Miroslav Aleksić, nekada ugledni pedagog i učitelj glume, za roditelje preko 3.000 učenica i učenika škole glume „Stvar srca“ bio je simbol autoriteta i stroge discipline. Sa druge strane, za barem pet učenica, od kojih su dve bile maloletne, postao je simbol traume. Iako je njegova škola smatrana prestižnom, školom u kojoj su stasavale generacije mladih glumaca i glumica, iza zatvorenih vrata se odvijalo sistemsko seksualno zlostavljanje, uz korišćenje autoriteta, moći i straha kao oružja. Kada su prve učenice progovorile, Milena Radulović i Iva Ilinčić, otkriveno je da je periodu od 2012-2020. godine iznova i iznova koristio iste obrazce, strah, manipulaciju i izolaciju, kako bi seksualno zlostavljao učenice.
Slučaj Miroslava Aleksića nije izolovan. Već nekoliko godina svedočimo talasu razotkrivanja seksualnih predatora sa pozicija moći, muškaraca koji su decenijama zloupotrebljavali ugled, novac i autoritet da bi zlostavljali decu i mlade.
Neki od njih su oblikovali detinjstvo i adolescenciju miliona gledalaca širom sveta. Jimmy Savile, jedan od najpoznatijih britanskih televizijskih voditelja i ikona BBC-ja, decenijama je koristio svoju slavu da bi seksualno zlostavljao decu, mlade i odrasle svih uzrasta. Procenjuje se da je imao 450 žrtava, od kojih je 328 bilo maloletno, a najmlađa je imala 8 godina. Ovo nije jedini slučaj u kome je britanski javni servis pokušao da zataška zlostavljanja – dok je menadžment televizije skretao pogled, isto je činio i voditelj Stuart Hall, koji je osuđen 2013. nakon što je priznao da je seksualno zlostavljao 13 devojčica.
Holu slavnih zlostavljača dece i adolescenata i adolescentkinja su se, u zadnjih nekoliko godina, pridružili i drugi – Dan Schneider, producent iza nekih od najpoznatijih dečjih emisija Nickelodeona (iCarly, Drake & Josh, Victorious), optuživan je za neprimereno ponašanje prema maloletnim glumicama i promociju seksualizovanih sadržaja u dečjim emisijama, ali optužbe nikad nisu formalizovane, R. Kelly je osuđen na 30 godina zatvora zbog podvođenja i iskorišćavanja maloletnica, a protiv Sean Combs-a, poznatijeg kao P. Diddy, je podignuto 40 tužbi, od kojih 25 za seksualno zlostavljanje maloletnih osoba, a najavljuje se da će ga tužiti još 120 osoba.
Međutim, zlostavljanje se ne dešava samo u show bizz profesijama, već zlostavljači decu vrebaju po pravilu tamo gde ih najmanje očekujemo, pa i u zdravstvenim ustanovama – francuski hirurg Joël Le Scouarnec je priznao da je u periodu između 1989. i 2014. godine zlostavljao 299 deteta, od kojih su većina bili njegovi pacijenti. Tokom tridesetogodišnje karijere, vodio je detaljne dnevničke beleške o seksualnom nasilju koje je činio, a prosečni uzrast deteta koje je silovao ili na neki drugi način seksualno zlostavljao je bio 11 godina.
Slučajevi iz sveta pokazuju isto što i slučaj Mike Aleksića u Srbiji – seksualno nasilje nad decom i maloletnim osobama nije pitanje samo odluke pojedinca da nasilje počini, već takođe zavisi i od sistemskog i institucionalnog zataškavanja. Nasilnici opstaju jer ih institucije štite, a deca ćute jer ih niko ne uči da prepoznaju nasilje i potraže pomoć.
Zašto deca ćute? je pitanje koje se mnogo puta postavi svaki put kada neki poput ovih slučajeva, u kojima se nasilje nad decom i mladima zataškavalo godinama, pa čak i decenijama, završi u javnosti. Međutim, sistemski i institucionalni odgovor uporno izostaje, iako ga svi znamo. On se ne krije samo u moći počinioca, već i u tome što se deca i mladi plaše i stide jer ne znaju šta je seksualno nasilje, kako da ga prepoznaju i kome da se obrate za pomoć, kada se suoče sa nasilnikom.
Drugim rečima, odgovor koji izbegavamo je seksualno obrazovanje.
Seksualno obrazovanje i dalje tabu tema u Srbiji
Seksualno obrazovanje, kao takvo, ne postoji u Srbiji, ali postoji kao tabu tema iza koje se udružuju desne i konzervativne ideologije. Danas deca i mladi u Srbiji, pored različitih ali malobrojnih programa nevladinih organizacija, na raspolaganju imaju samo informacije sa Interneta, iz popularne kulture, kao i one koje proističu iz, često „lovačkih“, priča koje se pričaju u vršnjačkim grupama. Nažalost, sa izuzetkom nevladnih organizacija, većina informacija koja im je dostupna, sa posebnim naglaskom na one iz medija, normalizuje nasilne obrasce komunikacije i ponašanja ili romantizuje autoritarne odnose moći i nasilje koje iz tih odnosa proističu. U takvom okruženju, nasilnici i zlostavljači mogu nesmetano da delaju, jer žrtve ne znaju da su žrtve, a čak i kada znaju, sumnjaju da će im iko pomoći.
Međutim, sve ovo bi moglo da se promeni upravo sistemskim uvođenjem seksualnog obrazovanja u obrazovni sistem, što je i pokušano, nažalost neuspešno, pre skoro deceniju. Incest trauma centar je 2016. godine, u saradnji sa Ministarstvom prosvete, izradio obrazovne pakete namenjene edukaciji o seksualnom nasilju nad decom. Ubrzo nakon objavljivanja, obrazovni paketi Incest Trauma Centra postali su meta žestokih kritika određenih konzervativnih i desničarskih krugova. Optužbe su išle toliko daleko da su tvrdile da ovi obrazovni materijali „podstiču decu na homoseksualnost“, da su „neprimereni za njihov uzrast“ i da „narušavaju porodične vrednosti i tradiciju“. Jedna od tačka osporavanja bila je i tvrdnja da je porodica jedno od najopasnijih mesta za decu kada je reč o seksualnom nasilju, iako istraživanja pokazuju da su počinioci najčešće staratelji, roditelji ili druge osobe „od poverenja“.
Pod pritiskom javnosti i konzervativnih grupa, Ministarstvo prosvete je odlučilo da povuče ove materijale i najavilo njihovu reviziju, iako su obrazovni paketi nastali kao rezultat prve Nacionalne studije o seksualnom nasilju nad decom u Srbiji, sprovedene tokom školske 2014/2015. godine, koja je pokazala da u svakom školskom odeljenju u Srbiji postoje u proseku četiri deteta koja su preživela neki oblik seksualnog nasilja, dok dve trećine dece koja se nekome povere o svom iskustvu ne dobiju nikakvu zaštitu, jer odrasli kojima su se obratili ne preduzimaju nikakve mere. Revizija nikad nije urađena, niti je Ministarstvo napravilo nove obrazovne pakete, kao što je tadašnji ministar Šarčević najavio.
Na ovaj način, Srbija nije samo propustila šansu da potencijalno prevenira na desetine hiljada slučajeva zlostavljanja dece tokom protekle decenije kroz uvođenje obrazovnih paketa. Takođe je, ovakvom institucionalnizovanom reakcijom na problem seksualnog nasilja nad decom, uspela da zastraši i motiviše dobar deo onih koji sa decom rade u vrtićima i osnovnim školama da deci prenesu informacije koje ih mogu zaštiti u slučajevima seksualnog nasilja.
Rezultat? Obrazovni sistem u kome deca i mladi nemaju pravo na informacije o autonomiji sopstvenog tela i pravima koja bi trebalo da ih zaštite, a nasilnici i zlostavljači to koriste.
Međutim, pitanje seksualnog obrazovanja nije samo pitanje zaštite dece i mladih od seksualnog nasilja. To je takođe i pitanje ulaska u rizične seksualne i romantične odnose. UNESCO u svojoj metanalizi skreće pažnju na to da seksualno obrazovanje dovodi do odlaganja stupanja u seksualni odnos, ređe učestalosti seksualnih odnosa, manjeg broja seksualnih partnera, ređeg rizičnog seksualnog ponašanja, češće upotrebe kondoma i kontraceptivnih sredstava, kao i većeg znanja po pitanju različitih aspekata seksualnosti, seksualnog ponašanja, kao i rizika od zaražavanja HIV-om i drugim seksualno prenosivim bolestima i rizicima od maloletničke trudnoće.
Kakva je situacija sa brojkama u Srbiji?
Poslednje istraživanje Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“ iz 2022. godine pokazuje da je 16.9% učenika i učenica prvog razreda srednje škole u Srbiji već imalo seksualno iskustvo, pri čemu je 22.6% njih prvi seksualni odnos imalo pre 12. godine. Ovi podaci pokazuju trend ranog stupanja u seksualne odnose, koji je primećen i u prethodnim istraživanjima, pa je tako 2018. godine 11.9% anketiranih srednjoškolaca navelo da su prvi seksualni odnos imali sa 11 godina ili manje. Istovremeno, tu su i podaci da je tokom 2022. i 2023. godine u Srbiji 1.200 maloletnica zatrudnelo, a da je najmlađa trudnica imala samo 13 godina. Ovi podaci ukazuju na ozbiljan problem nedostatka seksualnog obrazovanja, jer mladi često ulaze u seksualne odnose bez adekvatnog znanja o zaštiti, pravima i posledicama rizičnog ponašanja. A takođe zabrinjava i to što se iz godine u godinu spušta starosna granica za stupanje u seksualne odnose mladih.
Sistemsko seksualno obrazovanje, koje se često naziva i sveobuhvatim seksualnim obrazovanjem (engl. comprehensive sexuality education, CSE), nije samo skup informacija o reproduktivnom zdravlju već je alat koji deci i mladima pruža izuzetno važno životno znanje, veštine i samopouzdanje. Njegov kurikulum ne obuhvata „podsticanje dece na homoseksualnost“ već teme poput telesne autonomije, rodne ravnopravnosti, međuljudskih odnosa, pristanka, bezbednog korišćenja Interneta i prepoznavanja različitih oblika seksualnog uznemiravanja i nasilja.
Za razliku od programa apstinencije, koji ne funkcionišu ali su i dalje dominantni u srpskom javnom diskursu u meri da su obrazovni paketi Incest trauma centra povučeni, sistemsko seksualno obrazovanje gradi kritičko mišljenje koje omogućava deci i mladima da donesu informisane odluke o svom telu i svom zdravlju, i prepoznaju seksualno nasilje. Pitanje je zašto to neko ne bi želeo svom detetu. Programi apstinencije ignorišu realnost u kojoj mladi sve ranije stupaju u seksualne odnose i sve češće su žrtve seksualnog nasilja, a uskraćivanje znanja ne sprečava rizična ponašanja, već ih čini još češćim. Sa druge strane, kroz uzrasno prilagođene programe, sistemsko seksualno obrazovanje uči decu i mlade šta je neprimereno ponašanje, kako da se zaštite i kome mogu da se obrate u slučaju zlostavljanja. Ovaj model seksualnog obrazovanja pokazao se kao ključan u prevenciji seksualnog nasilja, i to ne samo među vršnjacima, već i u situacijama kada odrasli zloupotrebljavaju moć.
Početkom februara ove godine, uhapšen je nastavnik osnovne škole u Tivtu, Crna Gora, jer je seksualno uznemiravao učenicu, a prethodno je poznat policiji jer je drugog učenika vukao za uši. Kakva je situacija u Srbiji? 2020. godine, nastavnik fizičkog iz Tutina je osuđen jer je dve godine seksualno uznemiravao jedanaestogodišnju učenicu, 2021. godine su nastavnika informatike iz jedne osnovne škole iz Kovilja učenice optužile za seksualno zlostavljanje, što je i priznao i udaljen je sa posla, 2023. godine, profesor beogradske Filološke gimnazije je seksualno uznemiravao učenice na maturskoj eskurziji, a prošle godine je nastavnik istorije iz Vrbasa, uhapšen zbog sumnje da je izvršio krivično delo polno uznemiravanje učenice osmog razreda. Takođe, prošle godine je zabeležen i slučaj seksualnog zlostavljanja učenice od strane druge, osmogodišnje, učenice u jednoj osnovnoj školi u Pančevu.
A ako se oslonimo na podatke dostupne od strane Republičkog zavoda za statistiku i predpostavimo da jedno odeljenje ima 30 učenika i učenica, to znači da u osnovnim školama širom Srbije takođe sedi potencijalno 67.800 zlostavljane dece. Da li i dalje imamo luksuz da se držimo konzervativnih narativa o štetnosti seksualnog obrazovanja u trenutku u kome zlostavljači decu i adolescente vrebaju u učionicama?
Svi ovi slučajevi ukazuju na dve stvari – koliko su deca u školama nezaštićena kada je reč o seksualnom uznemiravanju i nasilju, a razlog te nezaštićenosti jeste i činjenica da deca i mladi ne prepoznaju nasilje kao takvo, ne znaju kome da se obrate, ili se plaše reakcija okoline. Deca ne mogu sama da prepoznaju neprimerena ponašanja odraslih ili vršnjaka ako ih niko tome ne nauči. Zbog toga seksualno obrazovanje igra ključnu ulogu u smanjivanju ozbiljne brojke od potencijalno 67.800 zlostavljane dece koja sede u školskim klupama u Srbiji.
Na platformi Čuvam te, zvaničnoj državnoj platformi za prevenciju nasilja nad decom, takođe ističu da je seksualno obrazovanje najbolji oblik prevencije seksualnog nasilja, kako među vršnjacima, tako i u slučajevima kada odrasli zloupotrebljavaju moć. Razlog leži u činjenici da deca koja prolaze kroz ovakvu edukaciju ne samo da lakše prepoznaju nasilje, već su i osnažena da ga prijave, znajući da imaju pravo na zaštitu. Pa ipak, iako su državne institucije očito svesne toga i to komuniciraju sa javnošću preko zvaničnih kanala, od kako su 2016. godine popustile pod pritiskom desnih i konzervativnih ideologija, nije postojala ni jedna jedina inicijatva uvođenja seksualnog obrazovanja, čak i kada je opšta javnost danima bila uznemirena i zgrožena ponašanjima u srpskim osnovnim i srednjim školama.
Koliko još dece mora da bude zlostavljano da bi se državne institucije oduprele desnim i konzervativnim pritiscima, i konačno zaštitile decu od seksualnog nasilja kroz sistemsko seksualno obrazovanje?
