Nedostatak zelenila u gradovima, i ogromne betonirane površine bez drveća i zelenih površina koje stvaraju hlad i značajno umanjuju zagrevanje prostora, jedan su od najvećih uzroka povećanja zagrevanja gradova i stvaranja toplotnih ostrva, objašnjava za Mašinu ekološkinja Tatjana Avramović iz Platforme Zajedničko.
Toplotna ostrva su prostori koji se, kako ona objašnjava, zbog zadržavanja toplote teže hlade i gde su temperature za nekoliko stepeni veće nego u pošumljenim područjima.
„Samim tim potreba za rashlađivanjem prostora u kojima boravimo je veća i verovatno duža, jer je karakteristika toplotnih ostrva i emitovanje toplote tokom noći, što znači da će noćne temperature takođe biti više”, navodi ekološkinja.
Ukoliko smo do sada koristili klime preko dana, a noću mogli da rashladimo prostor ostvaranjem prozor, dodaje, nastankom toplotnih ostrva to će se ređe dešavati i korišćenje klima će biti učestalije, a time i potrošnja struje veća.
Ona dalje objašnjava da sve veće spoljašnje temperature dovode i do sve težeg rashlađivanja prostora, za šta je potrebno i više energije, pa se klime postavljaju na niže temperature, što iziskuje i više struje.
Istraživačica na Geografskom fakultetu u Beogradu Milica Lukić Petrović kaže da su zelene površine u gradovima jedan od ključnih elemenata prilagođavanja klimatskim promenama
„Bez njih, život u gradovima može postati teško podnošljiv posebno tokom vrelih letnjih dana. Zato se potpuno opravdano nazivaju klimatskom infrastrukturom grada”, objašnjava ona.
Navodi da nam zelene površine pružaju niz ekosistemskih usluga od neprocenjive vrednosti, a u kontekstu toplotnih talasa i urbanih ostrva toplote, ključna je regulacija mikroklime grada, unapređenje kvaliteta vazduha i ublažavanje efekata klimatskih rizika, poput suša, urbanih poplava i olujnih vetrova.
Lukić Petrović objašnjava da se gusto izgrađene gradske zone u kojima dominiraju veštački materijali, posebno tokom leta, pod uticajem direktnog Sunčevog zračenja, mogu se zagrejati za više od 10°C u odnosu na golo zemljište, a u odnosu na površine prekrivene vegetacijom, i za više od 20°C.
Usled postojanja visokih zgrada, dodaje, Sunčevo zračenje nailazi na dodatne ‘prepreke’ u urbanom prostoru i akumulira se dodatna toplotna energija.
„Tokom vrelih letnjih dana, gradovi postaju pregrejani, a toplotni stres postaje zaista ozbiljan rizik po stanovništvo. Građani da bi pregurali takve dane, kojih je sve više, okreću se korišćenju klima-uređaja.”
Ona podseća da je u Beogradu pretprošle godine bilo 79, a prošle 71 tropski dan.
Budući da se, objašnjava Lukić Petrović, u Srbiji najveći deo energije dobija iz uglja, rad klima-uređaja dovodi do još veće emisije ugljen-dioksida, a to potom doprinosi dodatnom zagrevanju.
„Ušli smo u začarani krug iz kog u ovakvom sistemu teško vidimo izlaz. Napomenula bih da nemaju svi građani pristup klima-uređajima, niti svi mogu da priušte troškove električne energije koja im je potrebna da bi rashladili prostor u kom borave”, napominje naša sagovornica.
Vlast u Srbiji ne razume značaj zelenih površina u omogućavanju komfornijeg života u gradovima
Teško je, navodi Lukić Petrović, govoriti o „usklađenosti“ energetskog sektora, prostornog razvoja i planiranja zelenih površina u Srbiji budući da nisu doneti neki od ključnih dokumenata kojima se uređuju i ove oblasti poputa nacionalnog Plana razvoja i Prostornog plana Srbije, kao osnovnog dokumenta prostornog planiranja.
Strateška dokumenta o energetici, klimatskim promenama i urbanom planiranju koja su usvojena, dodaje, ne sprovode se dosledno već najčešće u skladu sa potrebama privatnog sektora, investitora i velikih kompanija.
Kada je reč o lokalnom nivou, Avramović navodi da je energetska politika na lokalu najčešće usmerena na energetsku efikasnost zgrada, pružanje mogućnosti ugradnje nove stolarije, kotlova ili solarnih panela, a da se mnogo manje pažnje posvećuje vezi između urbanističkog planiranja, zelenih površina i potrošnje energije.
„Iako se sve više se govori o značaju zelenih prostora u gradovima, posebno u kontekstu klimatske krize, kod nas se čini da vlasti, niti na nacionalnom niti lokalnom nivou, i dalje ne razumeju značaj zelenih površina u omogućavanju komfornijeg života u gradovima”, smatra ona.
Podseća da se u Beogradu na više mesta na kojima su trenutno zelene površine planira gradnja, iako je, kako kaže, zelenila već malo – po nekim procenama samo devet posto urbanog jezgra grada.
U gradovima poput Pariza i Njujorka, dodaje, radi se na tome da se procenat zelenih površina poveća na 30 posto kako bi se smanjio uticaj klimatskih promena na grad i stanovništvo.
Zelene površine nisu „prazni prostori“ i potencijalne zone za izgradnju
Upitane za alternativna rešenja za uređenje gradskih površina, kojima bi se smanjila toplotna ostrva i time uštedela električna energija koja se troši na rashlađivanje, naše sagovornice navode da je, pri planiraju razvoja grada, neophodno razmatrati uticaj projekata na mikroklimu i razvijati zelenu infrastrukturu.
Planiranjem se, navodi ekološkinja Tatjana Avramović, kvalitet života građana mora staviti ispred investitora i podizanja kvadrata, a kako su i postojeće zelene površine ugrožene, dodaje, treba početi od njihovog očuvanja, zaštite i unapređenja, a zatim planirati nove.
Princip 3-30-300 jedan je, navodi ona, od mogućih koji se preporučuju prilikom planiranja zelenih površina u gradovima.
„Ovaj način planiranja preporučuje da svaki stanovnih grada sa svog prozora treba da vidi bar tri krošnje drveća, da je 30 posto teritorije grada pod zelenim površinama i da svaki građanin na 300 metara hoda od svog stana treba da ima zelenu površinu. Jednako važan je i način na koji se druge strukture u gradu planiraju. Gustina izgradnje, širina ulica, raspored drvoreda i dostupnost parkova utiču na mikroklimu čitavih naselja”, objašnjava ekološkinja.
Potrebno je da se svaki projekat u gradu, dodaje ona, procenjuje kroz prizmu uticaja na mikroklimu prostora u kom će biti sproveden budući da su ovde toplotna osrtva već problem.
Neophodno je, smatra Milica Lukić Petrović sa Geografskog fakulteta, pre svega uspostaviti sisteme za praćenje urbanih osrtva toplote u gradovima, što je, kaže, u Srbiji prepoznato Nacionalnim Programom prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove koji važi do 2030. godine.
Druga važna stvar je, ističe, da kao društvo moramo promeniti način na koji posmatra zelene povšine.
„To nisu ‘prazni prostori’ i potencijalne zone za izgradnju. Građani su toga svesni, ali deluje da oni koji upravljaju gradovima u našoj zemlji nisu”, smatra ona.
Govoreći o Beogradu kao najvećem urbanom ostrvu toplote, kaže da je prošle godine usvojena Strategija zelene infrastrukture i da je u pitanju „vizionarski dokument”, kakav treba da imaju i – naglašava – sprovode i druge lokalne samouprave.
„Razvoj zelene infrastrukture je svakako jedno od rešenja. Širenje postojećih i podizanje novih javnih zelenih površina gde god je to moguće, kao i očuvanje i širenje gradskih šuma i onih u rubnim zonama gradova”, dodaje istraživačica.
Objašnjava da se i tamo gde se ne mogu podizati nove zelene površine, mogu izgraditi „rešenja zasnovana na prirodi“ – zeleni krovovi, krovne bašte i vertikalno zelenilo, urbani zeleni džepovi, urbane bašte, urbani drvoredi i sl.
Takva rešenja, kaže, mogu doprineti opštem poboljšanju termalnog komfora i ublažavanju urbanog ostrva toplote, a kao primere dobre prakse u regionu navodi Zagreb i Ljubljanu koji, kako kaže, poslednjih godina dosta rade na ozelenjavaju i adaptaciji.
D.S.
