Od traženje odgovornosti za izgubljene živote i zahtevanja prava na bezbedan, ravnopravan i slobodan život za sve, primat su preuzeli izbori i smena režima, a u poslednjoj iteraciji je to izgleda postalo Kosovo. Kosovo? Tako bi se barem dalo iščitati iz studentskog delovanja u poslednjih par meseci. Latentno prisutno još od prvih skupova u njihovih organizaciji, „kosovsko opredeljenje“ se konkretnije pojavilo u objavama pojedinih plenuma o Kosovu i Metohiji kao temelju srpske državnosti i identiteta, pa sa masovnim komemoriranjem „heroja sa Košara“, a eksplodirao je Vidovdanskim protestom, u propratnom promotivnom materijalu, i izborom govornika i njihovim jezivim nacionalističkim tiradama.
Skretanje fokusa na raspisivanje vanrednih izbora je razumljivo u kontekstu urgentnosti obaranja režima koji svakim danom postaje sve ubitačniji, ali i generalne nemogućnosti da se zamisli drugačiji, nenasilni način da se originalni studentski zahtevi ispune. Studentski „pad u nacionalizam“ bi se mogao tumačiti po istom principu, kao izraz nemogućnost da se zamisli i artikuliše neka druga svemobilišuća etika i estetika, neki drugi državni razlog osim onog nacionalnog. Večno vraćanje istog nacionalizma posebno je važno kada se u obzir uzmu druge borbe u Srbiji, one za zemlju, vazduh, vodu, čiji je paradigmatičan primer projekat Jadar.
„Srpski svet“
Tumačen kao preuzimanje državnih simbola (od zastave i himne do Vidovdana) i njihovo preoznačavanje, „novi patriotizam“ studentskog pokreta počeo je da vonja na onaj dobro poznati, stari. Kao da smo se ponovo našli u 1992. i opozicija organizuje „Vidovdanski sabor“ nudići nacionalni program identičan Miloševićevom. Zapravo može biti da je nikada nismo ni napustili. Od kada ga je Milošević reafirmisao kao centralni nacionalni mit, sprovodeći ga u krvi, „kosovski zavet“ ostao je najznačajnija zvezda vodilja srpske politike.
Budući da, kako i sami ističu, ne poznaju drugu Srbiju osim Vučićeve, studenti po svemu sudeći ne poznaju ni druge verzije državnog razloga osim njegovog „srpskog sveta“ kao nove adaptacije Miloševićeve „Velike Srbije“. Za njihovog života svi ideološki aparati države – Ustav i zakoni, obrazovni sistem, državno-promovisana kultura, praznici, spomenici, mediji – upregnuti su da bi se u ljude instaliralo uverenje da, kako je prilikom proslave novouvedenog „Dana srpskog jedinstva, slobode i državne zastave“ u Bijeljini 2022. godine to istakao Vučić „shvatimo da samo sebe imamo i da moramo da se sačuvamo i spasimo, a za spas je neophodno jedinstvo svih Srba.“
U centru „srpskog sveta“ je Kosovo kao „duša“, „svetinja“, „zavet“, „amanet“, „opredeljenje“ i slično. Održavajući širi javni diskurs o Kosovu, u studentskim objavama o ono je uglavnom zamrznuto u 1998/99. godini (ili 1389.), a kada se i pojavi kao stvarno mesto, sa stvarnim ljudima i stvarnim životima, stvarnim političkim prilikama, reč je isključivo o Severu, o „nama samima“. Ne postoji ništa pre i ništa posle, ne postoje drugi i druge.
Takvo studentsko tretiranje Kosova postalo je očigledno u promotivnom materijalu za Vidovdanski protest. U jednom videu snimak masovnog protesta 15. marta montiran je uz pesmu „Vidovdan“, hit Goce Lazarević koji je 1989. godine, povodom proslave šestogodišnjice Kosovske bitke objavio PGP RTS, baš u vreme dok je Milošević rušio pokrajinske vlasti, na njihovo mesto postavljao svoj kadar, te ukidao autonomiju Vojvodine i Kosova (tokom demonstracija povodom usvajanja amandmana na Ustav kojim se opoziva kosovska autonomija, u proleće 1989, ubijena su 22 Albanca).
U drugom, jedan drugog slede značajni vidovdanski događaji, naravno prvo mitski predložak, Kosovska bitka (ilustrovana insertima iz filma „Boj na Kosovu“, još jednog kultnog proizvoda iz 1989.), zatim Sarajevski atentat, zaključno sa snimkom Slobodana Miloševića u krupnom planu, kontekstualizovanog godinom njegovog izručenja Hagu. Čini se da je idejni tvorac čitao knjigu Radoša Ljušića Ogled o nacionalnom heroju koja Obilića, Principa i Miloševića, zbog njihovih vidovdanskih žrtava (1389, 1914. i 2001.), podnetih „za slobodu naroda i otadžbine“ proglašava trojicom najvećih srpskih heroja. Sve to uz muzičku podlogu „Pobedne pesme“ vladike Nikolaja Velimirovića, ključnog ideologa hrišćanskog nacionalizma, antisemite i ljutog protivnika modernizma – demokratije, ravnopravnosti, religijske tolerancije (svega za šta se studenti bore) – čiji je rad udario temelje srpskom fašizmu.
Pored videa, tu su i likovno-tekstualni kolaži – „Kosovka devojka“ i „Imamo sa čim pred Lazara“, zatim „Boško Jugović“ uz „Svi smo mi Jugovići“, i jedan „Niko ne sme da nas bije“ (varijacija na rečenicu kojom je otpočela Miloševićeva „antibirokratska revolucija“) na pozadini slike „Takovski ustanak“. Pobedu u nacionalističkom krindžu ipak je odneo video u kome studenti i poznati glumci naizmenično recituju stihove neimenovanog autora/pesme: „Od Lazara do današnjeg dana, srpska duša o Kosovu peva, niste zalud svoje glave dali, celo srpstvo o Kosovu sneva“.
Neka optimistična posmatračica bi sve ovo mogla odbaciti kao „užas postmoderne“, nagomilavanje simbola bez stvarne veze ili privrženosti sadržaju koji vreba ispod površine. Međutim, kritička teorija nas uči da je ideologija najučinkovitija kada je naturalizovana, kada se ne misli kao vrednost, već kao empirijska činjenica. Upravo takav status činjenice uživa kosovski mit i sa njim povezano, državno promovisano „kolektivno sećanje“.
Studenti su u svom „Vidovdanskom zanosu“ uhvaćeni u svojevrsnu protivurečnost. Dok se bore protiv režima, istovremeno su u potpunosti uronjeni u nacionalni program koji taj isti režim režira. Mada udaljeni od ratova, zbog čega ih se dugo smatralo „neukaljnima“, oni se pokazuju kao savršeni proizvodi Vučićevog nacionalno-identitetskog projekta, njegove naracije nacije, slepo se držeći „istina“ (preskribiranog kolektivnog sećanja) koje je sam režim formulisao i plasirao, uključujući i režimsko nastojanje da ratove devedesetih reinterpretira kao ratove za slobodu i opstanak, pomerajući fokus sa doskora dominantne viktimizacije na heroizaciju, čime ih se preinačuje u uspešne, barem utoliko što ponavljaju kosovski obrazac herojsko-žrtveničke smrti. Kako će nekritičko preuzimanje režimskog diskursa o prošlosti studentima pomoći da ga ugroze? Kako će sistemski nacionalizam doprineti anti-sistemskim promenama?
„Jedan svet – jedna borba“
Nije sve tako crno. Studenti, ali i drugi politički akteri, nedavno su redom istupili s podrškom Palestinskom narodu, jasno je artikulišući i obrazlažući razloge svoje solidarnost s Palestincima. Palestinsko pitanje, kao pitanje od važnosti i u Srbiji, uveli su novopazarski studenti, i trebalo je neko vreme da se ono nađe na dnevnom redu drugih Univerziteta.
Osim konkretnih veza Srbije i Izraela – saučesništva u genocidu izvozom oružja, sprezi izraelskog kapitala i „stručnjaka“ sa režimom, korišćenja izraelskog špijunskom softvera za praćenje novinara i aktivista, pa i američkog zvučnog topa uvezenog preko Izraela, kako neki tvrde – solidarnost sa Palestincima utemeljena je u prepoznavanju položaja Palestinaca kao obespravljenih, potlačenih, isključenih, zaboravljenih i u krajnjoj liniji nebitnih, potrošnih ljudi. Ta potrošnost je nešto sa čime ljudi u Vučićevoj Srbiji mogu da se poistovete. Osam meseci pobune proizišlo je upravo iz osvešćivanja da smo potrošni, da smo svi pod nadstrešnicom.
Izrael se može videti i kao model „liberalne“ policijske države u kojoj aparthejd i „demokratija“ idu ruku pod ruku, a kome SNS teži. Kriminalizacija otpora i jačanje državnog nadzora i represije zarad „nacionalne sigurnosti“ i kapitalističke akumulacije pod maskom „razvoja“, neobuzdanog konzumerizma ili „zelene tranzicije“ trend je u celom svetu.
Nacionalistički autoritarizam više nije ograničen na Putinovu Rusiju, Modijevu Indiju ili Erdoganovu Tursku, on je u samom centru „demokratskog sveta“. Pobuna u Srbiji korespondira sa masovnim privođenjem „ilegalnih migranata“ u SAD, sa proglašavanjem „Palestinske akcije“ terorističkom organizacijom u Velikoj Britaniji, sa kriminalizacijom pro-palestinskog govora širom Evrope, procesuiranjem aktivista koji spašavaju živote izbeglica na Mediteranu, sa zatvaranjem ekološkog aktivista i ali i sa praksama otpora u kojima se društvo organizuje protiv država, kao što su pokušaji dostavljanja pomoći Gazi broda Madleen i konvoja Marš na Gazu, nemiri u Los Anđelesu, ili pokreti za zemlju u Brazilu.
To je borba koja ne priziva nacionalno stradanje da bi bila sposobna da saoseća, koja prepoznaje obrasce globalnog sistemskog nasilja i u svom dvorištu. To je borba, kako je odlično formulisala zagrebačka grupa „Nepokorena Palestina“ protiv represivnog aparata koji ne štiti nas već „granice kolonijalne utvrde, bijelu Evropu, kapital i ratne profitere, koja disciplinira sve nas u službi kapitalizma, kolonijalizma, rasne i rodne dominacije. To je borba za svijet bez logora, bez deportacija, bez detencija, bez granica, bez ubijanja“. Ukratko, to je borba za preživljavanje.
Da bi prepoznala svoje mesto u tim borbama, pobuna u Srbiji ne može a da se ne pozabavi kritičkim promišljanjem i kontekstualizacijom sopstvenih pozicija, podrazumevajućih nacionalnih istina, onih koje su studenti, takoreći, popili sa majčinim mlekom. Mislim pre svega na pitanje Kosova, vrhovni politički tabu čije je propitivanje zabranjeno, a onda i one druge kontroverzne teme (kao što je genocid u Srebrenici) o kojima se, za razliku od Kosova, bar sme govoriti, mada je rizično.
Pobuna u duhu „jednog sveta i jedne borbe“ ne može da ustaje protiv državnog nasilja kada je ono upereno prema „svom narodu“ a da ignoriše ono koje se sprovodi nad drugima – kako danas tako i ranije. Ona ne može da ignoriše masovne grobnice koje je ta država napravila samo zato što su u njih bačeni neki „drugi“. Ona mora da primeti da se oko Loznice ne nagomilavaju samo Rio Tintove bušotine, već i leševi migranta (samo ove godine u Drini je, prema tvrdnjama aktivističkih grupa, pronađeno 20 tela koje je država ekspresno zakopala u neobeležene grobove ne dozvoljavajući porodicama ni pokušaj identifikacije). Ona mora da prepozna saborce ne samo u onima koje kapital eksploatiše već i onima koji nemaju čak ni tu privilegiju. Ona mora pronaći jezik koji njih ne isključuje, već ih mobiliše za zajedničku borbu.
Perspektiva „jednog sveta“ je perspektiva savezništva sa svima onima koje sistem „disciplinira u službi kapitalizma, kolonijalizma, rasne i rodne dominacije“. Kada bi borba u Srbiji bila razumevana u ovom duhu, a ne u duhu „srpskog sveta“, verujem da bi se i na Kosovu našli saveznici, oni kojima možda smeta „razvojna“ politika koju tamošnja vlada sprovodi, koja kao i Vučić oberučke prihvata da bude poligon za obavljanje prljavih imperijalnih poslova (na primer, Kosovo od 2021. u pritvoru drži stotine izbeglica iz Avganistana koji čekaju na američki azil, a nedavno je vlada Kosova primila i grupu „ilegalnih migranata“ koje im je isporučio Tramp. Kosovo bi takođe trebalo da ugosti tri stotine zatvorenika iz Danske, u zamenu za 210 miliona evra u narednih 10 godina). Ko zna šta bi sve bilo moguće sa takvim pristupom koje Kosovo sagledava u stvarnosti a ne kao mitsku ulaznicu u „carstvo nebesko“.
Novopazarski studenti i u ovom pogledu imaju centralnu ulogu. Budući da znaju šta znači biti „drugo“ Srbije, budući da su izostavljeni iz Vučićeve vizije mira i sigurnosti samo za nas, oni mogu da pomognu ostatku studentskog tela da ne zabrazdi u vučićevsko-miloševićevske ideale, da ne zaboravi da sloboda, pravda, solidarnost, mir, autonomija, trebaju biti za sve, a ne samo za neke „nas“.
„Neće kopati“
Međuzavisnost i presecanja naših borbi, pa tako i nužnost njihove koordinacije, vidljivi su na svakom koraku. Kako je pisao Predrag Momčilović, nedavno usvojeni Zakon o zaštiti vazduha iz obaveze kontrole zagađenja izuzima pravna lica koja sprovode aktivnosti i poslove za potrebe odbrane zemlje. Jedan od tih izuzetaka će vrlo verovatno biti i Krušik, odgovoran za 25% zagađenja u Valjevu, gradu sa najlošijim vazduhom u Srbiji, a čije se eksplozivne naprave izvoze u Izrael. O izvozu oružja u Izrael se izjasnila i Ana Brnabić rekavši da joj je „žao zbog ratova“, ali da Srbija naoružanje koje proizvodi jednostavno mora i da prodaje. A da bi ga proizvodila mora da zagađuje. Zagađenje će tako državi inkasirati nova sredstva za održavanje represije.
Ista logika kapitalističke vrednosti za državnu dobit, a na uštrb života stoji iza projekta Jadar koji udruženim snagama guraju SNS i EU (i nemačka auto industrija) i koji se može smatrati ključnom borbom kako protiv režima, tako i za neku drugačiju zemlju. Jadar je važan i zato što uveliko prevazilazi studente i njihove zahteve, budući da odbrana Jadra neminovno vodi pitanju a šta drugo, kojom drugom ekonomskom perspektivom možemo da zamenimo postojeću?
Dominatna linija odbrane Jadra se trenutno temelji na oprobanom nacionalnom „anti-imperijalizmu“ miloševićevog tipa, koji brani „suverenitet i teritorijalni integritet“, a protiv „kolektivnog Zapada“. U ovom pojednostavljenom čitanju sveta, imperijalizam je samo zapadni, a svako ko je neprijatelj Zapada razume se kao prijatelj Srbije i obrnuto. Iz toga proizilazi da za druge imperijalne sile nema prepreka ako žele otuđiti i uništiti Jadarsku dolinu, ili bilo koje drugo mesto života. Uz to, zemlja se brani kao „nacionalna teritorija“ čime se iz borbe izbacuju ne-nacionalni akteri.
Takođe, ovaj pristup je zaglavljen u dvadesetom veku jer zamišlja da je nekakva autarkična suverenost uopšte moguća, kada ona ni tada nije bila izvodiva (osim ako za uspešne primere ne uzmemo nacističku Nemačku koja je „samodovoljnost“ ostvarivala širenjem „nemačkog prostora“, Staljinov Sovjetski Savez u kome su zbog „socijalizma u jednoj zemlji“ silni ljudi pomrli od gladi ili Severnu Koreju). On romantizuje popularni motiv srpskog identitetskog obrasca „sami protiv svih“ i borbu iz stvarnosti premešta na teren epske poezije. Poezija sama po sebi nije loša, naprotiv, ona je neophodna. Pitanje je međutim kakvu poetiku biramo, poetiku smrti ili poetiku života, poetiku „srpskog sveta“ ili poetiku „jednog sveta“.
Drugi, mnogo manje popularan pravac odbrane Jadra se očitava u naivnoj privrženosti „evropskim vrednostima“, pa tako „evropsku Srbiju“ brani od Evrope za koju se nada da će nekim čudom „doći sebi“, prisetiti svojih proklamovanih ideala, koji će onda pobediti real-političku EU. O njemu kao smislenoj strategiji je izlišno i trošiti reči, posebno zato što neretko podrazumeva i podršku projektu, uz uslov poštovanja „evropskih standarda“, čime demonstrira vernost mogućnosti fer i dobrog kapitalizma. Odbacivanje ove strategije odbrane ne znači da se saveznici ne trebaju tražiti i u EU, već da se na bilo kakvu epifaniju ne može računati.
Obe ove perspektive odbrane imaju svoja jasna ograničenja. Dok se miloševićevski „anti-imperijalizam“ u konačnici prepušta zavisnosti od drugih imperijalnih sila, liberalni evropizam računa da će ih spasiti ono što ih uništava. Pitanje od milion dolara, ili ako ćemo pokušati da gradimo neku drugačiju etiku, od milion života je kako misliti odbranu zemlje – zemlje kao prostora političke suverenosti (vlasti nad samom sobom) i zemlje kao mesta života (plodnog tla, žive reke, čistog vazduha, pitke vode, biljne i životinjske raznolikosti) – a ne upasti u „fabrička podešavanja“ nacionalne odbrane i samodovoljnosti, niti u zamke „dobrog kapitalizma“.
Ja odgovor na ovo pitanje nemam, ali verujem da njegove zametke možemo tražiti u inicijalnom, sada donekle napuštenom, anti-sistemskom senzibilitetu studentske borbe koja je u prvi plan stavljala demokratske procese, solidarnost, ravnopravnost, slobodu, uzajamnu pomoć, pravo na život dostojan življenja.
Iako skrajnut i potisnut „kosovskim igrokazom“ za Vidovdan, ovaj senzibilitet opstaje: možemo ga prepoznati u kontinuiranoj aktivnosti građanskih zborova i njihovoj važnoj ulozi u sprovođenju „decentralizovanog kontrolisanog haosa“; u aktuelnim uličnim blokadama koje okupljaju najrazličitije samoorganizovane društvene grupe, a koje je kataliziralo državno nasilje (a ne kosovski mit); u već pomenutoj podršci narodu Palestine. Ovakav pristup snagu ne crpi iz nasleđenih identitetskih matrica već iz prepoznavanja sistemske represije kojoj smo svi izloženi – na svojim radnim mestima, u svom komšiluku, na granicama, bez obzira na svoje identitete (ali ne gubeći iz vida da će to kako nas kapitalistička nacionalna država percipira odrediti i stepen represije koji će prema nama da sprovodi). On političku suverenost, vlast nad samima sobom, gradi od dole.
Pravo na život dostojan življenja odlučujuće počiva na praksama brige, na onim kiflicama koje su u prvim mesecima blokada i za vreme studentskih marševa dominirale, a onda su napuštene. Za mene su kiflice ključni etički zahtev današnjice budući da u centar pažnje stavljaju društveno i ekološko obnavljanje, poručujući da ako želimo da se borimo, ako uopšte želimo da živimo, prvo moramo da jedemo (da dišemo zdrav vazduh, pijemo čistu vodu) a da bismo jeli potrebno je da „jede“ i naša životna sredina.
Kiflice nam omogućavaju da zemlju zamislimo ne kao kapitalistički resurs niti kao nacionalnu teritoriju, već kao dobro, celokupan živeći ekosistem koji daje i kome se mora vraćati. O kome moramo brinuti kao što i ono brine za nas. Saveznici u toj borbi za zemlju teško mogu biti (imperijalne) države i „dobri kapitalisti“, njih pre treba tražiti među političkim grupama koje se bore za opstanak života u svoj svojoj biološkoj i kulturnoj raznolikosti. Neosporno, toj borbi je potrebna etika koja prevazilazi okvire kapitalističkog „razvoja“ i nacionalnih ciljeva koji „napredak“ plaćaju uništenjem – ovde ili negde drugde. To je etika koja ne zamišlja kako ćemo slavno umreti, već kako da (pre)živimo.
