O mentalnom zdravlju mama nakon porođaja se u Srbiji retko govori a istraživanje Centra za mame pokazuju da nelečena anksioznost i depresivnost u perinatalnom periodu spadaju među najčešće komplikacije trudnoće i babinja i mogu da utiču na oporavak žene, odnose u porodici i rani razvoj deteta.
Podaci pokazuju i da su se promene raspoloženja i tuga bez jasnog razloga javljale povremeno kod 44,1%, a svakodnevno kod 33,4% mama. Opisi „baby blues-a“ najčešće uključuju preplavljenost, nesigurnost, anksioznost i plačljivost, dok oko trećine pominje i nesanicu. Za mnoge žene to nije bio kratkotrajan talas: simptomi su trajali duže od dve nedelje kod 44,8%, a 14,9% navodi da su tegobe trajale i u trenutku anketiranja. U dužem preseku, baby blues je kod 67,3% trajao duže od mesec dana, što ruši mit da „sve prođe za par dana“.
Govoreći upravo o ovom istraživanju, Jovana Ružičić za Mašinu kaže da „kada mama ima dobru podršku od samog početka – u porodilištu, kod kuće i u zajednici – njen oporavak je brži, a rizik od depresije manji. Zato je ključno da podrška bude dostupna tamo gde mame žive i da se zasniva na ranoj pomoći, dostupnosti stručne podrške i stvarnom razumevanju u porodici i partnerstvu“. A kako se ona sama kao mama dvoje dece u svemu tome snašla?
„Moje iskustvo sa moje dvoje dece bilo je potpuno različito. Par dana pre nego što sam postala mama i rodila sina, moja mama – na čiju sam pomoć računala – doživela je težak moždani udar koji je jedva preživela i koji je ostavio trajne posledice. Postporođajni period sa sinom pamtim pre svega po samoći i usamljenosti. Takvu samoću nikada ranije nisam osetila, iako sam jedinica, odrasla u maloj porodici, sama otišla na drugi kontinent gde sam živela duže od deceniju pre punoletstva i provela godine oslanjajući se na sopstvenu snalažljivost i samostalnost, uglavnom sama. Nije pomoglo ni to što su me svi oko mene doživljavali kao ‚super ženu‘ kojoj ništa ne treba i koja može sve sama. I danas se rasplačem kada se setim tog perioda“.
„Sa kćerkom je bilo lakše, ne zato što je bilo jednostavno brinuti uglavnom sama o dvoje dece mlađe od dve godine, već zato što sam znala da će biti teško i prilagodila sam svoja očekivanja. Borila sam se tako što sam sebe podsećala da će sve proći i da će na kraju biti dobro. I tako što sam sebi obećala da ću jednog dana uraditi baš ovakvo istraživanje – da se nijedna mama više ne oseća tako usamljeno kao ja tada. Tada je i nastala ideja za MamaSOS liniju za emotivnu podršku mamama. Moj aktivizam je moj način da pomognem društvu, ali samoj sebi“.
MamaSOS linija je besplatna telefonska linija za podršku majkama, dostupna svakim radnim danom od 9 do 15 časova na broju 060/339-3390. Namenjena je majkama sve dece, trudnicama i bakama koje žele da podele svoje brige, a razgovori su poverljivi i tu da im pruže razumevanje i podršku kada im je potrebna.
Gotovo sve naše sagovornice navode iste simptome u prvim danima nakon porođaja – baby blues, osećaj usamljenosti i izolovanosti. Majka dve ćerke, novinarka i podkasterka Iva Parađanin Lilić kaže da se nakon druge trudnoće susrela sa tim simptomima:
„Opisala bih to kao neku autentičnu vrstu izolovanosti, tuge i koktela prejakih emocija sa kojima nisam znala da izađem na kraj, niti gde da ih smestim, u telu i umu. Bila sam izuzetno ranjiva, zabrinuta, a i isto vreme i umorna. Imala sam osećaj da niko ni približno ne razume kroz šta prolazim i plašila sam se da je to neka nova vrsta stvarnosti sa kojom ću morati zauvek da živim. Osećala sam nemoć i mislila sam da nemam kapacitet da izađem na kraj sa svim odgovornostima, ali i emocijama. Uplašila me je odjednom duplirana briga“.
Kod influenserke Marte Lović situacija je bila sledeća:
„Osećala sam se vrlo usamljeno posle porođaja, kao da sam sama i niko me ne razume – iako je bilo mnogo ljudi oko mene. Kratko je trajalo i mislim da je to veliki blagoslov jer znam koliko problema imaju žene i da taj period zaista ume da bude veoma naporan. Takođe, vrlo brzo sam krenula da radim i mislim da mi je to dosta pomoglo. Imala sam i pomoć od cele porodice što smatram da je veliki plus koji mi je pomogao u tim danima“.
I glumica Anđela Jovanović o ovom periodu govori kao o jednom od najtežih kroz koji je prošla:
„Definitivno da jesam prošla kroz neki proces, sad ne bih to nazvala postporođajnom depresijom zato što ne mislim da to treba olako govoriti jer neki ljudi stvarno prolaze kroz baš teška stanja; ali definitivno, sad da li je to ta iscrpljenost i fizička i mentalna i prosto taj početak koji je sam po sebi bio dosta težak za nas. Rekla bih da je to neka iznurenost i borba za to da preživim, odnosno i mi kao porodica. Meni su ti prvi dani bili izuzetno teški, osećala sam umor koji nije na nivou samo fizičkog a ni mentalnog umora koji sam ikada pre osetila već pomešana sa nekim veoma suludim osećanjima a to je da se rodila nova mama odnosno da sam se rodila nova ja“.
I mami treba mama
Istraživanje Centra za mame pokazuje da je mreža podrške presudna – bilo da je to neki najbliži član porodice (najčešće mama), partner, prijatelji ili stručna pomoć u vidu psihoterapije. Ipak, tek se svaka četvrta mama osetila u potpunosti emocionalno podržano tokom postporođajnog perioda, dok je polovina smatrala da je imala minimalnu ili ni toliko podršku od porodice i prijatelja.
Anđela Jovanović: „Na prvom mestu mogu da kažem stvarno ako sam ikad sumnjala u to da je izbor partnera najvažnija odluka koju čovek može da donese u životu, definitivno se to potvrdilo nakon što sam postala mama i stvarno to što imam partnera kao što je Mihail koji je podjednako roditelj kao i ja, je definitvno najvažnija stvar i za mamu i za bebu i uopšte za celu porodicu, tako da on je svakako na prvom mestu. Ali moram da kažem da je moja mama spavala kod nas u tim prvim danima i stalno bila uz nas i nenormalno mi mnogo pomogla u svakom smislu i psihičkom i dizala je energiju i tu neku pozitivu kad je bilo teško, tako da – mama je mama.“
„Naravno, bez partnera ništa, ali ne mogu da zamislim kako bi protekli ti dani bez nje, i dalje je ona tu uvek kad god treba da se pričuva dete ili bilo kakva pomoć meni, razgovor, da me sasluša, stvarno sam joj prezahvalna na tome. Opet, Ja sam neko ko je jako dugo išao na psihoterapiju, završila sam taj proces psihoanalize pre dve godine, i stvarno mislim da je psihoterapija jako korisna i baš u tom postporođajnom periodu sam se vratila svojoj terapeutkinjini na neko vreme, da mi bude podrška u tim danima.“
Marta Lović: „Mislim da je svakoj ženi preko potrebna podrška i da na tome mora da se radi. Najviše mi je trebalo da mi neko opere sudove ili skuva ručak. Da ne dođu gosti, vide bebu na pet minuta i ostave kuću koju majka treba da sređuje. Svi koji su dolazili su pomagali. Takođe, sjajna pomoć je bila i patronažna sestra čiji saveti daju vetar u leđa jer zaista u tim prvim danima nisam bila sigurna da li radim stvari kako treba. Moj muž je takođe bio ogromna podrška“.
Iva Parađanin Lilić: „Mahom sam se nosila sama. Bliski ljudi su bili tu, ali sam imala osećaj da ne umem da objasnim sve kroz šta prolazim. Pošto sam preduzetnica paralelno sa brigom o bebi sam slobodne trenutke koristila za rad. Drugarice koje su prolazile kroz slično su mi bile spas. Kao i mimovi na društvenim mrežama. Tada sam shvatila da me saveti o savršenom roditeljstvu koji su svuda samo guraju dublje u neverovanje sebi. Posle pet meseci je već postalo drugačije i tada je došla i ideja za serijal „Joj majko“ kao potreba da se o određenim segmentima i iskustvima govori glasnije i iskrenije, jer nam toga baš nedostaje. Da ne govorimo kako nešto treba da radimo, već kako smo i na kraju krajeva i kako grešimo jer je i to deo celog procesa koji jeste normalan. Postoje neka pravila, ali ne treba da postoje pravila o tome kako se osećamo – tu bi trebalo da je apsolutno sve dozvoljeno.“
Povodom istraživanja ali i odgovora naših sagovornica, upitali smo Jovanu Ružičić koji su to podaci koji su njoj i kao mami ali i kao autorki istraživanja „upalili lampicu“. Ona kaže:
„Podatak koji je najviše privukao moju pažnju i iznenadio me je da dve trećine mama kažu da ljudi oko njih uopšte nisu primetili da im je potrebna pomoć. Još više je zabrinjavajuće da i među onima koji su prepoznali problem, više od polovine ipak odlučilo da ništa ne uradi. To govori koliko su mame zapravo same u najosetljivijem periodu, čak i kada su okružene porodicom i prijateljima. Upravo ta odsutna ili uskraćena podrška dodatno pogoršava njihovo psihičko stanje i ostavlja ih još izolovanijima. Jedan od glavnih zaključaka našeg istraživanja je da mame koje imaju podršku značajno lakše prolaze kroz ovaj period. Zato je važno da društvo nauči da prepozna i da reaguje i nadam se da će to biti ključni rezultat kampanje ‚Hajde da budemo glasniji nego baby blues‘“.
Iskustvo u porodilištu: kako porođaj utiče na psihičko stanje majke i želju za daljim potomstvom?
U Srbiji je nemoguće da nekada niste čuli vest, upoznali osobu ili sami bili žrtva akušerskog nasilja – o tome smo i sami više puta izveštavali. Čini se da je sama spoznaja da nešto može da vam se desi u porodilištu veliki strah kako ćete to preživeti, gde ćete se poroditi i kako ćete se od toga oporaviti. Da ne govorimo o tome kakvi sve uslovi mogu biti u porodilištima u Srbiji – higijena, odnos osoblja prema porodiljama, podrška u dojenju, i sve drugo.
„Podrška u porodilištu se pokazala kao važan faktor za kasnije mentalno zdravlje majke. Zaključak istraživanja u jednoj rečenici je: mame se brže oporavljaju i ređe ulaze u depresivne obrasce kada dobiju topao početak u porodilištu, razumevanje i fer podelu kod kuće, jednu sigurnu osobu na koju mogu da se oslone i brz, ne osuđujući pristup stručnjacima. Kada podršku ponudimo tamo gde mame žive i onako kako one zaista žive – u gradu, manjem gradu ili selu – smanjujemo usamljenost, ranije prepoznajemo poteškoće i stvaramo uslove da majčinstvo krene stabilnije, s manje krivice i tihe borbe“, pokazuje istraživanje Centra za mame.
Kakvo je iskustvo naših sagovornica?
Iva Parađanin Lilić: „Iako sam se psihički pripremala i plašila kao da idem u rat, a ne na porođaj, jer sam bila upoznata sa rasprostranjenošću akušerskog nasilja, oba puta sam imala sasvim okej porođaj. Nervira me što to treba da ističemo kao neku vrstu luksuza, a ne pravila, ali volim da istaknem da je stvarno i takav scenario moguć. Oba puta sam imala carski rez zbog problema sa visokim pritiskom i možda bih volela da sam znala više o tome koliko je zapravo to ozbiljna operacija i koje sve posledice donosi. Ono što sam primetila je da sam čim sam ušla u porodilište svima govorila da radim u medijima, i posle sam shvatila da je to bio neki nesvesni odbrambeni mehanizam. Sve u svemu, porođaji su prošli okej kao i sama komunkacija sa osobljem u Frontu. Volela bih da sam prvi put dobila više informacija o dojenju i samoj brizi o bebi u prvim mesecima, to je recimo nešto jako vredno i važno, a obično izostaje.“
Marta Lović: „Mislim da kada se govori o iskustvu sa porođaja, uvek treba početi od toga kakva su naša očekivanja i kakvi smo kao osobe. Ja sam stalno govorila sebi da kakvo god bude iskustvo – ja želim više dece. Svaka žena zaslužuje savršen tretman i to se podrazumeva, ali vođena iskustvom drugih žena kao i pričama, ja zaista nisam mnogo očekivala. Bilo mi je bitno da je tu moja doktorka i da beba i ja budemo dobro. Svesni smo svi uslova koji su u našim državnim bolnicama i nažalost je tako dok se nešto ne promeni. Radila sam na tome da budem smirena i da budem hrabra za novi život koji dolazi. Mažena i pažena sam bila kasnije, kada sam stigla u svoj dom. Iskustvo mi je bilo u redu, osoblje fino, moja doktorka sjajna! Porodila sam se u Narodnom frontu. Mnogo je strašnih i uznemiravajućih priča, ja bih volela da budem glas onih koje su dobro prošle i budem snaga budućim mamama“.
Anđela Jovanović: „Stvarno sam imala divnu trudnoću, i dugo smo je čekali, i jako smo želeli bebu tako da od samog starta sam stvarno bila presrećna i mislim da je to najlepših devet meseci u mom životu. Što se tiče porođaja, imala sam teži porođaj, bio je prirodan i prosto je bio onako mogu da kažem teži. Bez obzira na porođaj i na sve, i generalno na to uopšte koliko je teško brinuti o još jednom ljudskom biću, volela bih da budemo bogatiji, u nekom trenutku, za još jednog člana porodice i nadam se da će se to desiti onda kada bude trebalo da se desi.“
Iz nalaza proizlaze i ključne preporuke. Potrebno je uvesti rutinski skrining mentalnog zdravlja u porodilištima, patronaži i na kontrolama u 6. nedelji, 3. i 6. mesecu, uz jasnu i brzu rutu do pomoći: od skrininga, preko savetovališta u domovima zdravlja i onlajn kanala, do psihologa ili psihijatra kada je potrebno, sa terminom u roku od 7 dana. U svakoj opštini trebalo bi da postoji savetovalište i nekoliko besplatnih termina za porodice sa nižim prihodima, uz mobilne timove za ruralne sredine. Porodilišta bi trebalo da standardizuju povezivanje sa bebom i uvedu kratku emocionalnu proveru („Kako ste vi?“) pre otpusta, uz izlazni plan na papiru sa kontaktima patronaže, savetovališta i tačnim terminom prve provere mentalnog zdravlja. U kući i zajednici vredelo bi negovati svakodnevno slušanje bez osude, vidljivu i fer podelu obaveza, makar 30–60 minuta dnevno za mamin oporavak i spremnost da se znaci uzbune – dugotrajna tuga, bezvoljnost ili misli poput „ne želim da postojim“ – prepoznaju i odmah povežu sa stručnom podrškom.
Poruka novim i budućim mama naših sagovornica: najvrednija stvar su ljudi oko tebe. Tražite pomoć i budite iskrene u tome. Dolazak bebe ne treba da bude muka, već blagoslov i uživanje. Mame niste same.
Tamara Mutavdžić je novinarka N1
