Organizatori trećeg skupa, nakon zatvaranja Narodnog pozorišta, su Sindikat baletskih umetnika, Sindikat muzičkih umetnika i SNGLUS-a Narodnog pozorišta. Pozorište je zatvoreno već dve nedelje, a kako glumac i član Narodnog pozorišta Aleksandar Srećković Kubura kaže za Mašinu „svakodnevno smo svedoci toga da u kući sve normalno radi, osim nas. Kancelarije su u normalnom stanju, možda malo redukovane, krojačnice rade. Sve nekako radi, a samo mi ne možemo da radimo ni na jednoj sceni“.
Razlog zbog kog je Narodno pozorište zatvoreno se i dalje preispituje. Ministarstvo kulture i uprava Narodnog pozorišta su odluku donele na osnovu toga da treba da se otklone smetnje i propusti koji se odnose na protivpožarnu zaštitu. S druge strane zaposleni Narodnog pozorišta i tu odluku preispituju, jer kako kažu, za smetnje se znalo i 12. septembra, a uprava je odluku donela 3. oktobra kada je sezona započeta, ali i kada su članovi izneli zahteve za povlačenje Novog pravilnika.
„Oni sada preko medija vrlo glasno govore o tome kako žele da spasu i sačuvaju sigurnost pozorišta, ali nikako da odgovore gde im je ta velika strast za sigurnošću bila između 12. septembra, dakle datuma poslednjeg izveštaja protivpožarne inspekcije i 3. oktobra, kada su zatvorili pozorište. Želja i strast za sigurnošću radnika i posetilaca nije postojala, a odjednom se desila 3. oktobra i odjednom se od tada pravi atmosfera u javnosti kao da je Narodno minirano i da će eksplodirati, a sa druge strane je i dalje dnevno bar sto ljudi u zgradi. Da li se onda ti ljudi dovode u opasnost ili opasnost zapravo ne postoji, na to nemamo odgovore, iako ih mi zahtevamo“, objašnjava Srećković i dodaje da je i prethodna uprava pokušavala da otkloni nedostatke, ali da nije imala razumevanja od Ministarstva kulture.
Takođe navodi da je i jedno od njihovih pitanja i to zašto je 3. oktobra naprasno zatvoreno pozorište i to sat vremena pre nego što je započet štrajk upozorenja SINGLUS-a, na koje niko nije odgovorio.
Glumci Narodnog pozorišta dobili su poziv, koji su takođe i prihvatili, od drugih kuća da svoje predstave igraju kod njih, kako Srećković navodi prvi poziv im je uputio Atelje 212, a zatim i druga pozorišta. Kaže da su zaposleni mišljenja da nije bilo potrebe za takvom vrstom pomoći, jer nije bilo razloga da se pozorište uopšte zatvara, jer je bezbednosna situacija bila ista i dvadeset dana pre otvaranja sezone, kao i mnogo ranije.
„Sve je to moglo da se reši bez zatvaranja pozorišta, pogotovo jer inspekcije koje su zadužene za to uopšte nisu dale preporuku za zatvaranje. Uprava je bez preporuke Ministarstva unutrašnjih poslova, već po preporuci Ministarstva kulture zatvorila kuću i trenutno se hvataju nekih članova zakona o radu da oni to mogu da urade. Međutim mi nismo fabrika, već kuća od društvenog značaja, a da li je društveno korisno da se to zatvori i pre svega, vrlo je upitno da li je ta opasnost pretila svima nama, jer ako jeste, onda je jako problematično”, kaže Srećković.
Uprava koja je promenjena krajem sezone, donela je pravilnik u kom se uskraćuju prava zaposlenih Narodnog pozorišta, između kojih je i to kakav stav mogu ili ne mogu zaposleni da zauzmu. Glumci su u pozorištima nakon predstava davali podršku studentima u blokadi, tako što bi pored poklona publici pokazivali krvave šake, indekse i transparente.
„Nova uprava želi da zaustavi našu podršku i uopšte mogućnost da možemo bilo kakav stav da izrazimo. U isto vreme uprava je vrlo politički aktivna i predsednik upravnog odbora i v.d. upravnika, kao i neki direktori sektora su eminentni članovi vladajuće partije i javno učestvuju u aktivnostima partije. Oni kažu da to rade u privatno vreme. Da, ali su na svoje pozicije došli isključivo političkim uticajem. Dakle, ako oni dolaze na pozicije političkim uticajem, ne znam odakle im bilo kakvo stanovište, čak i pravno, a pogotovo moralno da onda nas osuđuju, ucenjuju u odnosu na neke stavove koji čak nisu politički“, navodi Srećković i dodaje da se trenutno bore za kadrovske promene, a ne političke.
„Trenutno imamo problem sa kadrovskom politikom Ministarstva kulture u odnosu na Narodno pozorište, oni naravno, to stavljaju u politički kontekst jer oni samo i znaju da funkcionišu u političkom kontekstu. Pošto se bavim proizvodnjom rakije, imam takvu metaforu da ako u čašu sipate rakiju iz nje ne može da isteče voda, mora rakija, tako da ako oni sipaju politiku u kulturu, ne znam šta očekuju da iz kulture izađe“, navodi Srećković.
Prethodna uprava Narodnog pozorišta, kako navodi Sreković dozvoljavala je da pozorište funkcioniše i da su imali odlične sezone, bar što se dramskog dela tiče.
„Moram da naglasim da je prethodni upravnik takođe bio član vladajuće stranke i mi sa tim nismo imali nikakav problem, jer je on dozvolio da pozorište funkcioniše onako kako treba da funkcioniše. Imali smo odlične sezone kod prethodne uprave, bar što se tiče dramskog dela, jer za to mogu da tvrdim. Mi nemamo nikakav problem sa političkom pripadnošću. Na kraju krajeva su u Narodnom pozorištu već decenijama na mesto upravnika dolazili po političkoj liniji, a ako se već tako dolazi, onda ne možete sa druge strane da nam zabranite bilo šta što vi smatrate da je politička delatnost, iako mi ne smatramo da jeste. Eto to je naš stav, tako da videćemo kom’ opanci, a kom’ obojci“, zaključuje Srećković.
S obzirom na to da se predstave Narodnog pozorišta trenutno igraju u Beogradskom dramskom pozorištu, Madlenianumu, Zvezdari teatar, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Ateljeu 212, kolege tih kuća dale su podršku i uvidele problem sa kojim se oni susreću. Solidarnost i empatija među kolegama postoji, na protestima većinu prisutne podrške čine glumci i drugi umetnici sa svojim transparentima. Svoje kolege takođe podržavaju na društvenim mrežama, ali i na kraju odigranih predstava.
„Masovno nas na kraju svake predstave, ne samo u Beogradu, već širom Srbije, pozdravljaju i pokazuju transparent Narodno je narodno. Kolege su nas zvale da idemo na poklone u druga pozorišta, gde posle drugih predstava čitamo svoje saopštenje, svih ansabala i za sada je jako pozitivna situacija u smislu da kolege razumeju da ovo nije samo naš problem, već da je jedinstven i zajedniči problem svih kulturnih radnika, pre svega pozorišta, ali i drugih kulturnih ustanova i imamo veliku podršku. Da li će to doneti svoju težinu ili neće, to ćemo videti, ali definitivno je situacija da je politika uvedena u kulturu, u pozorište konkretno, ali ne od strane nas, izvođača“, zaključuje Srećković.
