Podele koje postoje u našem društvu dovele su do čestog nerazumevanja one druge perspektive, a sam generacijski jaz koji postoji i na globalnom nivou, na našim prostorima je jači usled nedostatka i prikrivanj pravih informacija u velikom broju medija. Dakle, nije ništa neobično da nove generacije stvaraju svoju kulturu i jezik, pa samim tim i novu perspektivu. Neka komunikološka istraživanja pokazala su da je ovaj jaz još produbljeniji pod uticajem modernih tehnologija, jer ne samo da ne govorimo istim jezikom, već okupiramo različite prostore tj. koristimo različite medijske formate.
Od samog početka studentskih blokada, imamo četiri studentska zahteva, svaki od njih jasno i direktno izrečen, formalnim i pravnim jezikom. Da podsetimo, četiri zahteva su:
- Objavljivanje kompletne dokumentacije vezane za rekonstrukciju Železničke stanice u Novom Sadu.
- Procesurianje svih koji su napali studente i građane tokom protesta i blokada.
- Odbacivanje optužbi protiv uhapšenih na protestima.
- Veća izdvajanja iz budžeta za obrazovanje.
Međutim, za razumevanje ovih zahteva potrebno je i razumevanje konteksta, a još važnije, potrebne su određene informacije koje nisu svima raspoložive.
Jako je važno da uzimamo u obzir informacije kojima neko raspolaže pre nego donose stav o studentskim protestima. Na primer, ukoliko ste sada u svojim dvadesetim godinama, istraživanja kažu da se najverovatnije informišete preko interneta i društvenih mreža, a televiziju retko kada gledate, ukoliko ste uopšte pretplaćeni. Zamislite da ne koristite ni društvene mreže ni internet, da se informišete preko televizije i imate pristup samo nacionalnim frekvencijama, dakle medijima koji su pod kontrolom režimskog narativa. Jeste li sigurni da biste o studentima mislili isto što mislite i sada?
Sa kim moramo da razgovaramo?
Za granice generacijskih grupa uglavnom se uzimaju one godine koje označavaju neke važne promene na svetskom nivou. Tako, na primer, Univerzitet Južne Kalifornije generacije grupiše na sledeći način:
- Baby Boomer (bumeri): rođeni 1946-1964. godine.
- Generacija X: rođeni 1965-1979. godine.
- Generacija Y (milenijalci): rođeni 1980-1994. godine.
- Generacija Z (zumeri): rođeni 1995-2012. godine.
U nastavku teksta ponudićemo neke smernice za intergeneracijski razgovor o studentskim blokadama sa svakom od nevedenih grupa. Odnosno svakom osim sa poslednjom – sa zumerima čija je generacija ispostavila navedene zahteve i koji su u velikom broju sada na blokadama, protestima ili marševima od mesta do mesta u Srbiji.
Takođe, u ovom tekstu ćemo generalizovati generacijske vrednosti u skladu sa vrednostima većine i vremenom u kojem se generacija formirala, iako znamo da svaka generacija ima svoje izuzetke i da se na njih neće odnositi napisano.
Kako da razgovaram sa bumerima?
Baby boom generaciji pripadaju ljudi koji su rođeni nakon Drugog svetskog rata, u vreme obnove ratom devastirane infrastrukture. Kada je u pitanju lokalni kontekst, ova generacija je rasla i razvijala se zajedno sa potpuno novom državom nove ideologije – socijalističkom Jugoslavijom.
Njihova mladost često je obojena radnim akcijama kroz koje su građeni putevi i javne zgrade, a institucije su gradili samoupravom. Baš zato nije čudno što se ovoj generaciji dopada deo narativa režima u kojem se sve gradi, raste i razvija. Jednostavno – tu su pozitivne vrednosti njihove mladosti.
Druga dominantna vrednost koju valja imati na umu kada je u pitanju ova generacija jeste sklonost ka autoritetima ili hijerarhijski uređenom sistemu. O tome da li je ova vrednost proizvod duha vremena ili ju je proizvela sama generacija može se raspravljati. No, ovde je važno da razumemo da se kao posledica ove vrednosti javlja i poverenje u autoritete, institucije, pa na kraju i medije.
Drugim rečima, bumeri su skloni da poveruju nekome ko se pojavi na televiziji i predstavljen je kao stručnjak/inja za neku oblast, sve dok koristi „jezik stručnjaka“ i tako je obučen/a. Odrastali su u periodu kada je radnička klasa bila daleko cenjenija, pa je u njihovoj generaciji manje visokoobrazovanih nego danas, a sklonost ka autoritetima u znanju može ih prevariti da poveruju da je stručan onaj koji izvodi performans stručnjaka. Zato se povremeno mogu čuti i rečenice poput „šta ja znam, oni znaju bolje od mene”, ali i „šta ti znaš, oni znaju bolje od tebe”.
Imajući sve ovo u vidu, možemo zaključiti da negativna reakcija na „ova vlast je dobra, vidi koliko su izgradili“ ili direktno suprotstavljanje performativnim stručnjacima može biti kontraproduktivna jer će izazvati nepoverenje, pa je svaki dalji argument manje važan kada nema poverenja u dobre namere sagovornika.
Pristup koji predlažem nasuprot ovog jeste pristup koji sam isprobala u svojoj rodnoj opštini Gadžin Han, koja je po poslednjem popisu jedna od opština koja broji najmanje visoko-obrazovanih ljudi, a prva je po broju kompjuterski nepismenih. Uprkos mnogim uverenjima, ova pismenost nije direktno povezana sa političkom pismenošču, a razumevanje za studentske proteste može se izazvati pozivanjem na lično i lokalno iskustvo.
Bumeri vrlo dobro znaju da je za gotovo svaku sitnicu potrebna neka veza. Pregled kod lekara, pogotovo ako je u pitanju specijalista, zatim zapošljavanje, ali i svaki papir ili potvrda koju izdaje opština ili neka druga institucija – postali su gotovo nemogući ako ne poznajete nekoga ko tamo radi. Iako ovoga ima i u većim gradovima, manja mesta su daleko više pogođena ovim problemom. Niko među bumerima koje sam ispitivala nije negirao problem sa „završavanjem svega preko veze“, čak suprotno.
Povezivanje studenskih protesta sa ovim problemom otvorilo je pandorinu kutiju lokalnih malverzacija koju nisam mogla da zatvorim. Na primer, saznala sam da je opština Gadžin Han nedavno kupila asfalt za određene ulice, ali da one nisu asfaltirane po planu, već su oni koji su bliski sa ljudima iz direkcije dobili prilaze do samih štala, ali da su zato neke planirane ulice ostale neasfaltirane.
Krađa asfalta, koja nije retka pojava na lokalu, nije puno drugačija od korupcije usled koje je došlo do pada nadstrešnice, a zahtevi studentskih protesta i te kako rešavaju ovaj problem. Ispunjenje studentskih zahteva može sprečiti svaku dalju krađu asfalta, zapošljavanje preko veze, pregled kod lekara samo kada nekoga poznajete i slično, jer je zakon jednak prema svima osnovna vrednost svih studentskih zahteva. Baš na ovaj način treba komunicirati studentske zahteve sa bumerima.
Kako da razgovaram sa generacijom X?
Kada je u pitanju generacija X veliku prednost predstavlja činjenica da su i njihovu mladost obeležili veliki studentski protesti tokom devedesetih koji su rezultirali „Petim oktobrom“. Međutim, uprkos smeni vlasti nisu došla bolja vremena za koja su se oni borili. Zato možemo reći da ovu generaciju obeležava veliko razočarenje u proteste i blokade, kao i nedostatak vere da je promena moguća.
Tokom razgovora sa ljudima iz ove generacije primetila sam da često moju veru u promene pripisuju mojoj mladosti, te da ću shvatiti kako stvari funkcionišu kad još malo odrastem. Isprobala sam i pristup koji sam imala i sa bumerima, kako je gore opisan i bio je delimično uspešan. Drugim rečima, razumeli su probleme o kojima govorimo i zašto je važno da se studentski zahtevi ispune, ali su ispunjenje zahteva okarakterisali kao „nemoguće”, često aludirajući da je podložnost korupciji deo ljudske prirode.
Možemo uvideti da je ova dominantna vrednost generacije posledica političkih i društvenih okolnosti. Nakon promene vlasti koju su postigli došlo je do privatizacije kada je mnogo njih ostalo bez posla, a usled svetske ekonomske krize i zatvorenih granica u posleratnom periodu i razlike u znanjima i veštinama koje su imali u odnosu na potrebe tržišta, njima nije bilo lako naći novi posao. Povrh svega, ubrzo nakon toga na vlast su se vratili isti oni ljudi koje su petog oktobra oterali. Mnogi su podelili sa mnom utisak da je sve što je moglo krenulo po zlu i ocenili svoje napore za promenom kao „protraćenu mladost” ili „borbu sa vetrenjačama”.
Uprkos svemu ovome, može se primetiti čak i po transparentima na ovim protestima lajtmotiv ponovnog vraćanja nade i nekakvo buđenje vere u promenu. Evo i koji je razlog: četiri studentska zahteva nisu „utopijska” kakvi su bili zahtevi nekih prethodnih protesta. Studenti su pokazali da su i te kako svesni da je nemoguće preko noći ugasiti sve korupcijske kanale, niti da nekakva promena vlasti može magično doneti pravdu. Zato studentski zahtevi nisu preambiciozni, traži se odgovornost za korupciju koja je usmrtila 15 života. Ovako nešto čini se mogućim i razočaranoj generaciji X i baš tako treba i komunicirati sa njima.
Kako da razgovaram sa milenijalcima?
Ova generacija detinjstvo je provela u ratovima devedesetih, a mladost i sazrevanje, slično kao i bumeri, tokom građenja nove države sa novom ideologijom. U ovom slučaju u pitanju je bilo uspostavljanje kapitalističke države, što ovu generaciju čini sklonom vrednostima individualizma više nego bilo koju prethodno opisanu. Ova vrednost se dala osetiti i tokom razgovora sa milenijalcima.
Za razliku od bumera, koje je bilo teško naterati da krenu da pričaju o ličnim iskustvima i da sa njima povežu studentske zahteve, sa milenijalcima nije bilo takvih problema, jer su oni gotovo odmah krenuli da pričaju o situacijama u kojima ih je korupcija direktno oštetila.
Nažalost, korupcije je toliko u našem društvu da je gotovo svako imao neka iskustva sa njom i jasno je da milenijalce to muči. Ono što je problem jeste tzv. apolitičnost milenijalaca jer su često kao krivce navodili isključivo ljude koji su ih lično oštetili, bez sistemske analize problema.
Važno je ne zamerati im ovu perspektivu, već razumeti odakle dolazi kao dominantna vrednost generacije. Zumeri su, moguće pod uticajem društvenih mreža, uvideli važnost umrežavanja, pa tako, dok su svi govorili da su nove generacije nezainteresovane i samo gledaju u svoje telefone, na telefonima je bila, na primer, Greta Thunberg, vršnjakinja koja je pokrenula nekoliko lokalnih, a zatim i globalnih ekoloških inicijativa.
Milenijalci su zumerima po mnogo čemu bliski, krenuvši od popularne kulture, korišćenja društvenih mreža i najsličnijeg jezika. Studentski protesti su sami po sebi već pokrenule masu milenijalaca koji su se do sada sklanjali od politike, pogotovo zato što se i studenti klone politikanstva. Sa njima je najvažnije komunicirati da korupcija nije samo njihov problem, da ispod nadstrešnice mogao biti bilo ko u tom momentu i da moramo zajedno kako bismo postigli promenu.
Dakle, važno je da imamo u vidu na koji način se svaka generacija borila za sebe u svojoj mladosti, i kako je na tu borbu uticao društveni i politički sistem. S tim u vezi, iako sve generacije pre zumera misle da u potpunosti razumeju perspektivu iz koje mi danas dolazimo, to nije slučaj. Potrebno je da i mi njima ponudimo naš kontekst, vrednosti i borbe koje su nama bitne i da u svemu tome nađemo zajednički jezik i cilj.
Iz svega što vidimo na tradicionalnim i savremenim medijima poslednjih nekoliko meseci, jasno je da svaku generaciju povezuje ljubav prema zajednici – lokalnoj, generacijskoj, posledično i društvenoj. A zumeri su vrlo jasno pokazali da vole društvo u kom žive i da će tu ljubav koristiti kao pokretačku snagu za svoju borbu. Teško da to neko ne može da razume.
