Kompanija Dundee Precious Metals prisutna je u Srbiji više od 20 godina, a intenzivnija istraživanja na području Homolja traju od oko 2005. godine. Tokom tog perioda urađeno je više od 2.000 istražnih bušotina, dok se projekat više puta menjao – od prvobitnih planova za površinski kop do sadašnjeg koncepta podzemnog rudnika Čoka Rakita.
Prema rečima Ivana Milosavljevića iz organizacije „Rendžeri istočne Srbije (RIS)“, promena projekta nije posledica samo tehnološkog napretka, već i snažnog otpora lokalne zajednice i javnosti zbog potencijalnih posledica ranijeg plana.
„Prvobitni projekat bio je planiran kao površinski kop sa upotrebom cijanida. Nakon pobune lokalnog stanovništva, organizacija i javnosti generalno, taj plan je zaustavljen. Kompanija je kasnije izašla sa novim planom podzemnog rudnika Čoka Rakita, uz tvrdnju da su odustali od tehnologije upotrebe cijanida i da će uticaj na životnu sredinu biti mnogo manji“, kaže Milosavljević.
Ipak, aktivisti tvrde da i sadašnji istražni radovi već proizvode posledice. Kako navode, pitanje nije samo buduće eksploatacije, već i načina na koji se sprovode postojeća istraživanja.
„Ono što mi nalazimo na terenu jeste permanentno kršenje uslova zaštite životne sredine. To nije samo naša tvrdnja. Mi smo zbog toga 2022. godine zajedno sa drugim organizacijama podneli žalbu Bernskoj konvenciji zbog kršenja međunarodnih standarda zaštite prirode u slučaju Homolja“, navodi on.
Zamućenje Mlave i pitanje uticaja na kraški sistem
Jedan od ključnih događaja koji je dodatno podigao pažnju javnosti bilo je zamućenje Vrela Mlave, jednog od najznačajnijih kraških izvora u ovom delu Srbije. Aktivisti su objavili snimke isplake iz istražnih bušotina koje su, kako tvrde, završile u lokalnim vodotokovima.
Milosavljević ističe da analize ukazuju na promene u kvalitetu vode, posebno poredeći stanje pre i posle intenziviranja istražnih radova.
„Kada smo uporedili analize iz 2023. godine sa ranijim referentnim vrednostima, videli smo da su koncentracije pojedinih metala višestruko povećane. Na primer, koncentracija bakra u vodi Vrela Mlave bila je 56 puta veća, nikla 17 puta veća, a čitav niz teških metala i zagađujućih materija bio je višestruko povišen. To je indikator da istražne radnje već ostavljaju uticaj na vode Vrela Mlave“, objašnjava on.
Vrelo Mlave je zaštićeni spomenik prirode i predstavlja deo složenog kraškog sistema. Aktivisti upozoravaju da se područje planiranog rudnika nalazi iznad sliva Mlave, iako se u javnosti, kako tvrde, uglavnom govori o mogućem uticaju na sliv reke Pek.
„Kompanija često govori o uticaju na Pek, ali mnogo manje govori o Mlavskom slivu. Lokacija Čoka Rakita nalazi se na padinama iznad sliva Mlave i drenira se direktno u Crnu reku, koja je ponornica i čije se vode pojavljuju upravo na Vrelu Mlave. Ono što se spira sa terena može veoma brzo završiti u izvoru“, kaže Milosavljević.
On dodaje da kod kraških izvora ne postoji prirodni sistem filtracije koji bi mogao da ukloni potencijalne zagađujuće materije.
„Voda koja prolazi kroz kraške kanale dolazi direktno do izvora. Kada su protoci veliki, nema vremena da se sediment sa potencijalno zagađujućim materijama istaloži. Sve završava u vodi koju ljudi koriste. Mi ovde ne ugrožavamo samo jedan spomenik prirode — ugrožavamo izvor života“, upozorava on.
Aktivizam na terenu i pritisci na lokalnu zajednicu
Organizacija „Rendžeri istočne Srbije (RIS“ nastala je u Petrovcu na Mlavi, nizvodno od Žagubice, zbog straha da bi posledice rudarskih aktivnosti mogle direktno pogoditi lokalno stanovništvo.
Aktivisti već godinama obilaze teren, dokumentuju radove i ukazuju na ono što smatraju nepravilnostima. Milosavljević tvrdi da se zbog toga suočavaju sa pritiscima lokalnih struktura vlasti.
„Ljudi su manje-više upoznati sa problemima koje imamo sa lokalnom administracijom. Mi smo došli na teren i zatekli situaciju koja više liči na Kolumbiju ili Meksiko nego na uređenu evropsku državu. Ljudi žive u strahu, a to je veliki problem“, kaže on.
Prema njegovim rečima, problem nije samo u odnosu prema aktivistima, već i u odnosu institucija prema prijavljenim nepravilnostima.
„Pored policijskih patrola prolaze kamioni komunalnih preduzeća sa improvizovanim cisternama, vodom koja se koristi na bušotinama i radovima za koje bi neko drugi odmah bio kažnjen. Osnovno javno tužilaštvo u Petrovcu ne reaguje na naše prijave, čak ni kada je u pitanju potvrđeno zagađenje“, tvrdi Milosavljević.
Aktivisti navode da su u jednom slučaju pronašli cev za koju smatraju da je bila postavljena namenski kako bi se ispuštala isplaka u vodotok.
„Proglašeno je da je to bio akcident, ali smo pronašli cev koja je bila zamaskirana i koja je mogla da ispušta isplaku u potok. To nije nešto što se slučajno dogodilo“, kaže on.
Od Homolja do „najvećeg rudnika u Evropi“?
Debata o rudarenju na istoku Srbije odavno nije ograničena samo na jedan projekat. Pored tradicionalnih rudarskih centara poput Bora i Majdanpeka, poslednjih godina otvorena su nova pitanja oko širenja rudarske industrije.
Za aktiviste, Homolje je deo šire slike u kojoj bi istočna Srbija mogla postati jedna velika rudarska zona.
„Ljudi vide šta se dešava u Boru i Majdanpeku. Sa Crnog vrha se vide kopovi oba rudarska sistema. Strahujemo da Homolje stoji samo kao sledeća tačka koja treba da spoji sve te projekte u jedan veliki rudarski prostor“, kaže Milosavljević.
Posebno ukazuje na slučaj rudnika Čukaru Peki, koji je razvijen kao kanadski projekat pre nego što je prodat kineskoj kompaniji Zijin.
„Ljudi danas Čukaru Peki vezuju samo za kinesku kompaniju, ali to je bio kanadski projekat koji je kasnije prodat. Plašimo se da ista sudbina može da bude i sa Homoljem – da Dundee u nekom trenutku proda projekat drugoj kompaniji koja će ga razvijati u mnogo većem obimu“, navodi on.
Pitanje budućnosti projekta sada je i pred međunarodnim institucijama. Slučaj Homolja nalazi se pred Bernskom konvencijom, a aktivisti očekuju dolazak delegacije koja bi trebalo da se upozna sa stanjem na terenu.
„Bernska konvencija je od naše države tražila da obustavi istražne radove u osetljivim područjima, posebno zbog biodiverziteta i staništa strogo zaštićenih vrsta. Međutim, država to stalno relativizuje. Na prostoru oko rudnika zabeleženo je više od 140 zaštićenih i strogo zaštićenih vrsta, uključujući i risa“, kaže Milosavljević.
Za Rendžere istočne Srbije, pitanje rudnika na Homolju nije samo pitanje jedne investicije, već pitanje odnosa prema prirodnim resursima.
„Mi ovde imamo područje koje je jedinstveno po vodama, biodiverzitetu i prirodnim vrednostima. Sve to ugrožavamo zbog kratkoročnog profita strane kompanije“, zaključuje Milosavljević.
A.Đ, D.S.
