Predsednik Srbije ne ume da piše. To bi bilo u redu kada ne bi stalno pokušavao. Ali čovek teško umakne talentima koje nema i životima koje nije živeo – recimo karijeri koja je za Vučića mogla da krene drugačije da se na Palama bolje pokazao kao novinar.
Imun na ikakve dublje uvide o sebi tako srpski predsednik s vremena na vreme teroriše javnost pisanom rečju, takozvanim „autorskim tekstom“ koji verne novine jedva čekaju da objave. Njegove latinoameričke melodrame pretočene na roto-papir ništa se lakše ne vare od hroničnih televizijskih nastupa.
Za koga je predsednik olizao plajvaz i sročio tekst nazvan „Elita i plebs“ štampan u Politici? Za svu šizofreniju izražaja koja je verna slika šizofrenije njegove politike nije neophodno otići dalje od naslova – uradak u kojem se obračunava sa „samozvanom elitom“ Vučić je naslovio tako da svi sa malo manje škole ili pročitanih knjiga moraju da pogledaju u rečnik.
Sitnu knjigu je napisao doduše iz sasvim ovozemaljskih razloga: otkriveno je da je njegov prvi ministar – za kojeg je odranije poznato da je prepisao doktorski rad – diplomirao u poštanskom sandučetu Megatrenda u Zapadnom Londonu. Tako se Vučić upustio u odbranu „znanja“ dok je diploma proglašena „formom“, maltene tričarijom koja zanima samo nekakvu „elitu“ i elitiste.
Predsednik je na strani „krezubih“ i „sendvičara“, kako pokoji zakleti opozicionar iz Kruga dvojke zna da nazove Vučićeve pristalice. On je zgrožen što je „pređena granica političke učtivosti“ i „elementarne pristojnosti“ da bi tri pasusa dalje svojim kritičarima poručio da su „glupi, lenji i aljkavi“.
Posle razularenih devedesetih, gladnih radikalskih godina nakon Petog oktobra i protestantske faze u Vladi, današnjem Vučiću 4.0 dato je da u istoj rečenici skače sebi u usta, da tvrdi nešto, a onda za svaki slučaj i potpuno suprotno, uvek bivajući u pravu.
Hodajući po moru člankolizaca on je davno eliminisao sve koji bi imali primedbu ili potpitanje. Takvi iz geta Tvitera i ponekog nezavisnog medija smeju da provire tek na nekoj konferenciji za novinare kada ih koristi kao mete svoje patetike i pasivne agresije.
Kao u Carevom novom odelu, niko ne pita srpskog vlastodršca da li on jeste ili nije elita? Da li elitu prezire ili za njenom podrškom žudi? Istina je da ga ta dva jaka osećanja more istovremeno.
Ujutru je besan na tapacirane fotelje i narodski seda na običnu stolicu. Do podneva je ponovo najbolji student Pravnog fakulteta u istoriji i čovek koji noću zuri u izloge knjižara Menhetna. Popodne je opet kivan na sve što se smatra elitom i potpisuje nekakve peticije protiv njega. Ali predveče već ima još „bolju elitu“, veću i vredniju, koja potpisuje podršku njemu.
Elitizam je i u zapadnom svetu rodio antielitizam. Ali nijednom još evropskom desničaru nije palo na pamet da skuplja političke poene tako što na smenu, poput plime i oseke, elitu prezire i tako što se gradi delom nje. Tu je makar tačno da na njega ne utiču ni Zapad ni Istok – Vučić ima sopstveni put u populizam.
Jan Buruma je u tekstu „Pobuna protiv vrline“ napisao da „pretpostavka vrline među onima koji ubrajaju sebe u progresivne može pomoći da se objasni popularnost agitatora sa desnog krila“. „Znali smo uvek šta je najbolje za ljude, a oni koji su nam se suprotstavljali bili su ili glupi ili pokvareni“, piše on. Ta vrsta pokroviteljstva rađa otpor.
Vučić to dobro zna. Osim u varljivim mesecima „belih listića“, on je vazda, i kada je bio u većini i kada je bio u manjini, bio među „prezrenima“ žanjući podozrenje ili podsmeh „boljeg dela Srbije“. Mržnja koju im je godinama uzvraćao meša se sa žudnjom da ga konačno prihvate.
Zašto ga pobogu neće, kao da se Vučić pita u Politici. Pa zar dve deonice autoputa i nešto privrednog rasta nisu dovoljni? Zar ni „vizionarski“ pristup Kosovu nije dovoljan?
Fantomski bol što ga ne prihvata prilično zatvoreni krug cenjenih univerzitetskih profesora, novinara, umetnika i aktivista kod Vučića je pojačan istraživanjima prema kojima za njegovu stranku glasaju mahom slabo obrazovani. Nešto što bi jednom Donaldu Trampu imponovalo, srpskog moćnika tišti toliko da formira kružoke „svojih“ profesora i novinara, osniva svoje nevladine organizacije i skupo tuđim novcem plaća projekte probranih umetnika.
Jer njegove se traume ne spiraju nekakvom većinom. Većina, to zna i Vučić, nema nikakve veze sa pitanjem istine. Krug bi se zatvorio tek ako bi mu neko bolje moralne kakvoće od Nebojše Krstića i Dragana Vučićevića rekao da je Tito, da je Đinđić, da je makar Degol. Umesto da mu tako malo učine, oni traže dlaku u jajetu, pričaju o nekakvoj pravnoj državi i akademskoj čestitosti.
Vučić je, dok ne pređe u tirade o onima koji su tobože sve pokrali i razorili „hiljade“ fabrika, u jednome u pravu – deo prestoničke elite misli da njihova prosvećenost zaslužuje neki bolji narod umesto ovog koji se krezubo cereka na psovke rijaliti zvezda.
Ali nevolja za predsednika je što nije više hinjena vrlina vododelnica između onih koji ga podržavaju i onih koji ga kritikuju. „Bolja Srbija“ možda je ponekad previše uzdignutog nosa, ali se sada definiše nepristajanjem na sistem u kojem života ima jedino sa ispravnom partijskom knjižicom, vladajuća ekipa postaje bezobrazno bogata, a politički neistomišljenici se bacaju ružičastim kerberima.
Uostalom – eto još jednog simptoma te šizofrenije – narod od „samozvane elite“ brani čovek koji od svoje plate ni u snu ne bi mogao da finansira putovanja na ekskluzivne destinacije, privatnu školu za decu niti čuveni, a preskupi karirani sako kakav ima i Redžep Erdogan. Ali „narod“ je previše zastrašen i previše sluđen i previše siromašan da bi uopšte znao kakav je to sako.
Teško je od političara poput Vučića očekivati išta, a ponajmanje doslednost. Grleći „narod“ ovakav kakav jeste – misli se naravno na „većinu“ koja glasa za njega – Vučić će sledećom prilikom tom istom narodu reći da je lenj i nedovoljno veberovski, da je zatucan jer živi u prošlosti i da mnogo voli da kuka. Znakovito je što one koji ga iz ovog ili onog razloga biraju zapravo jednako prezire kao „elitu“ za čijim priznanjem žudi.
