Dugo godina je javnost u Srbiji bila anestezirana na sve nedaće koje su je zadesile. Od kršenja zakona do rušenja osnovnih ljudskih prava, od rušenja u Savamali do Jovanice. I dok gotovo nikada, barem deo nje, ne bi ostao nem, uvek su bilo kakvi pokušaji bunta ubrzo postali izjalovljeni – od protesta „1 od 5 miliona“ do „Srbija protiv nasilja“.
Takvo stanje, pak, nije produkt nesrećnih okolnosti, ono nije sudbina ili volja Božija, ono se nije desilo samo od sebe. Štaviše, ukoliko se zagrebe ispod površine, može se zaključiti da se na tome itekako marljivo radilo. Što srozavanjem institucija, što medijskom kontrolom.
Na kraju, ispostavilo se da je aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić istinski „politički štreber“ – nažalost po Srbiju i njene građane, svoje znanje je koristio kako bi uspostavio autokratiju, a ne demokratiju. Uzimajući to u obzir, uvek je, po pravilu, znao kako da odgovori kada bi mu građansko nezadovoljstvo pokucalo na vratima, te se uvek koristio pravovremenim otrovima u trenucima kada je bio ugrožen.
Međutim, svaki otrov ima svoj protivotrov. Za građane Srbije je, možda i logično, lek bio njena mladost. I onda, odjednom, svaki potez vlasti nije samo pogrešan, već i stvara kontraefekat. Odjednom, demonstracije su mnogobrojnije nego bilo koje prethodne. Odjednom, leto ne predstavlja, žargonski rečeno, kraj sezone. Odjednom, protesti se odvijaju u delovima zemlje gde se nikada nisu dešavali. Odjednom, vanredni izbori više nisu zagarantovani. Odjednom, režim je uvek tri koraka iza. Odjednom, niko više nije umoran.
Mladost, ludost
Odgovor na pitanje „kako se ovo desilo?“ se samo nameće – studenti, iliti mladi ljudi. Isti oni koji su godinama bili kritikovani upravo zbog pasivnosti, odnosno neučestvovanju u političkom životu. Od novembra prošle godine, prvenstveno njihovom zaslugom, u Srbiji se sve promenilo.
Psihološkinja Ana Mirković u razgovoru za Mašinu objašnjava da su trenutni protesti, u odnosu na neke prethodne, po mnogo čemu drugačiji, prvenstveno zato što ih prvi put predvode, inspiriše i motiviše jedna potpuno nova generacija mladih. Kako kaže, ta generacije je, ispostaviće se, itekako odlučna.
„Ali, ta generacija je verovatno i najempatičnija, najtolerantnija, najfleksibilnija i najinteligentnija koja je ikada živela na planeti Zemlji. Njihova inteligencija im omogućava adaptaciju na novanastale uslove. Mi možemo da vidimo u poslednjih sedam ili osam meseci kako se stalno menjaju taktike protesta. Od apsolutnih zatvaranja u fakulteta, studentskih šetnji po čitavoj Srbiji, okupljanja u velikim gradovima, do blokada institucija. I sada vidimo, posle vidovodanskog protesta, promenu taktike, odnosno barikade po ulicama. Sve to zapravo govori o tome koliko je ta generacija fleksibilna. A fleksibilnost je jedna od najvažnijih veština novog doba, odnosno kako se neko adaptira na novonastale okolnosti“, ukazuje Mirković.
Ona dalje dodaje da sve gorenavedene promene formi protesta takođe ispirišu ljude, jer stalno učestvuju u načemu novom. Upravo u tome sagovornica Mašine pronalazi odgovor na pitanje odakle građani crpe energiju.
„Sve što je novo i što nam dolazi kao novo je zapravo potvrda naše snage. Mi prvi put osećamo da imamo korisnost u društvu i prvi put osećamo da naše aktivnosti stvarno ozbiljno utiču na režim. I onda se i samo osvajanje slobode čini mogućim. Ranije su se procesi gasili, ali u trenutku kad shvatimo da naša aktivnost nije suvisla i nema svrhu, a sada vidimo da svaka naša aktivnost zapravo dovodi do neke reakcije sistema, od kojih je svaka od svake gora. A najgora je upravo ova represija koju trpimo poslednjih dana“, smatra Mirković.
Odsustvo straha iliti SLOBODA
Od „pobedio sam obojenu revoluciju“ i „idemo na izbore kada god hoćete“ do nesnađenosti, policijske brutalnosti i „tek kada se završi EXPO 2027“. Kako prolazi vreme, vlast na čelu sa Vučićem sve više i više gubi manevarskog prostora. S druge strane, građani su sve kreativniji i odlučniji. Deluje da je prethodno stanje – apatičnost – nepovratno.
S tim u vezi, Mirković napominje da, na neki vrlo čudan način, i sam režim provocira ovoliku energiju kod ljudi i ovoliki bunt.
„Kada se ljudi nakon decenijske represije oslobode straha, onda zapravo ta sloboda donosi jednu ogromnu dozu hrabrosti i odlučnosti, i nikada ih više ne možete vratiti u prethodno stanje. Mehanizmi vlasti više nemaju nikakvog efekta. A kada straha više nema, to je u svojoj definiciji sloboda. To je unutrašnje stanje harmonije u kojem osećate da možete da donosite odluke bez prisile i bez straha. Mi smo slobodu već osvojili, samo još treba da je verifikujemo“, zaključuje Mirković.
M.B.
