U nedostatku suštinskih razlika između parlamentarne pozicije i opozicije, pad rejtinga opozicionih stranaka ne bi trebalo da izaziva preveliko iznenađenje. Pravo pitanje je kako usmeriti političku energiju ka rasplamsavanju progresivnih političkih inicijativa koje tinjaju širom zemlje.
Realan život onih koji su ostali da žive u Srbiji nije suštinski ni bolji ni gori ove decenije od života u prethodnoj deceniji. Za ekonomski i socijalni kontinuitet tržišnog fundamentalizma na evropskoj periferiji, odnosno poveznicu obe ovovekovne decenije brinu se ne samo večiti ministar Rasim Ljajić ili tehnokrate nekada G17+ a sada NALED-a, nego i delegacije međunarodnih finansijskih institucija, udruženja stranih investitora i domaćih privrednika. Na tom se terenu pravila igre ne menjaju, te nikoga ne bi trebalo da čudi stabilnost životarenja i preživljavanja stanovništva Srbije.
Jasno je da je SNS režim loš. On je suštinski nedemokratski, trenutno i dugoročno ekonomski i socijalno štetan za svakodnevni život i osnovne interese običnih ljudi koji čine ogromnu većinu društva;ignoriše opozicijuu parlamentu i van njega, i uopšte, arogantan jeprema drugačijem mišljenju. U tom je smislu opravdano podržati svaku borbu za medijske slobode, fer izbore, poštovanje makar i rđavih zakona. No nije li isto tako arogantno spram biračkog tela rezonovanje mejnstrimopozicionih lidera da je dovoljno ponuditi skoro pa „bilo šta“ i da će to biti dovoljno da se animiraju ljudi koji na izbore u 50% slučajeva ne izlaze?
Ako se ostavi po strani pitanje neažuriranih biračkih spiskova i intenzivnih fluktuacija stanovništva, opet se ne može zaključiti da pola Srbije ne glasa samo zato što nema razvijenu demokratsku kulturu, koja se u shvatanju ogromne većine političkih aktera svodi na glasanje jednom u par godina. Ili je presudni deo glasača vladajućih stranaka ucenjen i zastrašen? A šta ako stotine hiljada ljudi na izbore ne izlaze jer su prevazišli postavke „odabira između dva zla“, tj. „glasanja za manje zlo“? Ne može se zanemariti ni udeo onih koji u vladajućem režimu vide „manje zlo“.
Samo ona opozicija koja je istinski shvatila poruke belih listića ili kratkotrajni uspeh Belog Preletačevića ima šanse da aktuelni poredak makar započne uverljivo da dovodi u pitanje. I ona koja je razumela šta to drugačije u odnosu na mejnstrim nude i kako su postali uticajni Unidos Podemos u Španiji, britanski laburisti s Korbinom na čelu, Sandersova struja demokrata u SAD, ili skromnije i nama bliže: slovenačka partija Levica. To jeste vrsta opozicije koja može ponuditi suštinski nove političke ideje – kako u zemljama centra, tako i na periferiji – i koja nije nastala liderskim dekretima nego strpljivim sakupljanjem snage realnih društvenih borbi.
Politička karakteristika Srbije nalik je većini zemalja nastalih raspadom SFRJ. Interesi širokih slojeva stanovništva nisu zastupljeni u društvenom životu, svejedno kako ga shvatili: kao arenu predstavničke demokratije ili kao prostor participacije, direktnog odlučivanja, ili prosto govorenja u sopstveno ime.
A široki slojevi stanovništva jesu opljačkani, potlačeni, diskriminisani, isključeni iz društvenog života, ili u njemu učestvuju popunjavanjem izbornih listića jednom u par godina. U međuvremenu, obični ljudi uglavnom gledaju „svoja posla“ u borbi da sastave kraj s krajem. Ili možda čekajući neku uverljiviju alternativu ovakvom sistemu u kojem navodno nema „besplatnog ručka“.
U Srbiji deluje na desetine socijaldemokratskih, socijalističkih, pa čak i komunističkih partija i pokreta koje se otvoreno ili delimično pozivaju na neku varijantu političke levice. Neke od njih bile su ili su sada deo vlasti, neke su trenutno u opoziciji, neke poprilično na margini.
Ima li u Srbiji prostora za modernu, pluralnu, progresivnu levicu?
Da su za takvu političku opciju, osim novih ideja, potrebna i „nova lica“, ali i nov pristup politici pokazao nam je slučaj Borka Stefanovića i Levice Srbije, koju je neposredno pred izbore 2016. osnovao ovaj nekadašnji visoki zvaničnik DS-a. Formiran u okviru „klasične“ političke partije, Stefanović je pomislio da je moguće iskoristiti talas tadašnje popularnosti grčke Sirize i napraviti alternativni politički pokret „preko noći“. Međutim, novi program i Stefanovićeva ekspresna transformacija doneli su Levici Srbije na premijernom izbornom nastupu svega 0,94% glasova.
S druge strane, krajem iste godine je, bez preterane medijske pompe, oformljen Građanski front (GF). Ova mreža je okupila nekoliko lokalnih građanskih inicijativa i organizacija: Udruženi pokret slobodnih stanara, Niš (UPSS); Lokalni front, Kraljevo (LF); Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd (NDB); Podrži RTV, Novi Sad; Stalna konferencija romskih udruženja građana (SKRUG) – Liga Roma; Biro za društvena istraživanja, Beograd. Prvobitna platforma obuhvatala je odbranu prava na dostojanstven život, borbu protiv diskriminacije, odbranu i upravljanje javnim resursima, borbu za javnu upravu u službi građana, nultu toleranciju prema korupciji, zalaganje za ravnomeran regionalni razvoj, uspostavljanje medijskih sloboda i ohrabrivanje građana da učestvuju u donošenju odluka koje ih se tiču. Ponešto od ovih oblasti delovanja istina jeste nešto što bi potpisali i mnogi drugi delovi opozicije, ali inicijative koje čine GF u praksi su godinama unazad pokazivale naznake novih i drugačijih politika, kako u tematskom tako i u organizacionom smislu, te su s vremenom počele da se (samo)poimaju kao leve.
Tako je niški UPSS, prvobitno nastao kao udruženje predsednika skupština stanara, organizovao seriju uličnih protesta 2015. i 2016. godine zbog povećanja ionako visokih cena daljinskog grejanja. U međuvremenu su otkrivene razne mahinacije u poslovanju gradske toplane, da bi na kraju borba rezultirala pobedom: od tridesetak hiljada korisnika daljinskog grejanja u Nišu, s njega se isključilo oko šest hiljada, cene su umanjene, a građani su dobili praznu stolicu u nadzornom odboru ovog javnog preduzeća. Ove godine, UPSS je aktivno učestvovao i u organizaciji protesta povodom prepuštanja niškog aerodroma republici, zajedno sa drugim lokalnim i regionalnim grupama. Zalažu se za punu zaposlenost, socijalnu sigurnost i participativnu demokratiju, a u javnim nastupima sve otvorenije govore o demokratskom socijalizmu i protive saradnji sa ostacima nekadašnjeg establišmenta koji je trenutno u opoziciji.
Razvoj inicijative NDB već je analiziran. Pokret prvobitno nastao kao aktivističko okupljanje protiv projekta „Beograd na vodi“, simbola pogubnih politika investitorskog urbanizma, s vremenom je prerastao u masovne ulične proteste, da bi tokom 2017. godine počeo da širi krug gradskih problema i komunalnih tema koje je analizirao i kritikovao, paralelno razvijajući i usvajajući alternativna rešenja za mnoge oblasti (Savski nasip, deponija Vinča, javni prostori, PKB, pravo na stanovanje, radna prava, gradski metro). Ovo je rezultiralo programom i izlaskom na gradske izbore u martu ove godine. Usled nedostatka kapaciteta za temeljniju promociju zamisli drugačijih gradskih politika, izborna lista NDB nije uspela da pređe cenzus, ali osvojenih 3,5% glasova predstavljalo je solidan rezultat.
Prelazak cenzusa u tri centralne od sedamnaest gradskih opština, uz slabe rezultate na obodnim opštinama, govorio je dosta o deficitima organizacione strukture, ali i vremena da se medijska blokada probije terenskim aktivizmom po čitavom Beogradu. Pre samih izbora, lista je dobila podršku ne samo od članica GF iz drugih gradova već i od većine aktera dotadašnjeg levog pokreta.
Kada su lokalni izbori u pitanju, jedna druga članica GF-a ima iskustva ne samo u izbornoj kampanji nego i u radu gradske skupštine. Reč je o Lokalnom frontu iz Kraljeva, lokalnoj inicijativi koja se protivi privatizaciji i uništavanju privrede i javnih dobara, tržišnoj grabeži i ograničenjima predstavničke demokratije. Duhovitim akcijama i protestnim šetnjama protiv nezaposlenosti, obespravljenosti i propalih investicija, stekli su poverenje dovoljnog broja Kraljevčana i Kraljevčanki, koji su ih „poslali“ u skupštinske klupe. Tamo su se nastavili zalagati za principe participativne demokratije i donošenje odluka odozdo–naviše. Slogan koji LF koristi: „bez straha, bez stranaka, bez lidera, bez kompromisa“ – jasno ilustruje da kraljevačka inicijativa ne vidi sebe u blokovima s dosadašnjim akterima političkog života Srbije.
Jedna od nezaobilaznih tačaka političke levice u Srbiji morala bi biti borba za svima dostupno i kvalitetno stanovanje. U Beogradu, posebno u borbi protiv deložacija, deluje koalicija Združena akcija „Krov nad glavom“. Nju čine: Ko gradi grad, inicijativa NDB, Jednakost, Reci NE izvršiteljima, 7 zahteva, Marks21, Čuvari/ke vatre, Beogradska omladinska akcija, ali i Socijaldemokratska unija (SDU).
Otkud SDU, registrovana politička partija, možda pomalo zaboravljena ali svakako ne anonimna i bez istorije,1 u ovakvim aktivističkim koalicijama? SDU je od osnivanja 1996. pa do 2014. godine predvodio nekada prepoznatljivi građanski političar Žarko Korać. Ipak, novo stranačko rukovodstvo (Miloš Adamović, pa potom Ivan Zlatić) odlučilo se poslednjih godina za distanciranje od Koraćevih liberalno-demokratskih avantura, odnosno za doslednost socijaldemokratskim idejama „starog kova“. Teško da je u aktuelnoj SDU orijentaciji u pitanju oportunizam: na republičkim izborima 2016. učestovovali su zajedno s Levicom Srbije, ali već na beogradskim 2018. podržavaju NDB. Imali su u oba slučaja sigurnijih opcija, ali deluje da osvajanje skupštinkih mandata nije bilo važnije od ideološke doslednosti. Njeno članstvo je danas angažovano u raznim socijalnim borbama i moguće je da SDU pokušava razviti koncept social movement partije, što bi bila zanimljiva novina u našem društvu.
Lokalni skupštinski mandati verovatno nisu bili glavna motivacija društvenog angažmana ni mladenovačkom pokretu „Sarmu probȏ nisi“, ali je na lokalnim izborima 2016. godine njihova izborna lista, koju je predvodio izmišljeni lik Ljubiša Preletačević Beli, zauzela drugu poziciju u beogradskoj opštini Mladenovac, odmah iza liste SNS. Sledeće godine senzacija je prevazišla lokalne okvire: Beli je bio trećeplasirani kandidat na izborima za predsednika Srbije, na tragu misije pokreta koju su sami definisali kao „dovođenje politikantskog sistema do besmisla i apsurda“. Interne nesuglasice rezultirale se solo nastupom Belog (Luke Maksimovića) na ovogodišnjim beogradskim izborima, što je predstavljalo i neslavan završetak njegove kratke i komične političke karijere – a debakl je samo poslužio rasipanju određenog broja glasova. Ipak, odbornička grupa „Samo jako!“ i dalje deluje u Mladenovcu, i zapravo se bavi realnim lokalnim i komunalnim problemima, od kvaliteta vode do gubitka radnih mesta.
U međuvremenu, širom Srbije se javljaju lokalne inicijative.2 Dok se na Staroj Planini i u Pirotu razvija narodni otpor izgradnji mini-hidroelektrana, u Zrenjaninu na decenijski problem kvaliteta pijaće vode i aktuelne mahinacije sa izgradnjom pogona za prečišćavanje ukazuje lokalni pokret „Zajedno za vodu“ – uz podršku Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Vojvodine i Centra za zaštitu potrošača Begej, ali i opozicionih stranaka. Grad Zrenjanin – bastion radničkog otpora prethodne decenije – već je imao iskustvo skupštinskog angažmana lokalnog radničkog pokreta „Ravnopravnost“ u periodu 2008–2012.
Neki od bivših aktivista Ravnopravnosti, danas okupljenih u Zrenjaninskom socijalnom forumu (ZSF), bili su među inicijatorima osnivanja Levog samita Srbije (LSS) 2013. godine, koalicije koje je na svom vrhuncu okupljala 23 organizacije – autonomne radničke grupe i male akcionare od Subotice do Surdulice i od Novog Pazara do Vršca, ali i levičarske kolektive, romske, feminističke i ekološke organizacije. Nakon prošlogodišnje mini kampanje „Ko krade rad?“, LSS je početkom ove godine započeo proces unutrašnje transformacije s ciljem pravljenja jedinstvene političke organizacije orijentisane ka borbi za demokratski socijalizam.
U svom dosadašnjem radu LSS, ali i druge progresivne grupe, ponekad je sarađivao sa sindikatima. Uprkos relativno zasluženom lošem imidžu koji sindikati u javnosti imaju, postoje lokalni ili strukovni sindikati, pa čak i neke sindikalne grane članice većih centrala, koje makar solidno „rade svoj posao“. Napadi na javni sektor ili ostatke privrede bili bi još bolniji po zaposlene, ali i celokupnu populaciju, da ne postoje aktivnosti pojedinih sindikata koji nisu kompromitovani i uvučeni u klijentelističke mreže. Možemo li zamisliti da bi jedan deo sindikalnog pokreta – koji bavljenje politikom ne shvata samo kao sastavljanje lista i sklapanje dilova pred izbore – mogao da prepozna priliku za izgradnju široke društvene koalicije koja bi se zalagala za javna dobra i socijalnu sigurnost i koja bi bila trajnija od predizborne kampanje?
Ništa o nama bez nas samih
U Srbiji postoje mreže i prakse solidarnosti. Nejake su, ali nije da ne postoje. One se ne svode samo na NGO projekte, donatorske konferencije, lečenje dece putem SMS-a, niti na predizborni marketing. Borbe protiv prinudnih iseljenja, volonterske grupe angažovane na saniranju štete izazvanih poplavama, kolektivi koji su pomagali izbeglicama i migrantkinjama, inicijative za konkretnu podršku radničkim štrajkovima, organizacije koje se problemima romske zajednice bave svakodnevno a ne samo u vreme izbora za savete nacionalnih manjina, feminističke grupe koje pružaju podršku ugroženim ženama, ekološke inicijative koje čine obični ljudi zabrinuti za budućnost „svoje“ reke, parka, šume – sve se to skupa ne uklapa u dominantni narativ o nedostatku empatije u našem društvu.
Ono što zaista nedostaje jeste povezivanje tih aktivnosti, njihova politizacija i sinergija, koja bi u javnost ne samo iznela probleme nego i ponudila politička rešenja. Takvo povezivanje je neophodno kako bi se otvorila mogućnost da ovi, pre svega lokalni pokreti postanu i udruženi glas svih onih ljudi u Srbiji koji glas nikada nisu ni imali, ili su bez njega ostali.
U prvom delu ovog teksta autor analizira mejnstrim opoziciju.
- U tužnim vremenima 90-ih, jedna od retkih doslednih antinacionalističkih i antiratnih partija koja je bila pionirska i na polju podrške LGBT i drugim manjinama.
- npr: Vlasotincu, Smederevu, Valjevu
