Plamen je juče progutao veći deo izbegličkog kampa u Moriji, na ostrvu Lezbos. U centru originalno namenjenom za smeštaj 3000 lica nalazilo se gotovo 13.000 ljudi, od čega 4000 dece i 400 starih, bolesnih i trudnica.
Predstavnici organizacija za pomoć izbeglicama komentarišu da je bilo pitanje trenutka kada će se nešto slično desiti. Oni su godinama upozoravali na to da je neadekvatnost smeštaja u kampovima u Grčkoj prešla granicu izdržljivosti.
Tačan razlog izbijanja požara zasad nije obelodanjen. Vatra je izbila na nekoliko mesta u kratkom vremenskom razmaku, nakon rasprave između izbeglica i nadležnih o karantinu pod koji je kamp nedavno stavljen.
Prvi slučaj koronavirusa u kampu zabeležen je prošle srede. Od tad je detektovano 35 zaraženih.
Izbeglice sa kojima su kontaktirali mediji tvrde da su predstavnici nadležnih izazvali požar i da su se u tome služili benzinom. Pojedini predstavnici grčkih vlasti, uključujući donekle i samu grčku vladu, odgovornost svaljuju na izbeglice, optužujući ih za podmetanje požara i ometanje vatrogasaca. Koordinator Lekara bez granica Marko Sandrone izjavio je da je teško reći šta je uzrokovalo vatrenu stihiju jer je na ostrvu u isto vreme izbilo i nekoliko požara i nekoliko protesta.
Požar se proširio brzo zahvaljujući toplom vremenu, vetrovima, te trošnosti materijala od kog su sklepane kućice i šatori i njihovom gustom rasporedu. Juče je privremeno savladan, ali je tokom noći do kraja onesposobio kamp.
Većina stanovnika kampa napustila ga je bežeći od plamena i dima. Policija je blokirala pristupe obližnjim gradovima, primoravajući većinu izbeglica da prenoće pod otvorenim nebom. Privremeni smeštaj je formiran za oko 3000 ljudi, a na Lezbosu je proglašeno vanredno stanje.
Po podacima organizacije InfoMigrants oko 70% ljudi u kampu je iz Avganistana, a ostali potiču iz više od 70 zemalja. Izbeglice su bile primorane da u kampu čekaju na obradu molbi za azil.
Izbeglički kampovi u Grčkoj su, kako danas mnogi ponavljaju, tempirana bomba. Prenaseljeni su, loše snabdeveni, bez sanitarnih uslova za smeštaj sve većeg broja stradalnika. Osnovani kao privremeni, oni su na svaki način neadekvatni za dugoročni smeštaj u koji su se izrodili.
Hiljade ljudi u njima godinama životari i umire u nehumanim uslovima.
UN, UNHCR, Human Rights Watch i druge međunarodne organizacije višekratno su apelovale na Grčku da raseli izbegličke kampove: pre svega najpreopterećeniji kamp na Lezbosu, ali i one na Samosu, Kiosu, Lerosu i Kosu, u kojima se ukupno mrcvari preko 40.000 ljudi. Grčka sa svoje strane zahteva od ostalih članica EU da prihvate migrante, što one uporno odbijaju.
Preko Grčke su od 2015 u EU doputovale stotine hiljada izbeglica. Priliv novih je bio u opadanju od 2016, kada je EU sa Turskom potpisala ugovor o „zaustavljanju nelegalne migracije“, odnosno vraćanju tražilaca azila u Tursku. Turska je zauzvrat od EU dobila 6 milijardi evra namenjenih izgradnji smeštaja za izbeglice u Turskoj i obećanja o fleksibilizaciji viznog režima sa EU.
Pritisak na Grčku i same izbeglice je pojačan početkom godine, kada se oko 60.000 ljudi željnih boljeg života našlo na njenim kopnenim granicama uz prećutnu saglasnost ili direktnu pomoć turskih vlasti, nameravnih da od EU traže dodatna finansijska sredstva. U Turskoj se nalazi oko 3.7 miliona eksterno raseljenih lica. Policija je tada, potpomognuta predstavnicima ekstremno desničarskih organizacija iz Grčke i inostranstva prema izbeglicama primenila nasilje. Istovremeno je nekoliko hiljada ljudi u Atini i Solunu protestovalo protiv antiimigrantske politike i represije, pozivajući na solidarnost sa izbeglicama i otvaranje granica EU.
Taoci ove situacije su i meštani ostrva na kojima se kampovi nalaze. Dimitra Kalogeropulo, šefica grčkog ogranka Internacionalnog Komiteta za Spas (International Rescue Committee), je početkom godine izjavila da su tenzije sa meštanima očekivane, budući da prenaseljenost „nije dobra ni za koga; lokalne zajednice se osećaju kao da su njihova ostrva pretvorena u ogromne zatvore, dok su tražioci azila primorani da žive u nebezbednim uslovima“.
Umesto da raseli prihvatne centre, vlada Grčke je krajem februara pokušala da „reši“ višenedeljni spor sa predstavnicima lokalne samouprave i ostrvljanima tako što je kriomice dopremila građevinske mašine za radove na proširivanju postojećih kampova, te na Lezbos i Kios otpravila policiju. U protestima i sukobima sa policijom, koji su usledili, povređeno je šezdesetak osoba (preko 50 policajaca i deset od oko 2000 demonstranata).
Reakcije evropskih zvaničnika na jučerašnju katastrofu kreću se u rasponu od bombastičnih i maglovitih, do konkretnih, ali nedovoljnih.
Ursula fon der Lejen je tako izjavila da je „glavni prioritet bezbednost onih koji su ostali bez skloništa“, a ministar spoljnih poslova Nemačke putem tvitera pozvao zemlje članice EU da između sebe raspodele izbeglice koje su ostale bez krova nad glavom. Ministar unutrašnjih poslova Donje Saksonije je reagovao oštrije, izjaviviši da je požar pokazatelj neuspeha evropske politike u vezi sa migracijama, i da su izbeglice praktično utamničene.
Najkonkretniju pomoć zasad je ponudio premijer Severne Rajne-Vestfalije, koji je predložio da ta nemačka pokrajina prihvati 1000 ljudi. Ilva Johanson, komesarka unutrašnjih poslova EU, je obećala da će EU finansirati transfer 400 tinejdžera bez nadzora i dece u smeštaj na kopnu.
Umesto fleksibilizacije graničnog režima, „tvrđava Evropa“ je od početka godine i izbijanja pandemije koronavirusa ojačala svoje bedeme. U medijima su se krajem avgusta pojavile fotografije žičane ograde koja se podiže između Severne Makedonije i Srbije, iako zvaničnici EU negiraju da je njena izgradnja deo bilo kog zvaničnog sporazuma.
I.K.
