Svaka žena (i osoba rođena sa jajnicima) će, ukoliko bude imala sreće da živi dovoljno dugo – ući u menopauzu. I u postmenopauzi provesti bar trećinu života, a neke i polovinu. Menopauza nije pitanje koje se tiče samo zdravstvenog sistema. Ona je vezana i za pitanje rodne ravnopravnosti i društvene odgovornosti. Kakvo je naše poimanje menopauze u Srbiji?
Pa uglavnom negativno, citiraću iz prakse: „Da budem iskrena, ja o menopauzi nikad ništa lepo nisam čula“. Tu negativnu sliku prati i manjak informacija jer menopauza ne nastupa naglo, to je višegodišnji proces praćen periodom koji se zove perimenopauza.
Menopauza označava trenutak kada je prošlo dvanaest meseci od poslednjeg spontanog menstrualnog krvarenja, a od tog trenutka pa do kraja života žene* sledi period koji se stručno zove postmenopauza. Međutim često u svakodnevnom govoru koristimo termin menopauza da označimo ceo period života nakon prestanka menstruiranja.
Perimenopauza je period pre samog ulaska u menopauzu, u proseku traje između četiri i sedam godina, a može trajati i deset, vrlo individualno koliko će trajati. U nekim slučajevima onkološkog lečenja dolazi do naglog ulaska u menopauzu (ovariektomije, lekova koji blokiraju estrogen), pa period perimenopauze može izostati, a sami simptomi ulaska u menopauzu mogu nastati izuzetno naglo.
Žena će u proseku ući u menopauzu sa 51 godinom, a najčešće između 46 i 55 godine. Termin koji koristimo ukoliko se to dogodi između 40 i 45 godine jeste rana fiziološka menopauza. Nekim ženama nivoi polnih hormona tipičnih za menopauzu se dogode i pre četrdesete godine, ali to nije rana menopauza, već posebno stanje – prevremena ovarijumska insuficijencija, koja zahteva posebnu pažnju i terapiju.
Čini mi se da nerazumevanje i stigma koju imamo prema menopauzi dolazi iz nekoliko glavnih izvora. Osnovni jeste manjak znanja, ne informacija. Jer razne informacije imamo, ali one ne budu nužno tačne i često su pune predrasuda.
Više razgovora, više razumevanja
Sad kada znate kada počinje menopauza, a koliko može da potraje perimenopauza, jasno je da neke prve tegobe žena može imati već nakon trideset i pete godine. I dalje mlada. I čini mi se da zabluda da su simptomi peri/menopauze vezani za starost i period nakon pedesete godine polako nestaje. Ja i dalje od žena sa kojima razgovaram čujem: „Nisam znala da kreće ovako rano“ ali i „Niko me od žena iz porodice nije na ovo upozorio“.
Zbog čega nama u ovom periodu izostaje podrška i razumevanje? Ima nešto i u simptomima i ponovo u bazi znanja. Na žalost, glavna tegoba na koji zdravstveni sistem u celom svetu reaguje i koju tačno prepoznaje kao simptom peri/menopauza jesu valunzi (preznojavanje, eng. hot flush). I tada reaguje, ponudi se terapija, a i bliski drugi ovaj simptom ne ignorišu.
Međutim, valunzi se obično javljaju tek u kasnijoj fazi, kada i nivo estrogena počinje da opada, pri čemu prema podacima koje smo dr Ljiljana Marina i ja skupile na preko 1600 žena u Srbiji, a koji se poklapaju sa statistikom dobijenom pre dve godine u SAD na preko 70.000 žena – gotovo svaka druga žena neće imati valunge. Sa druge strane premalo govorimo o tome koliko naš mozak ima receptora za progesteron i estrogen i koje su posledice hormonskih promena – jer naš mozak te promene nimalo ne voli. I to na primer možemo videti u periodu trudnoće i nakon porođaja kada jedna od pet žena ima nekih problema sa mentalnim zdravljem, a čak svaka osma žena ima simptome postporođajne depresije koja je posledica pre svega naglih hormonskih promena (nivoi progesterona i estrogena tokom trudnoće budu i nekoliko stotina puta veći, a zatim se za samo72 sata vrate na nivo pre trudnoće).
Ono što se prvo dešava jeste pre svega jedan psihološki osećaj da se više ne osećate isto (eng. Not feeling like myself), praćen povećanom iritabilnošću, jednom povećanom ranjivošću na stres i problemima sa spavanjem. Problem sa spavanjem najčešće izgleda tako što se jako rano probudite npr. oko tri-četiri ujutru a zatim ne možete da se vratite u san narednih sat ili dva. Što vas naravno dodatno poremeti u svakodnevnom funkcionisanju. Problematično je što se o ovoj tegobi dovoljno ne govori i u zdravstvu – retko se žena za ovu tegobu pita i ponudi joj se objašnjenje.
Međutim ono što mi vidimo u praksi i svakodnevnom životu jeste da veliki broj žena koristi (sa ili bez recepta) lekove iz grupe benzodijazepina (npr. bensedin) ili neke suplemente koji u reklamama navode da obezbeđuju „miran san“. Uz to u popularnoj kulturi često možemo videti kako se kraj dana i dnevni stres rešava „čašom vina“. Ta normalizacija upotrebe lekova i ostalih supstanci na žalost vodi u druge probleme poput razvijanja zavisnosti, a kada govorimo o suplementima u celom svetu se primećuje povećan broj problema sa jetrom, jer se suplementi uzimaju u neodgovarajućim dozama i bez nadzora. I za to nisu krive žene koje ih konzumiraju, odgovorno je društvo.
Na ove najčešće prve tegobe nadovezuje se sledeće – mit o preosetljivosti. Postoji laičko (nenaučno shvatanje) da su žene emotivna, preosetljiva, neracionalna bića, nasuprot muškarcima. Posledično rezultati istraživanja nam govore da se žene često procenjuju kao osobe koje ne žele da ozdrave, da žene preuveličavaju tegobe, da umišljaju ili lažiraju bolest i da im tegoba nije somatskog nego psihičkog porekla. Zbog tog mita o preosetljivosti neretko se ženama i kaže da su njihove tegobe samo posledica stresa i da treba da se opuste. Što nikako ne pomaže i samo produbljuje nerazumevanje.
Neretko situacija izgleda ovako: ona se požali na problem sa spavanjem, a od okoline dobije savet da samo treba da legne ranije i da se naspava. Kao da ta sama osoba ne želi da spava. I kada ona ne uspe da reguliše san, misli da je nedisciplinovana, da joj izmiče kontrola nad sopstvenim životom i simptomi anksioznosti i depresivnosti se mogu pojaviti i pogoršati. Ono što ženama treba jeste znanje, ali je i društvu potrebna edukacija.
Kada god sam imala priliku da u grupi sa ženama govorim o tegobama i kada bi podelile svedočanstva, posledice su bile pozitivne po ostale učesnice. Iako tegobe mogu biti jako izazovne, osećaj prepoznavanja i da niste sami jeste lekovit i pomaže. Ali žene i dalje retko govore o svojim tegobama i među prijateljicama, a posebno javno.
Problem društvene stigme
Menopauza jeste jedna promena kod koje ima smisla pitati se: Šta gubim, a šta dobijam? Iako žena tada ne gubi sve, čini mi se da joj društvo puno toga oduzima.
Šta pod time mislim. Od mnogih žena u Srbiji sam čula da brinu da li će ih i dalje gledati kao žene, da li gube ženstvenost. U našem društvu i dalje vlada jedno jako shvatanje da je glavna uloga žene da bude majka. I kada menopauzu postavimo u taj kontekst, gubitka sposobnosti rađanja, patrijarhalni sistem prestaje da gleda tu ženu. Ona prestaje da bude bitna. I to je nešto što moramo menjati kroz javni razgovor. Nametnuta društvena stigma otežava ženi da razvije druge smislene ciljeve i zadrži osećaj svrhe i samopouzdanja. Umesto društvene podrške i razumevanja da je ovo samo jedna faza i prelazni period, žene se suočavaju sa pritiskom starenja i narušavanjem identiteta.
Ova društvena stigma se direktno preslikava na zdravstveni sistem: zapanjujuće je da ogroman broj lekara i specijalizanata tokom svog školovanja uopšte ne dobije formalnu i adekvatnu edukaciju o medicini menopauze. Kada lekari nemaju sluha ili nemaju adekvatno znanje o simptomima menopauzalne tranzicije, žene i tu nailaze na zid i bivaju uskraćene za sigurne i efikasne terapijske opcije koje bi im poboljšale kvalitet života. To je tužno i to želim da se promeni.
A kako nam je na poslu?
Taman kada pomislimo da nas na poslu više neće pitati da li planiramo trudnoću i kada uspemo da preskočimo ostale prepreke na putu karijere dolazi novi karijerni šok. Mi smo tada uglavnom na vrhuncu karijere, imamo veliko iskustvo. Na žalost, ja gotovo svakodnevno slušam svedočanstva žena koje se žale na svoje tegobe ili radnu sredinu koji ih navode da nazaduju u karijeri. Propuštaju unapređenja, napuštaju radna mesta ili se prekvalifikuju za poslove gde će često biti manje plaćene. A nacionalni podaci pokazuju da su žene starije od 45 godina najteže zapošljiva kategorija. Rezultati istraživanja na preko 1600 žena koje sam sprovela u Srbiji o tome kako je ženama starijim od 40 godina na poslu pokazuju sledeće:
- Svaka treća žena kaže da je razgovor o peri/menopauzi tabu na radnom mestu.
- Svaka druga žena smatra da njen poslodavac menopauzu ne shvata ozbilino.
- Skoro 70% razgovara o menopauzi sa kolegama, 20% sa nadređenim, a tek 9% sa HR-om.
- Svaka deseta žena u menopauzi i svaka šesta žena u perimenopauzi je čula od kolege/nadređenog da tegobe koristi kao izgovor da ne bi radila svoj posao.
- Svaka osma žena je razmišljala da da otkaz zbog simptoma, a dalo je otkaz 4-6%.
- Svaka 10-a žena odbila je unapređenje u menopauzi i perimenopauzi.
Žene nemaju priliku niti siguran prostor da otvoreno razgovaraju o svojim tegobama sa nadređenima ili HR službama. Politike nekih zemalja poput Velike Britanije idu u pravcu osnaživanja žena da potraže neka prilagođavanja koja su im na radnom mestu potrebna uz pritisak ka poslodavcima da ih zbog toga ne kažnjavaju. A kada pitamo kakva prilagođavanja su potrebna to nisu nemoguće stvari: najčešće to je kontrola temperature u radnom prostoru, radna odeća koja je slojevita i od prirodnih materijala, a kada govorimo o odsustvu podaci nam kažu da žene imaju potrebu za dva do tri slobodna radna dana godišnje kada se ne osećaju dobro. Što je kraće od odsustvovanja zbog sezonskog gripa.
Iako se nakon čitanja ovog teksta čini da su sve bitke izgubljene, mi poslednjih godina vidimo pozitivan pomak – žene su progovorile, a tema menopauze postaje sve vidljivija tema.
Hajde da zajedno stvorimo društvo u kojem preventvino delujemo i verujemo ženama bez osude kako bi žene bezbedno mogle da se nose sa ovim izazovnim periodom života. Jer zdravlje i blagostanje žene nije privatan problem nego društveno pitanje koje se tiče svih nas.
Mina Hagen je doktorka psiholoških nauka i docentkinja na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu. Licencirana je bračna i porodična savetnica više od 15 godina, a njen istraživački i savetodavni rad poslednjih godina fokusira se na reproduktivno zdravlje žena, posebno na razumevanje uticaja polnih hormona na mentalno zdravlje. Od 2019. godine članica multidisciplinarnog tima koji vodi reproduktivna endokrinološkinja doc. dr Ljiljana Marina.
