Medicinski gaslighting označava umanjivanje, zanemarivanje ili dovođenje u pitanje simptoma koje pacijentkinja prijavljuje na pregledima. Posledice neuvažavanja doživljaja simptoma zbog kojih se pacijentkinje javljaju može dovesti do frustracije, anksioznosti, ali i pogrešnog toka lečenja i posledica sa ozbiljnijim medicinskim implikacijama.
Kako istraživačice koje se bave ovom temom navode, ovo nepoverenje u sposobnost pacijenata da jasno prepoznaju i definišu tegobe i sklonost ka uverenju da pacijenti preuveličavaju najčešće doživljavaju oni koji su deo marginalizovanih grupa – žene, manjine, trans osobe, stari, osobe sa invaliditetom, ali i osobe sa ljude s hroničnim bolestima i kompleksnim zdravstvenim stanjima, jer su njihove tegobe često nespecifične ili manje priznate u medicinskom okruženju.
Neretko se navodi jedan od najpoznatijih primera medicinskog gaslajtovanja koji se odnosi na srčana oboljenja, gde je dvostruko veća verovatnoća da će simptomi kod žena biti jednostavno otpisani kao anksioznost. „Ova pogrešna dijagnoza se često objašnjava time da su simptomi srčanog udara kod žena ‘čudni i nepredvidivi’ (u poređenju sa ‘normalnim’ simptomima kod muškaraca)“, prenose mediji.
Primeri brojni, dijagnoze malobrojne
„To je normalno za vaše godine“, „ma, nije to ništa ozbiljno“, „to je samo malo oteklo“, „imate slabiju toleranciju na bol“, „pokušajte da malo povedete računa o ishrani“, „srediće se kada budete rodili“. Poznato?
Studija objavljena u Academic Emergency Medicine pokazala je da su žene koje su otišle u hitnu pomoć sa jakim bolovima u stomaku morale da čekaju skoro 33 odsto duže od muškaraca sa istim simptomima. Istraživanje pokazuje da žene čak i kada definišu bol u sličnom intenzitetu kao muškarci ređe dobijaju analgetike.
Istraživačice navode da će žene češće za tegobe perimenopauze i menopauze dobijati komentare da treba da izgube na kilaži, neće se uzeti u obzir potencijalni autoimuni poremećaj već anksioznost, ciste na jajnicima će često biti definisane kao „normalni menstrualni bol“. U poslednje vreme se najviše navodi endometrioza za čiju je dijagnozu ponekada potrebno i do 10 godina.
Endometrioza utiče na oko 15 odsto žena u reproduktivnom periodu, 30-40 odsto žena s endometriozom može imati probleme sa plodnošću, a svaka žena može iskusiti simptome i probleme različitog intenziteta, piše portal Bebac. Jedna studija rađena u Australiji pokazala je da zdravstveni radnici i dalje savetuju 89 odsto žena da će trudnoća popraviti njihove simptome – uprkos tome što postoje medicinski dokazi da je to zabluda.
Žene će tako biti ili „prestare“ ili „premlade“ za određene tegobe, moraće da o svom telu više veruju lekarima nego sebi i da više veruju njihovim doživljajima nego svojim.
Medicinsko osoblje ume da pacijentkinje prekida i izvodi zaključke iako nisu do kraja saslušali izlaganje o simptomima, da budu skeptični na ono što čuju ili prosto umanje značaj doživljaja pacijenata. Iako se ulaganja u zdravstvo smanjuju, pa se posledično smanjuje i vreme koje lekari imaju na raspolaganju za pojedinačne pacijente, ipak gaslajting u zdravstvu ostaje problem sistema jer se preliva iz društvenog i političkog – tako brojni pacijenti i pacijentkinje i njihova zdravstvena stanja ostaju zaglavljeni između stereotipa, patrijarhata i predrasuda koje mogu imati ozbiljne posledice po nečije zdravlje i blagostanje.
Nedostatak raznolikosti u medicinskim istraživanjima otežava problem: više od 70 odsto učesnika u ranim kliničkim ispitivanjima širom sveta su još uvek beli muškarci, dok se muške ćelije i životinje koriste kao standard u laboratoriji, kaže profesorka Robin Norton, stručnjakinja za javno zdravlje, prenosi BBC. „Rezultati se zatim primenjuju na žene, interseksualne, trans i rodno različite ljude, što izaziva probleme kada je u pitanju njihovo lečenje, dijagnoza i na to kako se razumeju njihovi simptomi“.
Jedna analiza koju je 2019. godine sproveo Centar za istraživanje proteina, koja je koristila podatke celokupne danske populacije, otkrila je da je svih 770 bolesti koje su proučavali ženama dijagnostikovano kasnije od muškaraca, sa prosečnim vremenom kašnjenja od četiri godine, prenosi ovaj medij.
Mikroagresije u medicini
Kako navode Loren Friman i Heder Stuard, autorke knjige „Mikroagresije u medicini“, mnogi članci i druge publikacije o medicinskom gaslajtingu tvrde da kada bi pacijentkinje bolje govorile jezikom zdravstvenih radnika, verovatnije bi bile saslušane i shvaćene ozbiljno. „Njihova situacija i odnosi sa zdravstvenim radnicima, briga za njih, a možda čak i njihovi zdravstveni rezultati bi se poboljšali“, konstatuje se. Kao rešenje se navodi se bolja edukacija pacijenata/kinja i osnaživanje da preuzmu brigu o svom zdravlju.
„Problem sa ovim argumentom je u tome što on stavlja odgovornost na žrtve medicinskog gaslajtinga da učine nešto po tom pitanju. Ovo je zabrinjavajući argument“, navode autorke, jer, „Prvo, predloženo rešenje nije samo oblik (nenamernog) okrivljavanja žrtava, već dolazi sa klasnim, rasističkim i implikacijama koje se tiču sposobnosti u vezi sa načinom na koji ljudi ‘treba’ da komuniciraju ako žele da budu shvaćeni ozbiljno. Drugo, ovo rešenje ne priznaje sistemsku prirodu problema, naime, grubu neravnotežu institucionalne, profesionalne i epistemičke moći između zdravstvenih radnika i pacijenata“.
Primanje visokokvalitetne medicinske nege ne bi trebalo da zavisi od nečije medicinske pismenosti, artikulacije, obrazovanja ili bilo kojih drugih faktora koji se odnose na nečiji identitet, zaključuju one.
I.P.
