Tri ubistva žena u kratkom vremenskom periodu još jednom su pokazala ono na šta ženske organizacije upozoravaju godinama – da femicid nije niz nepovezanih tragedija, već obrazac nasilja koji zahteva drugačiji institucionalni odgovor.
Programska direktorka FemPlatza Kosana Beker kaže da se potreba za posebnim prepoznavanjem femicida najbolje vidi upravo u situacijama kada se takvi slučajevi ponavljaju.
„Mi se borimo za uvođenje femicid voča i za to da se femicid inkriminiše kao posebno krivično delo. Postoji relativno jako protivljenje tome, iako kada se ovako desi serija femicida u kratkom vremenu, to izazove pažnju javnosti i medija“, ističe ona.
Kako objašnjava, femicid se ne može posmatrati kao običan čin ubistva, jer iza njega postoje društveni obrasci i prethodni signali nasilja.
„Na ovome vidimo da je femicid svakako različit od ubistva koje imamo inkriminisano u našem Krivičnom zakoniku. Upravo zato postoji potreba da imamo posebno krivično delo“, dodaje Beker.
Poseban problem, kaže Beker, jeste činjenica da država godinama ne uspostavlja mehanizme koji bi analizirali šta se dogodilo nakon svakog ubistva žene.
„Mi ne bismo od 2018. godine čekale da se uspostavi neko telo koje će pratiti ovo i gledati gde su propusti, da država zaista hoće ovim da se bavi“.
U slučajevima u kojima su žene prethodno prijavljivale nasilje, pitanje institucionalne odgovornosti postaje još izraženije.
„Vidimo to zbog žena koje su nasilje prethodno prijavljivale i zbog načina na koji se ovom problemu pristupa. Sada je jasno svima da država ne radi ništa po tom pitanju“, ističe ona.
Umesto analize nasilja, mediji proizvode spektakl
Dok institucije ne nude odgovore, medijski prostor često popunjavaju tabloidi koji femicide predstavljaju kroz detalje zločina, privatne informacije o žrtvama i nagađanja o motivima.
Članica Komisije za žalbe Saveta za štampu Jelena Petković kaže da poslednji slučajevi ponovo pokazuju da deo medija ignoriše osnovne standarde profesionalnog izveštavanja.
„Femicid, najteži oblik rodno zasnovanog nasilja, opet je pretvoren u brutalni tabloidni spektakl. Nedopustivo objavljivanje privatnih fotografija, detalja iz života, spekulisanje oko motiva, nagađanje, pozivanje na navodne neimenovane izvore i zgražavanje javnosti fotografijama sa uviđaja – sve to je bez ikakvog pijeteta i poštovanja dostojanstva i privatnosti žrtava i njihovih porodica“, dodaje ona.
Prema njenim rečima, problem nije samo u kršenju profesionalnih pravila već u samoj logici takvog izveštavanja.
„Sve to se radi sa ciljem da zasipanje javnosti što većim brojem jezivih detalja gubitka nečijeg života proizvede što više klik-bajt naslova i pretvori tragediju u nekakvu dobit tog medija“, ističe ona.
Petković podseća da je senzacionalističko izveštavanje suprotno Kodeksu novinara i novinarki Srbije, ali da je problem mnogo dublji od samih pravila.
„Ovo odavno nije pitanje pisanih pravila novinarstva, već elementarne ljudskosti i civilizacijskih normi kojima bi trebalo da težimo“, dodaje ona.
Od „ljubomore“ do govora mržnje: kako se nasilje depolitizuje
Jedan od najopasnijih obrazaca u izveštavanju o femicidu jeste pokušaj da se nasilje objasni privatnim motivima, čime se gubi iz vida širi društveni kontekst.
Petković upozorava da pojedini mediji čak romantizuju nasilje.
„U nekim tekstovima imamo čak i ogavno romantizovanje i pravdanje nasilja kroz traženje nekog razloga koji se zaokružuje rečima poput ‘bolesna ljubomora’“, priča ona.
Problem predstavlja i mešanje činjenica i spekulacija, posebno kada se u javnost plasiraju tvrdnje ljudi koji nemaju veze sa istragom.
„Pojedini mediji citiraju ruske kriminologe koji nemaju nikakav uvid u srpsku istragu. U tim tekstovima se mešaju nagađanja i činjenice bez jasnog razgraničenja, pa se onda na sve to dodatno spekuliše“.
Posebno problematičnim smatra objavljivanje detalja iz privatnog života žrtava.
„Objavljivanje nerelevantnih detalja iz privatnog života žrtve je posebno ponižavajuće, jer se u društvu kakvo je naše time implicitno vrednuje žrtva i otvara prostor za pitanje kakva je ona bila“, pojašnjava Petković.
Beker ukazuje da se poslednjih dana pokazao i dodatni sloj problema – način na koji se femicid koristi za širenje nacionalizma i rasizma.
„Morali smo ponovo da zatvorimo komentare na vest o femicidu, posebno na vest o ubistvu mlade žene iz Rusije, koja je izrazito senzacionalistički ispraćena. Naše mreže su bile preplavljene nacionalističkim, šovinističkim i rasističkim komentarima“, kaže Beker.
Javni interes nije u detaljima smrti, već u razumevanju nasilja
Sagovornice upozoravaju da način na koji se femicidi predstavljaju javnosti utiče na to kako društvo razume nasilje nad ženama.
Za Petković, zadatak medija nije da proizvode šok, već da objasne problem.
„Ovakvo izveštavanje nije u interesu javnosti. U interesu javnosti je da se ispuni edukativna i društvena uloga izveštavanja o ovoj strašnoj temi, o društvenom problemu koji ima koren u nejednakom položaju žena u odnosu na muškarce“, dodaje.
I dok se nakon svakog novog femicida ponavljaju pitanja o odgovornosti počinilaca, manje se govori o odgovornosti sistema koji nije sprečio nasilje, niti o društvenom okruženju koje takvo nasilje često relativizuje.
Beker ističe da država ne radi ništa po tom pitanju.
„Sada jasno vide svi da država ne radi ništa po tom pitanju – vidimo to zbog žena koje su nasilje prethodno prijavljivale, zbog načina kako se ovom problemu pristupa i zbog toga što i dalje nemamo mehanizme koji bi sprečili da se isti obrasci ponavljaju“, zaključuje Beker.
A.Đ.
