Ko je revolucionarni subjekt, kojim se sredstvima boriti i kakav jezik koristiti …? Ove i mnoge druge dileme leve politike iznova traže nove perspektive i drugačije imaginacije.
Tekst je prvobitno objavljen u magazinu Liceulice br. 026
Drugarice i drugovi, živimo u paradoksalnim vremenima, pa moramo početi paradoksom. Naime, stara sholastička pitalica o tome može li Bog da stvori kamen toliko težak da ni sâm ne može da ga podigne ‒ nameće se kao ono krajnje filozofsko pitanje našeg desakralizovanog doba.
Naravno, nakon što je Niče upucao Boga u reakcionarni potiljak, nama je ostao sekularni nadčovečuljak da stvara i diže monumentalno kamenje. I zaista, čini se da je bogočovek stvorio sistem toliko zajeban da niko nikako ne može da ga nokautira – Kapitalizam!
Jer, drugovi i drugarice, ovaj neoliberalni kamen oko našeg vrata čini se toliko težak da čak ni famozni Arhimed s „osloncem“ i „polugom“ ne bi mogao da ga pomeri. A – paradoksalno ‒ ujedno je toliko „lagan“ da ga neki od nas više čak i ne osećaju. Toliko je dugo nad nama da ga više nismo ni svesni!
Kapitalistički poredak u koji smo umreženi deluje nam kao neminovnost, prirodna datost, samorazumljiva istina i „najbolji od svih svetova“. On je normalizovan, racionalizovan i profitno maksimizovan.
Na svaku koreografiju otpora, kapitalizam Delbojevog harizmatičnog lica šeretski odgovara: „Common! You know it makes sense!“. Pa, danas se samo ludaci i ćelavi ekscentrici u šarenim havajskim košuljama bune protiv tog „savršenog sveta“, kažu nam kapitalistička gospoda.
Prodaju nam priču o tome da je kapitalizam „jedina igra u gradu“, i da svi treba da igramo „kapitalističke igre“, jer kakve pa druge igre još postoje!
Braćo i sestre! Ti rentijeri naših tela i umova poturaju nam ideološki uokvirenu „sliku sveta“ za „svet“ sâm! Oprirodnjavaju nam nepravdu! Vulgarni socijal-darvinizam drže za objektivnu istinu! Vrednosti afričke savane predstavljaju kao vrednosti civilizovanog sveta! Govore nam da je „kraj istorije“ i da nema više šta da se dogodi! A ako nema više šta da se dogodi, znači da više nema šta ni da se promeni!
„Pa ne može se protiv progresa, gospodo“, tako nam govore!
No, dragi radnici i radnice, mi dobro znamo da svet u kome broj ljudi koji stane u jedan boing poseduje više novca od populacije Indije, Kine, Brazila i SAD zajedno – ne može biti svet progresa. Znamo da svet u kome se elite reprodukuju u incestuoznim deobama kapitala ne može biti svet jednakih šansi za sve.
Govorili su nam o prosvetiteljskom vozu progresa – tom simbolu modernizma ‒ ali mi znamo da su železnice privatizovane, pa je i progres privatizovan, dragi moji nadnici i nadnice!
Trabunjaju nam visokoparno o ljudskim pravima i čovečnosti, ali njihova čovečnost je uglavnom bogata, bela i muška. Pričaju nam o demokratiji, dok o nama odlučuju opskurne tehnokratske grupice bez legitimiteta.
Drže nas ko rogove u crnoj plastičnoj vreći – uče nas takmičenju i suparništvu umesto saradnji i solidarnosti. Fleksibilizacija radnog vremena i fluidnost radnih mesta halapljivo nam žderu nerve i vreme. Pritom ne vidimo jedni druge jurcajući kamatnim stopama u besomučnoj trci golog opstanka. Poslodavci viču: Još samo to, i to, i to!
Medijske industrije su službeni glasnici oglašivača. Urednici viču: uprosti, uprosti!, skrati, skrati! Još samo to, i to, i to…
Na internetu nam prodaju „kontrolisanu slobodu“ u zamenu za privatne informacije, koje nam opet prodaju kao „kontrolisanu slobodu“ u zamenu za privatne informacije, i tako u krug. Špricaju nas dopaminom, jer su „srećni radnici 12% produktivniji“, pokazuju eminentna istraživanja.
A vi, dragi moji kulturnjaci ‒ taj vaš njujorški svetionik slobode samo je velika vorholovska disko kugla u klubu lige izuzet(n)ih džentlemena. Hah, pa ne bi se „probili“ na scenu ni da pojedete govno Marine Abramović žonglirajući konzervama Pjera Manconija…
Drage Srpkinje i Hrvatice – skinite etničku koprenu sa zrikavih očiju! Stari totalitarizam u kome su svi „potencijalni špijuni“ transformisan je u totalitarizam u kome su nam svi potencijalna konkurencija i „otimači poslova“!
Pa mi živimo u svetu u kome „Cecil the lion“ – životinjska pop zvezda – izaziva u ljudima više empatije nego 200.000 izbeglica rata iz Afrike i s Bliskog Istoka.
Mi se iznajmljujemo u svetu koji ti naučno dokazuje da ti „jedna kap tvog rođenog sala… mora biti draža od sto hiljada tebi sličnih bića, i da se u tom zaključku, najzad, nalaze rešenja za sve takozvane vrline i obaveze“, jer šta se tu može drugo kad su „dva puta dva – četiri“.
Nauka je na pragu otkrića „gena siromaštva“! Feudalizam se vraća na velika vrata! Socio-biologija nas uči da je sve predestinirano, nema razloga da se bunite i žalite! Geni su vam loši! Više sreće u sledećem životu!
Drugarice i drugovi!
Neoliberalizam je streljački vod koji te upuca, a pre toga naplati metak kojim te ubije! Neoliberalizam je tamnica u kojoj moraš da plaćaš „hranu“, „piće“ i „postelju“ – kao u hotelu! Neoliberalizam je višemilionska donacija Bila Gejtsa! Neoliberalizam je berzanski mešetar sa skorenim kokainom u nozdrvi! Neoliberalizam je političar koji viče da nema alternative!
Moramo se trgnuti iz letargije, braćo i lezbejke! Moramo se probuditi na levu nogu, pederi i sestre! Šljakeri i sekretarice! Magacionerke i domari! Novinarke i spisatelji! Inženjeri i striptizete! Vegani i trandže! Bogati i siromašni! Blejači i blejačice!
Levica je Buridanov magarac rastrgnut između teorije i prakse, želja i mogućnosti! Teška marksistička teorijska metalurgija mora biti osvežena i re-imenovana. Za savremeni boj potrebna su nam nova oružja. Ne može se (samo) srpom i čekićem na Uber i Amazon!
Takođe, naše različite pozicije u mreži neoliberalne moći čine nas raštrkanim i previše heterogenim. Često sopstvene pozicije i ne reflektujemo! Sistem nas je ubedio da smo sami krivi, ili da su nam drugi krivi! Delujemo međusobno udaljeni i suprotstavljeni – otimamo se o interpretacije i saplićemo sujetom i sitnom računicom!
Levi teoretičari! Narcizam malih razlika vas velikih revolucionara i dileme o tome kojim putem treba poći i čime vojevati ‒ da l’ kalašnjikovom ili lenovom, da l’ kroz institucije sistema ili nasuprot – dileme su lažne i kontraproduktivne!
I kalašnjikovima i književnim likovima! I Molotovima i laptopovima! I parlamentarno i bulevarski! Zajedno i kumulativno! I prangije i ganglije! Praviti pukotine u infrastrukturi sistema, bušiti rupe iritantno, gušiti teror kapilarno! I gerilski i žižekovski!
Savremeni revolucionarni subjekt je identitetsko-interesna hobotnica! Naši pipci su autonomni decentralizovani odredi koje spaja (samo)svest o strukturnoj diskriminaciji neoliberalnog sistema!
Naše razlike su naše prednosti! Naša nepredvidljivost čini nas neuhvatljivijim za neprijatelja!
Moramo ostavljati trag u diskursu! Krtičnjaci naše kritike nići će kao ruže iz betona! Pucaćemo metaforama na ekonomske jednačine! Recitovaćemo Brehta na stadionima! U pozorištima puštati narodnu muziku! Na rejvovima pucati se džointima po venama! Šištati u šuškavcima kô šumeće tablete! Krvariti spermu i znojiti sekret po sterilnim jahtama neoliberalnog vakuuma! Biti bumerang i preusmeriti snopove moći u oči panoptikuma!
Zaboravimo njihove moralne norme (ti si levičar ‒ što nećeš da radiš za džabe), izbrišimo njihove ideološke tablice (vi levičari uvek ste nenasilni) i iz defetističke defanzive pređimo u kontranapad!
Proleteri svih identiteta ‒ ujedinite se!
First we take Dorćol‒Manhattan! Than we take Berlin! (Ale, Ale)
