Veliki deo opozicije u Srbiji se opredelio za bojkot izbora, a da li će to dovesti do rezultata koje priželjkuju ostaje da se vidi. Taktika bojkota ima svoju dugu istoriju, ali i različite efekte koji zavise od mnogo faktora.
Četrnaestog oktobra 1880. godine, na adresu britanskog Tajmsa stiglo je pismo izvesnog Čarlsa Bojkota, upravnika imanja lorda Erna u okrugu Mejo, na krajnjem zapadu Irske. Kapetan Bojkot, koji je zvanje stekao krajnje neupadljivom službom u 39. pešadijskom puku britanske armije, bio je na zlom glasu zbog svog postupanja prema irskim napoličarima na ogromnim imanjima mahom engleskih veleposednika.
Bilo je to vreme velikih previranja u doba kada je poljoprivreda bila najvažnija privredna grana u Irskoj; svega nekoliko godina ranije, britanska vlada je utvrdila da 750 najbogatijih zemljoposednika upravlja polovinom ukupnog irskog zemljišnog fonda, a da zemljoposednika ima tek deset hiljada. Rente su krajem XIX veka bile visoke, a žetve slabe, dok su zemljoposednici zadržavali pravo da napoličare-zakupce izbacuju sa zemlje po svom nahođenju, najčešće preko upravnika poput Bojkota.
U svom pismu Tajmsu, Bojkot se požalio na moć Zemljišnog saveza, koji je organizovao osiromašene napoličare u kampanju ostrakizacije Bojkota posle njegovog pokušaja da iseli jedanaestoro zakupaca sa imanja svog gospodara. Žalio se da su mu organizovani zakupci oterali sve radnike; kovaču i peračici rublja je priprećeno da više ne rade za njega; nije mu stizala pošta, a lokalne radnje odbijale su da ga snabdevaju robom. Bojkot je ubrzo napustio Irsku pod vojnom pratnjom, a Gledstonova vlada je naredne godine usvojila zakon kojim su ispunjeni osnovni zahtevi irskih zakupaca. Prema nekim anegdotama, promućurnošću pripadnika Zemljišnog saveza odlučeno je da se za takve akcije ubuduće ne koristi seljacima stran pojam „ostrakizma“, već upravo – bojkot.
Od vremena kapetana Bojkota, sâm bojkot kao vid organizovanog kolektivnog delovanja prešao je dug put i poprimio mnoge oblike – kao bojkot robe i proizvoda, bojkot ličnosti, organizacija, pa čak i čitavih zemalja (npr. BDS pokret usmeren protiv izraelske države). I kod nas je ta reč na ceni ove godine u formi bojkota izbora, mada joj je vrednost pala otkad se i sama kampanja bojkota osula, odlukom nekih manjih stranaka, pokreta i ličnosti opozicije da ipak izađu na izbore. Više nije jasno ni da li bojkot ima smisla, šta su mu ciljevi – osim da se ne učestvuje u prilično neregularnom izbornom procesu – i kako operativno izgleda kampanja neučestvovanja na izborima, naročito kada je sprovode organizacije čije se političko delovanje u potpunosti iscrpljuje u izbornom učestvovanju.
Drugim rečima, s obzirom na to da su stranačke mašinerije u Srbiji napravljene da rade samo na izborima i za izbore, te da mimo izbora ne postoje izuzev medijske prisutnosti svojih lidera, od početka kampanje bojkota nije bilo jasno kako će ona izgledati „na terenu“ i koje će to nove ciljeve ove stranke sebi postaviti.
Bojkot na sve strane
Iako izborni bojkot nije sasvim nova pojava, zanimljivo je da učestalost bojkota, prema nekim nalazima, raste: u periodu od 1990. do 2002, opozicione partije u 44 zemlje bojkotovale su ukupno 66 izbora na nacionalnom nivou, što će reći 13% svih izbora na svetu i oko 16% izbora u zemljama u razvoju. Sa izuzetkom dva manja bojkota u Španiji, skoro svi ostali dogodili su se u manje razvijenim delovima sveta – Aziji, Africi, Južnoj i Srednjoj Americi i Istočnoj Evropi. Taj rast više ima veze s padom mnogih autoritarnih režima u tim delovima sveta posle 1990. i uspostavljanjem kakve-takve demokratije, nego s nekakvim rastućim osećajem da su izbori besmisleni, čak i onda kada to zaista jesu.
Od 2002. bilo je još nekoliko važnih slučajeva bojkota – u Venecueli 2005. i 2018. godine, bojkot referenduma o kvotama za migrante 2016. u Mađarskoj i referenduma o nezavisnosti u Kataloniji dve godine kasnije. Bilo je toga i u našem neposrednom okruženju, kada je u Makedoniji opozicioni VMRO bojkotovao referendum o Prespanskom sporazumu 2018, ili kada su prošle godine u Albaniji opozicione partije bojkotovale lokalne izbore.
Nije jednostavno oceniti ni učinkovitost izbornog bojkota kao aktivnijeg oblika odbijanja učešća u izbornom procesu, gde ne samo što se glasači pozivaju da ne izađu, već ni same stranke ne predlažu svoje liste i kandidate. Ovo aktivno neučestvovanje samo po sebi nije čin građanske neposlušnosti, tamo gde je opozicionom partijama zakonom dozvoljeno da izlaze na izbore – ono postaje građanska neposlušnost tek u onim zemljama u kojima je glasanje obavezno, a neispunjavanje te obaveze kažnjivo uglavnom novčanim kaznama ili gubitkom određenih izbornih prava. Pa ipak, u oba slučaja cilj svakog izbornog bojkota jeste delegitimizacija aktuelnog režima ukazivanjem na manji ili veći stepen nepravilnosti u izbornom procesu, a osnovno sredstvo je, po pravilu, smanjivanje izlaznosti kako bi se pobednički rezultat vladajuće grupacije prikazao kao nelegitiman.
Kako bi se uopšte moglo govoriti o uspešnosti izbornog bojkota, važno je napraviti tipološku razliku između tzv. velikih i malih bojkota. Velikim bojkotom mogu se smatrati oni bojkoti kod kojih većina opozicionih snaga ne učestvuje u izborima, dok su manji bojkoti oni u kojima se izbornog učešća odriču manje partije, i to najčešće partije nacionalnih ili regionalnih manjina (npr. hrišćanske partije u Libanu), ili antisistemske partije (npr. Naksaliti u Indiji), što je srazmerno česta pojava koja ne dovodi u pitanje širi legitimitet izbornog procesa ili vlasti koja njime rukovodi.
U slučaju većih bojkota, u kojima učestvuju i opozicione, sasvim sistemske catch-all partije, motivacija najčešće i jeste osporavanje regularnosti i legitimiteta izbora. U našem aktuelnom slučaju, bojkot junskih izbora morao bi se ipak smatrati „velikim bojkotom“, s obzirom na to da na izborima neće učestvovati najveća grupacija zvanične opozicije, uz čitav niz manjih aktera, dok će iz tog korpusa na izborima učestvovati manje partije (DJB, PSG, Nova stranka, 1 od 5 miliona i satelitske liste SNS).
Može se napraviti i još jedna korisna razlika između onih bojkota iza kojih nema pretnje nasiljem – gde bi nasilje, štaviše, samo ugrozilo moralno superiornu poziciju koju „bojkotaši“ zauzimaju spram režima i međunarodne zajednice – i onih u kojima opozicija ili neki njen deo ima određeni kapacitet za nasilje, pa svojim povlačenjem iz izbornog procesa poručuje da se više neće „igrati lepo“ i da je (masovna) oružana pobuna odmah iza ćoška. Uloga međunarodne zajednice u slučaju „nenasilnih bojkota“, naročito ukoliko ih predvode glavne opozicione snage, ne može se prenaglasiti, i ona i jeste glavni adresat osporavanja legitimnosti, čak i više od domaćeg glasačkog tela. I u našem slučaju je jasno da opozicija, doduše neosnovano, računa na osudu i pritisak međunarodne zajednice. Neosnovano, zato što EU, pre svega, nema razloga da povuče podršku Vučiću (još uvek), a da stane iza opozicije koja, barem deklarativno, nema jasan „proevropski kurs“ i za koju je upitno da li bi uspela da sprovodi interese EU onoliko efektivno koliko to može Srpska napredna stranka.
Naposletku, posle višestrukih političkih kriza EU, napetosti unutar NATO, ali i u zapadnim zemljama u celini, kao i pandemije koja suštinski još ne jenjava, živimo u svetu u kome je „međunarodna zajednica“ kudikamo manje zainteresovana za fina podešavanja „hibridnih režima“ kakvim je nedavno proglašen i srpski, ili nema političkih kapaciteta da to radi.
Kakvi su efekti bojkota?
Najvažnije pitanje je – ima li bojkot, kao političko sredstvo, šanse da uspe? I šta uopšte znači uspeh bojkota u parlamentarnom sistemu (dakle, sistemu kome su izbori osnovni mehanizam konkurencije i stvaranja društvenog konsenzusa)? Nema sumnje da će se uspeh bojkota kod nas procenjivati na osnovu izlaznosti, a ona, prema nekim istraživanjima javnog mnjenja, neće biti mnogo niža nego do sada – oko 45%, i to više zbog pandemije nego zbog kampanje bojkota. Čak su i mnogi opozicioni komentatori primetili da kampanja bojkota ne postoji van interneta ili van Beograda; kako je to plastično dočarao Sergej Trifunović u nedavnom Utisku nedelje, „orosili su guzicu da odu do Mladenovca i zalepe nalepnicu“.
Ukoliko izlaznost zaista ostane približno ista, jedina posledica biće nov sastav Skupštine po meri SNS-a. Iz toga, doduše, može da proizađe zanimljiv efekat, a to je obesmišljavanje Skupštine (koja je sabotažom poslanika SNS-a i ispadima opozicije u velikoj meri već pretvorena u loš šou) i pomeranje fokusa s parlamentarne igre na druge terene i polja. Taktike nipodaštavanja i osude bojkota kao sredstva kojim se služe oni koji „ne mogu da pridobiju poverenje naroda“, pa to rade zato što su slabi, nisu domaći proizvod. Sličan stav imala je vlada Haitija 1995, kao i, recimo, Ugo Čavez – kao politički lider na suprotnoj strani spektra od Aleksandra Vučića – povodom bojkota u Venecueli, kada je izjavio da opozicija „nema publiku“ i da je u pitanju čin „političke sabotaže“.
Efekte izbornog bojkota u drugim zemljama teško je jednoznačno uopštiti i sumirati. U nekima je on doprineo učvršćivanju demokratskog sistema, dok je u drugima samo produžio mandat autoritarnoj vlasti. Generalno, bojkot ne ubrzava slom režima u kratkom roku, ali povećava šanse da aktuelna vlast izgubi na nekim narednim izborima, budući da rezultati više istraživanja upućuju na to da na izborima stečena moć vlasti opada nakon bojkota. Interesantno je i to da se uticaj međunarodnog faktora nigde ne pokazuje, u najmanju ruku, kao presudan, već sve zavisi od unutrašnje političke dinamike. To postavlja težak zadatak pred domaću opoziciju, koja je, čini se, više vremena utrošila žaleći se evropskim funkcionerima i organima, pišući dopise, apelujući i tome slično, nego što je pokušala da za bojkot pridobije sve one koji su već otuđeni od izbornog procesa i osećaju gnušanje pred onim što zovemo „srpskom političkom scenom“. U pitanju je, razume se, nemoguć zadatak, jer su male šanse da bi taj sloj nezadovoljnika bio spreman da sluša Vuka Jeremića ili Dragana Đilasa i pođe za njima.
Paralela sa 1997. godinom, koja se često poteže, prilično je nezahvalna: te godine je na izbore izašlo 4,1 milion građana, što je za nepunih dvesta hiljada manje nego na prethodnim izborima. Glavni pravac napada na legitimitet vlasti i izbora – dovoljno manja izlaznost – bio je osujećen, a vlada koja je potom formirana ostala je upamćena kao „crveno-crna koalicija“. I ove godine u red su stali izvesni „crni“. Ostaje da se vidi da li će nam bojkot dati Skupštinu u čijim klupama sede mafijaši, pajaci i fašisti.