U četvrtak, 16. juna, građani su na rušenje reagovali i protestnim skupom. Za komentar dešavanja smo se obratili Aidi Murtić, jednoj od autorki studije Mostarska Hurqualya: (Ne)Zaboravljeni grad i Andrewu Lawleru, konzervatoru i istraživaču koji je na temu Partizanskog groblja u Mostaru objavio magistarski rad.
„Ako ćemo iskreno, nisam iznenađen ovim sistematskim i organizovanim vandalizmom: nikada nije bilo pitanje ‘Da li će se ovo dogoditi?’ već pre ‘Kada će se dogoditi?’”, ocenjuje Lawler. Murtić je saglasna: uz svu užasnutost i potresenost koju oseća, ona smatra da je bilo jasno da će rušilaštvo kad-tad kulminirati na lokalitetu koji je već dugo poligon za političko prepucavanje.
Partizansko groblje je, navodi, godinama izostavljano sa lista spomenika koje je grad promovisao, u medijima je stigmatizirano, a vandalizmu se gledalo kroz prste:
Niko od predstavnika vlasti nikada nije eksplicitno izjavio da je spomenik neželjen, ali je on takvim učinjen strategijama upravljanja. Nekropola je, recimo, godinama bila izuzeta iz budžeta, odnosno izostajala sa spiskova lokaliteta o čijem bazičnom održavanju grad brine.
Naša sagovornica dodaje da posetioci bez vodiča nisu imali šanse da pronađu spomenik, budući da nije bilo ni putokaza, dok su građani zbog neodržavanja izgubili rutinu posećivanja – a ona je, naglašava, ranije itekako postojala. Intenzivnije, razume se, pre 1992, ali i u posleratnom periodu, kad god je to bilo moguće i bezbedno.
Kako ističe:
„Značaj Partizanskog spomen groblja je višeslojan. Ono ima istorijsku i komemorativnu vrijednost, kao mjesto sjećanja na Drugi svjetski rat i Narodnooslobodilačku borbu, ali i urbanu funkciju, kao mesto svežijih društvenih praksi. Ovaj kompleks je ostvario simbiozu sa gradom, a naročito njegovim novim dijelom, građenim nakon Drugog svetskog rata, nadrastavši spomeničku funkciju i postavši anker gradskog života.”
Aida Murtić je sa kolegama Alisom Burzić i Markom Barišićem objavila studiju Mostarska Hurqualya: (Ne)Zaboravljeni grad u kojoj su mapirali načine korišćenja, te interpretacije značenja spomenika za koji kažu da je nepresušni izvor inspiracije i priča. Stanovništvo, osim kao mesto sećanja, spomenik baštini na niz drugih načina.
„Ogromno iskustvo koje smo stekli kroz veliki broj intervjua govor o tome da se ljudi sa velikim entuzijazmom sećaju spomenika i sa velikom željom bi mu se vratili kada bi za to postojali praktični uslovi”, navodi naša sagovornica.
Da bi se spomenik održavao odgovorno morala bi mu se obezbediti stalna zaštita
Lawler, autor rada The Partisans’ Cemetery in Mostar, Bosnia & Herzegovina: Implications of the deterioration of a Monument and Site, ističe da su fizičke intervencije kojima je počinjao svaki dosadašnji pokušaj restauracije i obnove Partizanskog groblja: čišćenje staza, obnavljanje zelenila, uklanjanje grafita ili zamena obeležja uništenih tokom prethodnih godina, nedovoljne:
Sve to se može lako i brzo poništiti; loše održavanje ostavlja staze da zarastu i zatrpa ih smeće, biljke se polome dok trepneš, grafiti se lako docrtaju, a kamenje se da razbiti.
Upravo tako se i desilo nakon prethodne delimične obnove, 2018. kada je spomenik osvetljen i snabdeven nadzorom. Taj projekat je bio parcijalan, kratkovečan, a izazvao je i kontroverze u javnosti. Naime, predsednik Udruženja antifašista i boraca NOR-a (UABNOR) Mostar Sead Đulić je optužio tadašnje gradske vlasti da obmanjuju javnost jer su projekat uređivanja spomenika u koji je, po njegovim tvrdnjama, uloženo 200.000 KM, predstavili kao uspešnu obnovu, uprkos tome što je ranije procenjeno da je u spomenik neophodno uložiti pet puta više.
„Onog trenutka kada je obnova završena, grad nije preuzeo na sebe obavezu da nastavi finansirati redara i održavanje, pa se situacija vratila na fabričke postavke u kojima mi diskutujemo o tome ko šiša travu, a ko obilazi spomenik“, komentariše Murtić ovu inicijativu.
Lawler zato naglašava da bi na Partizanskom groblju bilo najvažnije obezbediti kontinuirani nadzor i obezbeđenje, te poboljšati pristup i prohodnosti. On objašnjava da Partizansko groblje u ovom trenutku ima jednu jedinu redovno održavanu pristupnu tačku. Uvođenje bolje obeleže staze duž južne granice, sa osvetljenjem i redovnim održavanjem, poboljšalo bi promet posetilaca i obeshrabrilo sporadične vandalizme. Lawler dodaje da je prepoznavanje neophodnosti nadzora bilo uključeno u prethodne planove restauracije (bar toliko da su na ulazu u lokaciju 2010. godine izgrađeni nadzorni centar i suvenirnica), ali da, istovremeno, nikada nije u potpunosti sprovedeno (te da, štaviše, nadzorni centar „sada leži potpuno razvaljen“).
„Takođe se mora konstatovati i da je vandalizam poprimio gotovo ‘ceremonijalni’ karakter tokom druge nedelje svakog februara: svakom je jasno da će između 10. i 13. februara Partizansko groblje biti vandalizovano. Pa ipak, niko – ni vlasti ni civilni sektor – ne pokušava da to predupredi i organizuje odgovarajuće policijske patrole, pa čak ni volontere koji bi u malim grupacijama šetali po terenu, kako bi odvratili vandale od napada u ovom periodu.”
Kontinuitet devastacije i diskontinuitet projektnog finansiranja
Murtić konstatuje da se predugo tolerišu ostrašćene grupe i pojedinci naklonjeni neonacizmu i neofašizmu, te da vlasti taj problem tretiraju „u rukavicama”. Umesto da kao problem bude adresiran neonacizam, kao nebezbedno mesto stigmatiziran biva spomenik.
„Kada dvadeset godina o nečemu pišeš kao o problemu time podstičeš da ono zaista i postane problem”, zaključuje naša sagovornica, komentarišući da ovih dana svedočimo „promeni koreografije devastacije”:
„Ima nešto strašno u tome što ovoga puta atak nije bio usmjeren na spomeničku skulpturu, nego na imena i prezimena, simboliku grobova konkretnih ljudi. Istovremeno je puno jednostavnije razlupati male kamene cvjetove nego ono brdo od spomenika. Zato u ovom napadu u isto vrijeme ima nečeg pragmatičnog i nečeg vrlo ritualnog“, smatra Murtić.
Kada je u pitanju obećana rekonstrukcija groblja i njegovo obezbeđivanje, Lawler izražava skepsu:.
Strahujem, nažalost, da će se ova devastacija ponoviti u budućnosti: donatori, uzavreli u želji da budu viđeni uz najnoviji cause célèbre (ozloglašeni incident) obećavaće sredstva za ‘obnovu’ groblja, sa namerom ‘da mu se vrati mu negdašnji sjaj’ spremni ‘učiniti ga mestom u kojem Mostarci ponovo mogu uživati’. Novac će se slivati u kasice istih kompanija koje su izvodile prethodne radove, a donatori će paradirati svojim obeležjima po spomeniku, u grandioznoj svečanosti na kojoj će se kulturna i politička elita tapšati međusobno po ramenu i čestitati na ‘uspehu’. Isti taj proces će se ponoviti kojih 6 ili 7 godina kasnije.
Lawler komentariše da je ulaganje u bezbednost i mere za poboljšanje dostupnosti groblja manje atraktivno za investitore, zbog čega je daleko manje verovatno da će privući donacije ili pažnju onih koji bi mogli za njih mogli lobirati.
Pokušavajući da odgonetne zašto je uništavanja spomenika u ovom obimu došlo baš sada, Aida Murtić smatra da su mu je verovatno doprinelo potpirivanje tenzija u izbornoj godini i priče o trećem političkom entitetu. Osvrćući se na to da je Udruženja antifašista i boraca NOR-a (UABNOR) rušenje spomen-ploča dovelo u vezu sa uređenjem rekreativnog kompleksa, ona konstatuje da je aktuelni gradonačelnik pokrenuo inicijative o kojima javnost nije obaveštena na dovoljno transparentan način, te koje je zbog toga teško komentarisati:
„Javnost nema informacije o tome kako je gradonačelnik planirao riješiti pominjanu trim stazu, parkove i ostatak rekreativne zone, pa se zasad ne može sa sigurnošću zaključivati da li oni predstavljaju dio problema neadekvatnog upravljanja i nedostatka zaštite Partizanskog groblja.“
Murtić navodi da su aktuelne gradske vlasti najavile da će uključiti Partizansko groblje u projekat zaštite kulturnoistorijskih spomenika Mostara. To bi se, sa jedne strane moglo tumačiti i kao pozitivna inicijativa koja pokazuje da postoji politička volja da se spomenik simbolički prisvoji, naročito uzevši u obzir da su neki od dosadašnjih poteza gradskih vlasti bili dobrodošli. Sa druge, informacija o projektu je malo i nedostupne su zainteresovanim građanima, što, kako navodi Murtić, izaziva opravdanu brigu javnosti koja, razumljivo, zaključke donosi na osnovu prethodnih, loših iskustava.
„Intenzivno pratim aktivnosti novog saziva gradske skupštine, koji je relativno svjež i čini mi se da ih je prerano komentarisati. Ovaj gradonačelnik se makar oglasio i osudio vandalizam, što prethodni nisu radili. Zamisli koliko su niski kriterijumi kad je to uopće neko dostignuće!“
Da li je iza loše obnove zla namera?
Lawler skreće pažnju na to da se skorašnje vandalizovanje Partizanskog groblja ne može svoditi na sukob fašizma i antifašizma, već da se moraju sagledati i šira pitanja koja su na delu u Mostaru, a koja se, kako kaže, najpre tiču turizma i ekonomije. On navodi da se od 1995. godine turizam razvijao gotovo isključivo u istočnom delu grada.
„To omogućava stanovnicima istočne strane (ili, preciznije, njihovoj vladajućoj eliti) da kontrolišu turizam i – podjednako značajno – mišljenje turista o gradu (i, dalje, o celoj zemlji, jer je to jedino urbano iskustvo Bosne i Hercegovine kojoj je izložena dominantna većina inostranih turista, otpremanih na dnevnoj bazi stočnim vagonima Kravica > Počitelj > Mostar); sam Istok ima koristi od direktne potrošnje turista, razvija se i raste oko turizma i, što je najvažnije, sačinjava narativ(e) grada koje turisti upijaju.“
Lawler smatra da bi postojanje ozbiljne turističke lokacije smeštene u zapadnom delu koristilo Mostaru preko umanjenja gužvi u Starom gradu, istovremeno povećalo priliv novca u zapadni deo grada, ali imalo i dodatni efekat da istočni verovatno izgubi monopol nad pripovedanjem istorije.
„Moramo se zapitati da li su opetovani pokušaji renoviranja Partizanskog groblja tako loše planirani samo zbog puke nekompetentnosti (i želje donatora da se nametnu ‘brendiranjem’ svojih ulaganja), ili je iza svega i zlonamerno postupanje? Da li oni koji u političkoj, ali i kulturnoj sferi (koje su u velikoj meri isprepletene u BiH društvu) osuđuju gotovo neprekidni vandalizam zapravo žele da zapadni deo grada ima veliku turističku atrakciju? Ili bi to potencijalno dovelo do izazova njihovoj hegemoniji nad ‘iskustvima Mostara/Hercegovine/Bosne i Hercegovine’ kakva se prodaju turistima?”, pita se Lawler.
Da li su narastanju tenzija u lokalnim okvirima doprinele globalne tenzije izazvane posledicama pandemije koronavirusa, ratom u Ukrajini, narastajućom energetskom krizom te pretećom gladi, nemoguće je proceniti. Nemoguće je reći i da li su ekstremisti procenili da će ih težak istorijski trenutak zakloniti od osude i relativizovati njihov kriminalni čin. Murtić se pita i da li je za inspiraciju vinovnicima moglo poslužiti rušenje onih evropskih spomenika antifašističke borbe koji su istovremeno i ruski, te projekti izjednačavanja dva totalitarizma koji se godinama i praktično materijalizuju u Hercegovini.
Možda bi se o svemu tome moglo više saznati, a manje spekulisati, kada bi neposredni počinioci bili pohapšeni. To se, bar zasad, nije desilo.
