Jadikovka gradonačelnika Leskovca Gorana Cvetanovića o tome da je od rukovodstva Jure dobio „tužno“ pismo u kom ga mole da radnike vrati na posao, jer će u suprotnom napustiti Srbiju, aktivirala je u mojoj duši, poput čelične opruge preciznog sata, neviđeni nivo empatije prema patnjama tog našeg investitorskog ponosa i dike.
Oštar bol me je proburazio zbog saznanja da su profiti te južnokorejske korporacije ugroženi bezobzirnom sebičnošću srpskih radnika koji odbijaju da se žrtvuju za platne bilanse svog poslodavca – tobože zabrinuti zbog zdravlja. Tmurni oblaci koji su danima zlokobno lelujali nad mojom zabrinutom dušom nakon vesti o tužnom pismu ispunili su moju karantinsku sobicu plačnom kišom i strepnjom dubokom ko kriza u koju smo zapali.
Šta ćemo mi bez naših dobrih stranih investitora? Kako da ih odobrovoljimo da ne pokupe svoje prnjice, rasklope montažne fabrikice i ostave nas same da se nezaposleni borimo protiv koronarne pošasti? Da l da im brzinski ubrizgamo endorfinski koktel subvencija ili nekih drugih protekcija kako bi ostali da obezbeđuju hleb na stolovima naših domaćina? – samo su neka od pitanja koja su rešetala moje anksiozno biće načeto insomnijom.
Jer, zamislite drskosti, srpski radnici su se usudili da, eto, nakon decenije mukotrpnog kuluka za šaku dinara, takozvanog jurovanja, pomisle da možda ne bi valjalo da se baš njih 1500 nabije u fabričke pogone odjednom. Da je možda pola od toga dovoljno s obzirom da, eto, nekakva zarazna bolest hara svetom, zloćudni virus koji voli gužve jer se tako širi nemilice. Ne mora baš da se ne radi, kažu radnici, iako je u celoj državi na snazi vanredno stanje i zabrana javnih okupljanja, a automobilski delovi nisu baš prekopotrebni u ovom globalnom trenutku, al’ hajde da se bar ispoštuju mere fizičke distance i zdravstvene zaštite, kako propisuju najviši državni organi. Pa ne želimo da budemo neodgovorni i utičemo na ekstremni rast potražnje za grobarskim uslugama, kako nas je upozorio naš jurofili i jurodivi predsednik.
Međutim, iskustvo nas uči da za Juru nije previše važno ono de iure, već ono što vlasti po njihovom nalogu naprave da bude de facto.
Gradonačelnik Cvetanović, koji je i šef Štaba za vanredne situacija Leskovca, izjavio je u petak da poseduje nalaz Inspekcije rada u kom se navodi da Jura ne poštuje sve preporuke ZZJZ. Ipak, samo koji sat kasnije Ministarstvo rada je lakonski saopštilo da je Jura ispoštovala sve mere koje su u nadležnosti Inspekcije rada. Da li to Cvetanović nije bio dobro obavešten o tome šta je Inspekcija utvrdila ili ga neko nije na vreme obavestio da ne treba da iznosi šta je Inspekcija utvrdila, tek kontradikcija je ostala da visi u vazduhu ko čestice COVID-19. Vlast je još jednom stala na stranu stranog investitora pristajući na „teroristički argument“, kako je to jednom nazvao Rastislav Dinić, i omogućujući da u vreme opasne pandemije Jurine fabrike nepropisno funkcionišu kao nekakve konzerve sardina – a sve kako Jura navodno ne bi izjurila iz Srbije, što je u ovom trenutku globalnog začepljenja tokova ljudi i kapitala gotovo nemoguće.
Generalni direktor kompanije Jura u Srbiji Park Jong Fan uhapšen je zbog širenja opšte opasnosti i ugrožavanja života radnika, a policija je u saradnji sa Štabom za vanredne situacije do daljnjeg zakatančila fabrike u Rači, Leskovcu i Nišu, pročitao je spiker RTS-a u dnevniku koji je izmišljen za potrebe ovog teksta, jer je utopijsko mišljenje lekovito. S druge strane, radnik Jure u Rači Slaviša Pajović je stvarno uhapšen pre dve nedelje zbog „širenja panike“ i još uvek mu preti kazna do pet godina zatvora, samo zato što je digao glas zbog nebezbednih uslova zbog kojih su ugroženi životi zaposlenih i njihovih porodica.
Državna politika protežiranja stranih kapitalista ogoljena je do pasje kosti u doba korona-krize i sada bi svima trebalo da bude jasno da je vlast za dobrobit njihovih profita spremna da žrtvuje i živote srpskih radnika, među kojima ste i vi – da, da, baš vi – glasači Srpske napredne stranke.
Maltretiranje radnika, gušenje sindikalnog organizovanja, podmićivanje državnih institucija, psihičke igre sa zaposlenima i (samo)predstavljanje Jura korporacije kao nacije koju radnici slepo i bespogovorno treba da slede i poštuju za 30 hiljada dinara – to će biti pesma nad pesmama ako se vlastima bez otpora dopusti da u običajno investitorsko pravo unesu kao klauzulu ono što nam je jedino preostalo, naše živote.
Pandemija korona virusa još jednom je pokazala da bez radnika ni država, a ni s njima slepljene korporacije gotovo da ne postoje. Bez svih nas koji proizvodimo, dostavljamo i na sve potrebne načine uslužujemo društvo i ekonomiju – nema ni društva ni ekonomije. Radnici i sindikati koji već godinama zbog objektivnih razloga ne uspevaju da se suprotstave nabildovanoj anti-radničkoj oligarhiji, u tekućem vanrednom stanju dobili su injekciju ucenjivačkog potencijala, a da li će ga iskoristiti zavisi samo od njih.
Za sada, s obzirom na to da su se najveći sindikati zavukli u mišju rupu, dok se od opozicije zagledane samo u svoj srednjeklasni Vučić-je-diktator pupak borba za radnike ni ne očekuje, situacija deluje turobno. Pogotovo što nas nakon pandemije čeka novi talas ekonomske krize u kojima će kompanije gledati da što više smanje troškove, a povećaju parazitiranje na budžetu svih građana Srbije. Smanjenje troškova u prevodu znači novi udar na standard i prava radnika, a parazitiranje na budžetu znači manje novca za zdravstvo, socijalnu pomoć i obrazovanje. A radnici, ma šta ideološki aparati decenijama ubrizgavali u naša (samo)razumevanja stvarnosti, smo svi mi koji stvaramo novac za nekog drugog, bez obzira da li su nam sredstva za rad čekići, tastature, fiskalne kase, žice ili prosto ruke i noge kojima špartamo i tokom navodne zabrane kretanja raznoseći hranu i lekove.
Kriza je vreme kada se ruše tabui, ono što je do juče bilo nemoguće sada polako postaje normalnost. S obzirom da je predsednik Vučić preuzeo i formalno sva državna ovlašćenja, poigravajući se tripartitnom podelom na zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast, predlažemo jednu prikladnu reformicu u ova smutljiva vremena. Treba i formalno uvesti četvrtu granu vlasti, tzv. Korporativnu Vlast, koja će stranim i domaćim investitorima omogućiti brzo i efikasno, kako bi to rekli u USAID-u i NALED-u, rešavanje poslovnih problema, bez osvrtanja na konvencije, prava, zakonske procedure i ljudske živote. Produktivnost über alles. Ko se ne usprotivi sada, nek ćuti zauvek.
Druga opcija je da radnici odbiju poslušnost, a sindikati i političke organizacije svoje „projekte“ i sujete obustave, i konačno u borbu za promenu ulože sve što imaju. Istorija će svima suditi prema tome kako smo se poneli u ova vremena, a prevashodno istorija radničkog pokreta. U suprotnom poštanske sandučiće lokalnih samouprava i nadležnih ministarstava ispuniće sve mnogobrojnija tužna pisma uplakanih investitora od kojih ćemo svi mi plakati, ali od muke. Uostalom, plačimo, proizvodimo tu slankastu tekućinu, manje ćemo pišati, a onda nam, bogami, neće trebati ni pelene.