„Svaki odgovoran umetnik će ovakav konkurs, nadam se, bojkotovati“, rekao nam je Branislav Dimitrijević, profesor istorije umetnosti i odbornik Zeleno-levog fronta u Skupštini Beograda.
Rok za dostavljanje rešenja je 90 dana od objavljivanja konkursa, a odluka o izboru najboljih rešenja biće doneta 30 dana nakon isteka roka za prijave. Novčane nagrade iznose: prva dva miliona, druga 750.000, a treća 500.000 dinara.
Marijana Cvetković, radnica u kulturi, ukazuje da je ova odluka dodatni dokaz da su se strategije aktuelnog režima svele na propagandu i iritiranje javnosti. „Dok se prašina srušene nadstrešnice još nije slegla, dok se krv žrtava još razliva po platou ispred železničke stanice, SNS kopa rane ovakvim potezima verujući da će time skrenuti pažnju građana i građanki sa pravog problema.“
„Kada uzmemo u obzir činjenicu da su akteri ove autokratije ljudi krvavih ruku već 35 godina, da im se za vratom viore ratne zastave pod kojima je poubijano ili proterano stotine hiljada ljudi, nemoguće je verovati bilo kojoj njihovoj nameri i reči“, dodaje Cvetković.
Sagovornica takođe podseća na odnos između ove vlasti i spomenika antifašističkoj borbi širom naše sadašnje i bivše zemlje. Optužuje vlast da su „učinili da se ti spomenici unište, sakriju, prekreče, krčeći, kroz taj zaborav, sebi put do onog što danas imamo: njihovo blagostanje i našu kolektivnu propast.”
Dejan Atanacković, pisac i aktivista, ne može da se odluči koja je tačna namera ovog konkursa. „Ne znam da li je to glupost režima koji pere krvave ruke ili namerno guranje prsta u oko građanima i porodicama poginulih – verovatno i jedno i drugo – no šta god da je, bolesno je i kriminalno.“
Dodaje da će se „odvratnost” te odluke meriti prijavama na konkurs. „Živo me zanima ko će se od vrlih umetnika ili arhitekata prijaviti i ko će želeti da ponudi svoj doprinos ‘ulepšavanju’ organizovanog državnog kriminala“, dodaje naš sagovornik. Dimitrijević takođe navodi da su u konkursima za spomenike često umešani „poltroni“ ove vlasti, bilo u konkursnim komisijama ili među umetnicima koji joj izlaze u susret.
„Trenutno je jedino pravo memorijalno obeležje ovog događaja to da su studenti i građani ustali. To što jedna majka tragično nastradalog mora da štrajkuje glađu da bi se utvrdila pravda. Svaki dan građani podižu kolektivni spomenik u spomen na žrtve u Novom Sadu“, zaključuje Dimitrijević.
A.M.
