama gde su feministički štrajkovi održani uspešno i masovno. Zafali li nam inspiracije ili motivacije za organizovanje ovakvog tipa štrajka dobro je podsetiti se istorijskog primera sa Islanda. Pre tačno pola veka, prvog dana UN dekade žena (1975–1985) – 24. Oktobra 1975., 90% Islanđanki učestvovalo je u jednodnevnom štrajku. Pobunile su se protiv toga što njihov rad nije bio adekvatno vrednovan ni na poslu ni kod kuće, i što su žene bile manje plaćene od muškaraca. (Zvuči poznato?) Zahtevale su da se podigne svest o vrednosti žena u celokupnom društvu. Pozitivni efekti te masovne obustave rada traju decenijama, uz sve što je u međuvremenu urađeno u islandskom društvu na polju rodne ravnopravnosti. Danas, Island je jedna od država sa najvećim stepenom ravnopravnosti u svetu.
U redu, Island je dobar primjer, ali u pitanju je mala, ostrvska država sa oko 400.000 stanovnika? Ipak, moguće je i danas organizovati masovne feminističke štrajkove, kao što nam pokazuju primeri Španije i Švajcarske. Osmog marta 2018. godine, pod parolom „Ako mi stanemo, svet staje“, jednodnevnom štrajku pridružilo se 5.3. miliona žena širom Španije, od čega samo u Madridu i Barseloni po oko pola miliona. Osim skretanja pažnje na neprepoznati ženski rad, Španjolke su protestvovale protiv epidemije rodno zasnovanog nasilja. U sličnom kontekstu i 14. juna 2019. godine Švajcarkinje su organizovale masovni štrajk, kome se pridružilo 300.000 protestantkinja i protestanata. Zahtevi izloženi u njihovom manifestu obuhvataju ne samo iskustva dominantnih belih, heteroseksualnih žena Švajcarske, već i onih sa iskustvom rasne opresije, kvir i homoseksualnih identiteta, mlade i stare, žene sa invaliditetom. I sve te različite žene okupile su se kako bi stale na put institucionalizovanom rasizmu, seksizmu, heteronormativnosti, homofobiji i transfobiji, za klimatsku pravdu i obrazovanje u cilju ravnopravnosti i emancipacije.
Dakle, dosadašnji masovni feminisitčki štrajkovi pokazali su kako je ne samo moguće povezati feminističku borbu sa radnim pravima, već obratno da je nemoguće zamisliti rješenje krize prouzrokovane naoliberalnim sistemom ekspolatacije, ako se zanemari ili odloži rešavanje rodne nejednakosti u sferi rada i sferi privatnosti. Jer bez žena svet staje!
Gde smo tu mi?
U trenutnom kontekstu studentskih protesta, na prvom mestu su zahtevi koji se tiču rada institucija, kao i delovanje kroz direktno demokratske metode poput zborova. Takođe, studentski pokret svoj politički kapital izgrađen doslednošću, upornošću i najvišim stepenom transparentnosti (koji takođe nije bio uobičajen za ovdašnja društva već četiri decenije) – koristi ne samo kako bi pozvao institucije da rade svoj posao, već i kako bi ojačao sindikalnu borbu. Od početka godine, generalne „probe“ za generalni štrajk održane su 24. januara, a potom i masovnije, 7. marta. Istina, zbog trenutnog legislativnog okvira nije bilo moguće organizovati generalni štrajk u punom značenju te reči, ali jeste bilo masovnog odziva i to od strane različitih privrednih subjekata. Među njima su bili mali preduzetnici, kulturni sektor, medicina i farmacija, poljoprivreda, prosveta koja je već mesecima u štrajku na svim nivoima. Sve to dovelo je i do potpisivanja zajedničkog dokumenta kojim pet sindikata traži reformu Zakona o štraju i Zakona o radu. Tim reformama bi se stvorili bolji uslovi za organizovanje masovnih štrajkova u budućnosti.
Zamislimo sada da zaista dođe do reforme zakona, zamislimo da budemo na toliko razvijenom demokratskom stupnju da kao u državama poput Grčke ili Belgije ili Francuske, sindikalne centrale mogu da zaustave državu kada se žele suprotstaviti eksploataciji ili drugim društvenim nepravdama. Ipak, nešto bi ostalo isključeno. To je sfera kućnog rada, poslova nege i brige o starima i mladima – ukratko, poslovi reprodukcije društva čak ni takvim opštim štrajkom ne bi bili obuhvaćeni. A to „nešto“ što je nepokriveno, prema poslednjim istraživanjima u Srbiji, iznosi čak 20% budžeta države1. Taj posao većinski obavljaju žene, jer u neplaćenim poslovima staranja i poslovima u domaćinstvu u proseku provode 4 sata i 36 minuta naspram 2 sata i 5 minuta koliko rade muškarci u toku dana (prema Republičkom zavodu za statistiku za 2010. i 2015. godinu). Takođe, prema istraživanju Akademije ženskog preduzetništva iz 2022. po tržišnim procenama za kućne poslove žene treba da primaju oko 72.000 dinara mesečno za rad koji obavljaju u domaćinstvu.
Ako je sindikalno organizovanje decenijama iznutra i spolja urušavano, zakonima gotovo obesmišljeno, kakvu onda nadu možemo imati za poslove koji su esencijalni a gotovo neprepoznati, svedeni na priče kako ženama „po prirodi“ više priliči da ih obavljaju i treba da ga rade „iz ljubavi“? Ili je možda takvo stanje radničkih prava upravo ogolilo sistem eksploatacije i približilo borbu različitih društvenih pozicija?
Sindikati u Srbiji su na poziv studenata i studentkinja u blokadi održali sastanak na kojem su se dogovorili da će zajedničkim snagama otpočeti borbu za promene Zakona o radu i Zakona o štrajku. Ipak se ne sme izgubiti iz vida da su sa globalizacijom radne snage znatno otežani lokalni napori da se ostvare radna prava. Mnoge naše sugrađanke i sugrađani rade za strane kompanije, koje najčešće nisu u obavezi da se pridržavaju lokalne legislative koja je i sama nepovoljna, te su prinuđeni da potpišu ugovore o radu u kojima se zabranjuje svaki vid sindikalnog udruživanja i štrajka, ili ugovore uopšte nemaju. Prećutna pretnja koja se nad njima nadvija tokom svakodnevnog obavljanja radnih zadataka je da će kompanije u suprotnom preći u drugu državu ili regiju, ili na njihovo mesto dovesti radnu snagu iz ekonomski nerazvijenijih područja od Srbije.
Mnoge žene, osim što se suočavaju sa neprihvatljivim uslovima na plaćenom poslu, u najvećoj meri obavljaju i nevidljivi rad u okviru domaćinstava, što ne znači da on ne doprinosi profitu i nije ključan za funkcionisanje društva. U poslednjoj deceniji nevidljivost i potcenjivanje, karakteristični za ženski kućni rad, postaju izražene odlike mnogih drugih poslova, pa se čini da bi sledeću rundu borbe za radna prava i životno blagostanje mogle da povedu upravo one koje dobro razumeju šta to znači. Ona bi mogla da se odvija na više frontova – kako u okviru sindikata, tako i izvan njih, a kroz javne diskusije i zborove koje su pokrenuli studenti i studentkinje, ima potencijal da postane zajednička i usmerena protiv eksploatacije i nevrednovanja različitih oblika ljudskog rada.
Kao što je studentski pokret osnažio i angažovao široki krug ljudi da se udruženo odupru različitim oblicima ugnjetavanja, ili kao što su Švajcarkinje okupile žene različitih identiteta, borbu za radna prava i dostojanstveni rad može pokrenuti ženski štrajk. Zamislimo samo jedan dan u kojem žene u Srbiji, mlađe i starije, iz različitih sredina i profesija, obustave svoje neplaćene aktivnosti, porodične obaveze, ali i plaćene poslove. Ironija položaja mnogih od njih je takva da one čak imaju i jednu „prednost“ – niko ih ne može usloviti otkazom ili smanjenjem plate, jer je za svoj rad ionako ne dobijaju.
Međutim, efekti njihovog štrajka bili bi snažni, jer bi se jasno videlo koliki je njihov doprinos opstanku države i društva. Pored toga što bi odmah bili uočljivi ekonomski gubici, žene u štrajku mogu preokrenuti situaciju tako što će postaviti nove uslove u kojima bi rad i život trebalo da se odvijaju, a onda inspirisati i ohrabriti i ostale da im se pridruže. Silovitost tih 24h i panika koju bi izazvali neće moći da se meri ni sa jednim drugim vidom otpora i zagovaranja. Svaka od ovih žena će se štrajkom obračunati sa svojim okruženjem i specifičnim okolnostima u kojima se nalazi, ali on istovremeno postaje kolektivistički i feministički, jer ukazuje na mesto žena i njihovog rada u strukturi društva i poziva na promene.
Udruživanjem sa svima ostalima koji trpe nepravde, što je dobar deo građanki i građana Srbije, pokazaće se da je nevrednovani kućni rad, kao i rad brige i nege, jedan od mnogih načina na koje se država i profit kojim se vodi razmeće našim životima, i da je feministička borba neodvojiva od generalne borbe za dostojanstveni rad, bolje životne uslove i zdravo životno okruženje. Svaka od žena će štrajkovati u svojoj sredini, koliko joj uslovi dozvoljavaju, a onda se u završnici dana pridružiti ostalim ženama u Beogradu, i svima onima koji ih podržavaju, da bi uvidele da u svojoj borbi nisu same.
Kolektiv 8. mart svaki dan
- Istraživanja koja koristimo kao izvore ne uključuju najskorije podatke. Naime, 18. marta 2024. objavljen je Pravilnik o metolodologiji za obračun neplaćenog kućnog rada. Međutim, nove podatke nemamo jer je “suspendovan” Zakon o rodnoj ravnopravnosti, što je presedan u dosadašnjoj pravnoj praksi, da zbog jednog člana (u ovom slučaju o rodno ravnopravnom jeziku) celi zakon bude u obustavi.
