Mnoge roditelje dece koja idu u privatne vrtiće prošlog septembra sačekala je velika neprijatnost. Na početku školske godine javljeno im je iz uprave privatnih vrtića da će za boravak svojih mališana morati da izdvoje duplo, a u nekim slučajevima i tri puta više novca nego do tad. Za porodicu sa dvoje dece to je značilo da će morati da izdvoji između 200 i 300 evra. Kako smo došli u ovakvu situaciju?
Opšte je prihvaćeno da kvalitetno predškolsko vaspitanje i obrazovanje pozitivno utiče na razvoj deteta. To potvrđuju i naučna istraživanja koja pokazuju da je rano detinjstvo životni period najbržeg fizičkog, intelektualnog, emocionalnog i socijalnog razvoja, te da u to doba stečena iskustva i navike u značajnoj meri određuju rast i razvoj jednog pojedinca.
Uprkos značaju predškolskih ustanova za razvoj dece, nedostatak mesta u vrtićima predstavlja problem koji decenijama ostaje bez rešenja. U Srbiji je svega polovina dece upisana u vrtiće, dok se taj broj u Evropskoj uniji kreće između 85% i 100%. Kako bi se povećao obuhvat dece predškolskim vaspitanjem i obrazovanjem, pojedine lokalne samouprave (prevashodno veći gradovi sa velikim prilivom stanovništva) uvele su mere subvencije boravka dece u privatnim predškolskim ustanovama.
Početak privatizacije predškolskih ustanova
U Srbiji, u nadležnosti republičkog nivoa je pravni okvir za predškolsko vaspitanje, kojim su regulisani kriterijumi za kvalitet vrtića, dok je funkcionisanje, finansiranje i organizacija predškolskih ustanova u nadležnosti lokalnih samouprava, tj. opština i gradova. Svaka lokalna samouprava samostalno definiše ekonomsku cenu boravka dece u predškolskoj ustanovi. U Beogradu, a i u većini drugih gradova i opština, lokalna samouprava finansira 80% ekonomske cene boravka dece u državnim predškolskim ustanovama, dok ostatak fiansiraju roditelji.
Manjak mesta u državnim vrtićima je najizraženiji u Beogradu. Prošle godine se za oko 14.000 mesta prijavilo oko 20.000 dece. Rešenje za nedostatak kapaciteta u državnim predškolskim ustanovama lokalna samouprava je našla u uvođenju sistema vaučera, koji omogućavaju da se deca za koju nema mesta u državnim vrtićima upisuju u privatne uz subvenciju iz gradskog bužeta. Centar za zelene politike publikovao je istraživanje u kome je upoređivao različite aspekte u poslovanju privatnih subvencionisanih vrtića i državnih vrtića.
Od uvođenja subvencija za privatne predškolske ustanove primetan je ogroman skok u broju privatnih vrtića. Naime, u odnosu na 2014. godinu broj vrtića se preko osam puta povećao.
Ovolika ekspanzija pokazuje da je biti vlasnik privatnog vrtića od uvođenja sistema vaučera postao veoma lukrativan biznis. Samo po sebi ovo ne mora biti loša odluka, naručito ako se na ovaj način obezbeđuje kvalitetna predškolska usluga za decu. Međutim, naša analiza daje suprotne zaključke.
Roditelji plaćaju više
Glavni problem sa subvencijama za privatne vrtiće iz ugla roditelja je to što ne postoji ograničenje cena koju privatni subvencionisani vrtići mogu da naplaćuju. Državni vrtići roditelje koštaju oko 6000 dinara mesečno, a oko 22000 dinara plaća grad.
Kod subvencionisanih privatnih vrtića grad refundira roditeljima maksimalno 22.000 dinara, dok ostatak iznosa plaćaju roditelji. Privatnim vrtićima je data sloboda da odrede ukupnu cenu koja često prelazi 40.000 dinara. U ovakvom slučaju roditelji moraju da plate oko 18.000 dinara mesečno, odnosno tri puta više nego da je dete upisano u državni vrtić.
Takođe, roditelji u slučaju bolesti deteta i nedolaska u privatni vrtić plaćaju 550 dinara po danu, pa je to razlog da veliki broj dece dolazi u vrtić i kada je bolesno. U državnom vrtiću dani izostanka dece se ne naplaćuju uz lekarsku potvrdu ili rešenju o godišnjem odmoru, a bez tih dokumenata se toleriše izostanak do pet dana bez nadoknade.
Segregacija od malih nogu
U nekim privatnim predškolskim ustanovama postoje različiti paketi usluga, tzv. socijalni paket (roditelji plaćaju cenu približnu iznosu koji bi plaćali u državnim vrtićima) i „premijum“ paket (roditelji plaćaju cenu veću od iznosa koji bi plaćali u državnim vrtićima) u kojima je mnogo širi repertoar usluga. Pored toga, pravila ponašanja za decu koja imaju „premijum” paket su značajno fleksibilnija. Ovakva praksa podstiče segregaciju i klasno svrstavaju decu od najranijeg uzrasta, a uz to se daje primer da, ako imate više novca, ista pravila za vas ne važe.
Klasna segregacija je vidljiva i kada se pogleda obuhvat upisane dece koja dolaze iz najmarginalizovanijih porodica. Naime, u 2018. godini u Srbiji samo 10,5% dece iz najsiromašnijeg dela populacije je bilo upisano u predškolske ustanove, a kod dece iz romske populacije taj broj je bio još niži, samo 6%.
Privatni vrtići skuplji za budžet grada
Ukupni izdaci za predškolsko vaspitanje u Beogradu u 2022. godini iznosili su oko 21 milijardi dinara, odnosno skoro 180 miliona evra. Posle javnog saobraćaja, ovo je druga najveća stavka u budžetu Grada. Od uvođenja subvencija za boravak dece u privatnim vrtićima, iznos za subvencije je porastao sa 172 miliona dinara na 5 milijardi dinara.
Troškovi državnog vrtića po detetu su značajno manji. Iako bi na papiru trebalo da su cene iste, trošak Grada po detetu značajno se razlikuje. Na osnovu naše analize, došli smo do podatka da su u 2021. godini izdaci po detetu u državnim vrtićima bili za 38% manji nego subvencije u privatnim vrtićima.
Kvalitet predškolske usluge
Tokom rada na istraživanju jedna majka je podelila sa nama svoje loše iskustvo sa jednim beogradskim privatnim vrtićem, koji pripada lancu od nekoliko vrtića iste privatne predškolske ustanove.
Prezentacija i promocija vrtića je bila veoma dobra, pominjala se individualizacija u radu sa decom i Montesori sistem. Roditelji su videli odličan prostor, prezentovan im je jelovnik i dodatne aktivnosti, npr. učenje engleskog jezika od druge, a nemačkog od četvrte godine, gimnastika, muzičke aktivnosti i sl.
Od svega prezentovanog jedino su usluge higijene i ishrane bile u skladu sa očekivanjima roditelja na osnovu prezentacije. Kvalitet rada sa decom zavisio je isključivo od pojedinačnih vaspitačica koje su se veoma često smenjivale, tako da je, kako je vreme prolazilo, bio sve lošiji. U ovom vrtiću više se pažnje poklanja slici o kvalitetu jer su vaspitačice bile u obavezi da popunjavaju radne listove koji su deo dečjeg portfolija, ukoliko deca to nisu uradila. Inače, sadržaj portfolija u ovom vrtiću čine uglavnom šabloni koje vaspitačice seku, a deca ih lepe na odgovarajuće mesto. U realnosti, kvalitet rada je znatno lošiji od onoga kako je predstavljen na papiru.
Iako prosvetna inspekcija, koja je zadužena za praćenje zakonitosti rada, dolazi u privatne vrtiće, ne postoji stvarna kontrola kvaliteta rada privatnih vrtića. Do sada u Beogradu nijedna privatna predškolska ustanova nije vrednovana od strane spoljašnjih evaluatora Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.
Radni uslovi u privatnim i državnim vrtićima
Jedna od ušteda koje privatni vrtići ostvaruju u odnosu na državne je visina novčanih sredstava koje izdvajaju za radne uslove svojih zaposlenih.
Radno vreme zaposlenog u ustanovi regulisano je Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja kroz četrdesetočasovnu radnu nedelju. Od toga 30 sati je predviđeno za neposredni vaspitno-obrazovni rad sa decom u predškolskoj ustanovi, a ostatak radnog vremena za pripremu, vođenje dokumentacije, stručno usavršavanje i druge poslove.
Neposredni rad se decom u privatnim vrtićima često prelazi zakonsku normu, naročito kada je neko od drugih vaspitača odsutan, radi se bez pauze, tj. sa decom se provodi osam sati i više, ali se ne dobija nadoknada za prekovremeni rad u novcu, niti u vidu slobodnih dana. Vreme namenjeno za pripremu za rad vaspitači u državnim vrtićima provode uglavnom kod kuće, dok je u privatnim vrtićima vaspitačica najčešće u obavezi da celokupno radno vreme provodi u ustanovi.
Najčešće je plata veća u državnom vrtiću, s tim da postoje i privatni vrtići koji plaćaju osoblje više nego u državnim ustanovama. Zdravstveno osiguranje nije uvek obezbeđeno, pa je odlazak na bolovanje skoro nemoguć, odnosno zaposleni se podstiču da u slučaju lakših bolesti (prehlada i slično) koriste slobodne dane.
Graditi nove državne vrtiće
Na osnovu svega navedenog, jasno je da su državni vrtići u prednosti u svim kategorijama. S jedne strane, privatne predškolske ustanove skuplje su i za roditelje i za grad, a s druge strane obezbeđuju niži kvalitet usluga. Pored toga, kako bi privatni vlasnici ostvarili što veći profit, plate i uslovi rada u privatnim vrtićima su u većini privatnih vrtića lošiji. Subvencionisanje privatnih vrtića jedino dovodi do toga da u Beogradu danas nastaju lanci privatnih vrtića.
Ono što bi predstavljalo dugoročno rešenje za ovaj problem jeste izgradnja novih državnih vrtića. U publikaciji „Predškolsko vaspitanje i obrazovanje u Republici Srbiji“ ističemo da kada bi grad počeo da gradi 12.000 novih mesta u periodu od 10 godina, zbog jeftinijih operativnih troškova, uštedeo bi preko 2 milijarde dinara, a roditelji ne bi morali da brinu da li će njihovo dete biti upisano u vrtić i koliko će morati da plate.