Javnost je prošle nedelje uzdrmala vest o imenovanju nekadašnjeg prvog čoveka paravojne formacije „Beli orlovi“, Dragoslava Bokana, za predsednika Upravnog odbora Narodnog Pozorišta. Vrlo brzo nakon što je Bokan postavljen na ovo mesto, tri sindikata zaposlenih u pozorištu su zatražili povlačenje odluke o njegovom imenovanju, ističući da Bokanova biografija nije u skladu sa vrednostima Narodnog pozorišta. Međutim, s obzirom na činjenicu da se već tri meseca, u jeku studentskih protesta, u ovom pozorištu redovno igra revizionistička predstava Centrala za humor o humorističkom pozorištu koje nastaje u toku Drugog svetskog rata u okupiranom Beogradu, postavlja se pitanje – Nije li Bokanovo postavljanje zapravo sasvim logično u ovim okolnostima?
Predstava „Centrala za humor“ počinje malo pre Drugog svetskog rata i prati živote glumaca Narodnog pozorišta Jovana Tanića, Aleksandra Ace Cvetkovića, Žanke Stokić, Ljubinke Bobić, Mirka Milosavljevića i Nikole Popovića. Ovo humorističko pozorište je zaista postojalo a činjenica je i da su Cvetković, Tanić i Stokić pre rata bili izuzetno poznati i slavljeni. U toku rata, pod okupacijom, prudružuju se Centrali za humor. S druge strane, Mirko Milosavljević ostaje na sceni ali samo u Narodnom pozorištu a Nikola Popović odlazi u Partizane. Ovo su sve istorijske činjenice za kojima Kosić gradi ovu romantiziranu i revizionističku rekonstrukciju.
Zanimljivo je da u predstavi Ljubinka Bobić odbija da glumi, iako je u stvarnom životu izlazila na scenu u toku okupacije, ali njen lik je, kao što su tradicionalno i mnoga druga ženska tela u pozorištu i književnosti, ona koja se često objektivizuju i služe kao dramski okvir ili metafora za određenu poruku koja se želi preneti.
Iako se naravno ne može i ne treba očekivati od umetničkih dela da budu u skladu sa istorijskim činjenicama, niti su one bitne za mnoga, u istorijskom trenutku u kojem se nalazimo, nije na odmet prečešljati Centralu za humor, počevši sa podsećanjem na prirodu nemačke okupacije u toku drugog svetskog rata.
Pozorište tokom rata
U aprilu 1941. godine, Herman Gering je nacističkom opunomoćniku za privredu u Srbiji poslao sledeće uputstvo:
„Hvala bogu, vi niste postavljeni tamo da radite za blagostanje potčinjenih naroda, nego da oduzmete sve što je mogućno od njih da bi nemački narod mogao da živi. To je ono što ja očekujem od vašeg rada. Preterano interesovanje za strane narode mora da prestane, i to odmah i zauvek. Ja imam pred sobom izveštaje šta biste vi imali da isporučite. Savršeno mi je svejedno ako vi kažete da će narodi pod vama umreti od gladi.“
Iako su nacisti bili nezainteresovani za opstanak naroda u okupiranom Beogradu i široj Srbiji, bili su izuzetno zainteresovani da pozorišta rade u punim i rastećim kapacitetima, i zaista je tako bilo. U svojoj opširnoj knjizi, „Pozorište u okupiranoj Srbiji“, Boro Majdanac ukazuje na to da su pozorišta bila puna a posebno su nastajale nove humorističke trupe u rekordnom broju. Pozorište Centrala za humor je osnovano krajem novembra 1942. godine.
Osnivanje je finansirano iz privatnih sredstava beogradskih elita po uzoru na Nemačka pozorišta koja su bila akutelna u tom periodu. Ova privatna pozorišna trupa je prvobitno izvodila program tako što je iznajmljivala dvoranu Kolarčeve zadužbine, a zatim je, zahvaljujući okupatorima postala stalno pozorište 1943. godine u dvorani palate „Riunione“. Tog leta, program je izvođen i na Letnjoj pozornici na Kalamegdanu. Neviđeni uspeh na Letnjoj pozornici na Kalamegdanu je doživela predstava Centrale za humor „Minut posle deset“ za koju je u periodu od juna do kraja avgusta 1943. godine prodato 150,000 karata po ceni od 30 do 100 dinara.
Organizacijom kulturnog života u okupiranoj Srbiji bavila se obaveštajna organizacija nacističke partije, tj. Služba za bezbednost (Sicherheitdienst, iliti SD). Zadati cilj Službe za bezbednost bio je da usaglasi kulturni sadržaj u zemlji sa nacističkom ideologijom i propagandom. Ne postoji sumnja da je sav sadržaj koji se zaista igrao u pravoj Centrali za humor bio u skladu sa nacističkom ideologijom. Ta činjenica, kao i mnoge druge, se jednostavno gube iz vidika u ovoj predstavi.
Ovako Đorđe Kosić postavlja temelje za događaje koji se odvijaju u njegovoj drami:
„Pred kraj Drugog svetskog rata, u društvu koje se nepovratno menjalo u nešto novo, svako je tražio svoje mesto i grabio (često i bukvalno) mogućnost da u novonastaloj situaciji profitira. Tada, kao i sada, dojučerašnji principi, pripadnost političkoj oranizaciji ili određenoj društvenoj grupi – sve se menjalo preko noći. Jer, ako istoriju pišu pobednici, valja biti na strani pobednika. Svako odstupanje od elementarnog morala, pravda se večitom pragmatičnošću – tako to ide.
U tim previranjima, neminovno, sve ono lično, davno zakopano, nikad oprošteno, frustrirajuće, jadno i sitno – sve izbija na površinu. Svode se davno napravljeni računi. Ljudi postaju potkazivači svojih bližnjih, brat udara na brata, kum na kuma, a u pozorištu – glumac glumcu postaje vuk.“
Predstava počinje u tišini. Na pozornici, pod jakim svetlom su Tanić i Cvetković u kaputima, skinutih kapa, pokušavaju šaljivo da takoreći podignu atmosferu, nezgrapno pokušavaju da se sete viceva koji najbolje prolaze pred publikama i čak komentarišu kako je pred njima teška publika večeraš.
Skoro celu prvu polovinu predstave zatim provodimo u garderobi gledajući razuzdanu pijanku glumaca ali i kako se nabacivaju vulgarnim i surovim forama i vicevima, hvataju za genitalije, sede jedni drugi u krilima u opuštenoj atmosferi. Tu saznajemo da, Ljubinka, kako to i ona sama kaže, „daje pičke“ svima, Tanić čak u jednom trenutku pokušava da navede iz sećanja sve kojima je Ljubinka dala. Ovo je izuzetno značajna informacija i troši se veliki napor da se ucrta u svest publike kako bi se kasnije razumeo značaj toga zašto Ljubinka neće da „da“ Nikoli Popoviću, koji je sramežljiv, nespretan, povučen, ne pije, „dosadan“ je, ne učestvuje u njihovim bahanalijama, ali i meta njihovih vulgarnih podsmejavanja.
Saznajemo i da je Cvetković kockar, da Žanka ima šećer i ljubavnika Jevreja, kao i da je Tanić surovi oportunista a Milosavljević homoseksualac. Zanimljivo je što Milosavljević u jednom trenutku sedi u Tanićevom krilu i flertuje se njim a Tanić vrlo opušteno uzvraća.
U ostatku predstave imamo priliku da vidimo neke od skečeva koje su izvodili glumci pre rata. Skečevi ismejavaju između ostalog i naciste. Nakon što rat počne, Tanić poziva sve da se pridruže nekoj od glumačkih trupa finansiranih od strane okupatorske vlasti, Ljubinka odbija kao i Milosavljević, Žanka pristaje iako saznajemo da su njenog ljubavnika jevreja pokupili nacisti a najverovatnije i pogubili. Tanić, Cvetković i Stokić nastavljaju da piju, žderu i primaju plate koje su po 30 puta veće od prosečnih za ta vremena dok Milosavljević i Bobić gladuju.
Po završetku rata, Nikola Popović, sada Partizanski komesar, se vraća i stavlja sve glumce na svoju listu osoba osumnjičenih za kolaboraciju sa okupatorom. Popović više nije povučen i sramežljiv, sada je agresivan, glasan, i željan osvete. Svoje bivše kolege okuplja i daje im do znanja da će im se osvetiti, čak će i ošamariti Žanku. Zatim sve redom ispituje kao osumnjičene za kolaboraciju i tu se surovo iživljava nad svakim od bivših svojih kolega. Milosavljevića ucenjuje da izda kolege tako što mu preti da će otkriti da je homoseksualac, Žanki govori da je „nacistička kurva“ koja je trebalo da pre izabere smrt nego da radi za nacistički novac da bi mogla da kupi inzulin, a Ljubinku ucenjuje da se venča za njega preteći joj glasinama da se „kurvala sa nacistima“ kako bi preživela. Scena sa njom je posebno mučna jer pored seksualnog zlostavljanja uključuje i njegov pokušaj da je zadavi njenom maramom koju je navodno imao uz sebe u toku celog rata.
Predstava se završava streljanjem Tanića i Cvetkovića.
Revizionizam na sceni
Revizionizam u ovoj predstavi nije u reviziji činjenica već u onome što je izostavljeno. U „Centrali za humor“, Tanić, Cvetković i Stokić u više navrata iznova ističu da su na sceni da nasmeju narod i da je to preko potrebno u teškim vremenima. Dok ovo obrazloženje stoji, i narod se ne može kriviti za potrebu za eskapizmom, činjenica je da su okupatori i Nedićev režim ulagali u pozorišta kako bi po svaku cenu održali privid normalnosti a jedan od alata za to su bile novonastale trupe kao Centrala za humor.
Izostavljena je i činjenica da je Nikola Popović (čiji se lik svodi na osvetom-željnog, seksualno frustriranog lošeg glumca, a paralela sa Hitlerom se sama nameće) igrao u Pozorištu narodnog oslobođenja, koje je davalo dramske i baletske pozorišne predstave za vojsku i građanstvo na slobodnoj teritoriji.
Postavlja se pitanje zašto je izostavljena ova činjenica, a posebno uzimajući u obzir da je Popovićev lik ponajviše nerazvijen. Na koji način se operacionalizuje i sužava polje delovanja glumaca i glumica u ratu izostavljanjem Pozorištu narodnog oslobođenja? Kosić jeste ponudio Ljubinku kao primer mogućeg delovanja, ona je odlučila da ne igra uopšte i na taj način ne bude kolaboratorka. Ali čini se da Kosić želi da nas navodi na to da „oprostimo“ onima koji su odlučili da se ipak bave svojim „zanatom“ jer u suprotnom ne bi imali gde etički da se bave istim. Međutim, Popović se vodio svojim principima i uspeo je da nađe prostor za bavljenje svojim zanatom koji od njega nije zahtevao da se kompromituje.
Dok sa jedne strane Kosić prikazuje Tanić, Cvetković i Stokić kao nesavršene, moralno kompromitovane, egoistične, izostavljanjem pune slike Popovićevog delovanja u toku rata on njihove postupke opravdava i uobličava nepotpunom slikom. Ako u ovoj predstavi za Tanić, Cvetković i Stokić daje prostor za moralnu kompromitovanost jer se u ratu „sve menjalo preko noći“ i različite okolnosti izvlače iz svih nas nešto različito, nekad dobro nekad loše, zašto se taj prostor oduzima Popoviću čiji se lik svodi na puku bolesnu agresiju za koju ne postoji opravdanje?
Uostalom, postavlja se pitanje, zašto se baš u ovom trenutku ova drama igra u Narodnom pozorištu. Nakon više od sedam meseci studentskih protesta i blokada, zašto Kosić odaje poštu glumcima i glumicama koji su jeli, pili, kockali se i živeli raskošno zahvaljujući nacističkom novcu i za njih isklesava prostor oproštaja u tami i nejasnoći teških vremena umesto da nas bodri pričama glumaca koji su nudili smeh i eskapizam narodu na teritorijama oslobođenih od fašizma? Čini se da je političko u ovoj predstavi u boji defetizma.
Posebno je potresno u ovom svetlu posmatrati i završni gest glumaca na kraju predstave kada u vis dižu indekse. Kako misliti ovaj čin nakon revizionističke, defetističke drame? Da li kao znak neslaganja sa porukom drame koju igraju po „službenoj dužnosti“ ili kao jeftino prisvajanje pokreta koji se odvija na ulicama i fakultetima bez suštinskog solidarnosti sa studentima koji već pola godine pozivaju na to da sada sve mora da stane?
