Kada je saopšteno da je Skupština Crne Gore usvojila izmene Zakona o zdravstvenom osiguranju kojima žene sa određenim dijagnozama dobijaju pravo na menstrualno odsustvo, vest je odjeknula širom regiona. Ne zato što je reč o velikom broju dana odsustva sa posla, već zato što je država prvi put jasno poručila da menstrualno zdravlje nije privatni problem žena, već pitanje radnih prava i javnog interesa.
Prema rečima Hristine Cvetinčanin Knežević, značaj odluke koju je donela Crna Gora prevazilazi samo radno zakonodavstvo. Ona smatra da je reč o društvenoj poruci da menstruacija više nije tema koja treba da ostane skrivena i prepuštena isključivo ženama.
„Važno mi je da kažem da je to bitno na dva nivoa. Nije bitno samo na praktičnom nivou, odnosno to da će žene sa jako bolnim menstruacijama moći da imaju menstrualno odsustvo bez straha od otkaza. To je jako važno, jer smo svedoci da su žene u nekim zemljama dobijale otkaze ili morale da dokazuju da imaju menstruaciju kako bi mogle češće da odlaze u toalet. Ali ova odluka šalje i mnogo širu poruku – da menstruacija više nije tabu i da društvo misli na žene“, ističe ona.
Dodaje da je upravo stigma jedan od najvećih problema kada je reč o menstrualnom zdravlju. Menstruacija se i dalje posmatra kao nešto o čemu se ćuti, što ima posledice i po položaj žena na radnom mestu, ali i po način na koji društvo razume njihove zdravstvene probleme, o čemu je Cvetinčanin Knežević ranije pisala za Mašinu.
Jedan od njih je endometrioza, bolest koja često ostaje neprepoznata godinama.
„Bolna menstruacija je vrlo često posledica endometrioze. To je bolest za čiju dijagnozu ženama treba između osam i dvanaest godina, a koja ženama uništava kvalitet života. Neću ulaziti u sve detalje bolesti, ali važno je razumeti da menstrualno odsustvo nije samo pitanje komfora, nego pitanje zdravlja. Zato mislim da je Crna Gora donela nešto što ne samo da olakšava život ženama, već šalje poruku čitavom regionu da država uzima u obzir polovinu svoje populacije“, dodaje.
Menstrualna pravda ne završava jednim zakonom
Cvetinčanin Knežević upozorava da bi bilo pogrešno svesti čitavu temu na menstrualno odsustvo. Ono jeste važan korak, ali ne rešava brojne druge prepreke sa kojima se žene suočavaju.
Kao primer navodi cenu menstrualnih proizvoda, ali i njihovu dostupnost.
„Nije dovoljno samo uvesti menstrualno odsustvo. Ja bih volela da vidim ukidanje PDV-a na menstrualne proizvode i da oni budu besplatno dostupni, kao što je to slučaj u nekim zemljama. To su takođe menstrualne politike. Mi smo u Srbiji imali pokušaje kampanja koje su išle u tom pravcu, ali bez ozbiljnijih pomaka“, ističe Cvetinčanin Knežević.
Međutim, smatra da nijedna zakonska promena neće biti dovoljna ukoliko se ne promeni način na koji društvo govori o menstruaciji.
„Problem je što se jedna biološka neminovnost i dalje posmatra kao nešto čega treba da se stidimo. Devojčice odrastaju uz poruku da kriju menstruaciju od muških članova porodice, stidimo se da kupimo uloške ili tampone, stalno razmišljamo da li će nam procuriti. Dok god postoji takva stigma, teško možemo da razgovaramo o menstrualnom odsustvu ili bilo kojoj ozbiljnoj menstrualnoj politici.“
Bez političke volje nema ni promena
Na pitanje koliko je Srbija daleko od uvođenja menstrualnog odsustva, Cvetinčanin Knežević odgovara da je problem mnogo širi od samog zakona.
„Menstrualno odsustvo zapravo košta. Zato je pitanje kolika je cena ženskog dostojanstva i da li je država spremna da je plati. Takav zakon značio bi da država staje iza svih žena i poručuje im: mislimo na vas, štitimo vaša prava i želimo da živite dostojanstveno. Ja poslednjih godina, nažalost, nisam stekla utisak da postoji takva politička volja.“
Dodaje da u ovom trenutku više veruje inicijativama pojedinaca i odgovornijih poslodavaca nego institucijama.
„Možda bi upravo velike kompanije koje posluju u Srbiji mogle prve da pokažu da je menstrualno odsustvo moguće. Ako jedna velika kompanija ili fabrika može da iznese takvu praksu, onda je verovatno moguća i za druge. Ali nije dovoljna samo inicijativa pojedinaca – potrebna je i politika države koja će to pratiti“, ističe.
Ona smatra da je jednako važno odgovoriti na česte kritike da bi žene na taj način bile privilegovane u odnosu na muškarce.
„Potrebno je da dekonstruišemo ideju da su žene zbog menstrualnog odsustva povlašćene i da su muškarci diskriminisani. To nije privilegija, već odgovor na zdravstvenu potrebu koja postoji. Sve dok je veća šansa da će neko reći ‘žene su razmažene’ nego da će razgovarati o njihovom zdravlju, teško ćemo napraviti ozbiljan iskorak“, dodaje ona.
Cvetinčanin Knežević upozorava da ozbiljna briga o reproduktivnom zdravlju žena podrazumeva mnogo više od menstrualnog odsustva. Kao primer navodi žene koje žive u manjim mestima, teško dolaze do ginekologa ili zbog invaliditeta ne mogu da obave pregled u neadekvatno opremljenim ambulantama.
„Menstrualne politike su mnogo više od menstrualnog odsustva. One podrazumevaju dostupne ginekologe u svakom mestu, senzibilisane lekare, odgovarajuću medicinsku opremu, besplatne menstrualne proizvode i državu koja žene ne posmatra kao inkubatore ili kroz njihovu reproduktivnu ulogu. Tek kada budemo imali vlast koja će zaista stati uz žene, moći ćemo da govorimo o ozbiljnim promenama u oblasti reproduktivnog zdravlja“, priča Cvetinčanin Knežević.
Menstrualne politike nisu na dnevnom redu Srbije
Za Jelenu Jerinić iz Zeleno-levog fronta odluka Crne Gore predstavlja važan politički signal, ne samo zato što ženama sa određenim dijagnozama omogućava menstrualno odsustvo, već zato što pokazuje da je moguće reproduktivno zdravlje žena posmatrati kao pitanje radnih prava i javne politike.
Ipak, ocenjuje da je Srbija od takvog pristupa i dalje prilično udaljena.
„To je zaista ogroman korak i za Crnu Goru i za zemlje u regionu. Nadam se da će zakon biti uspešno sproveden. Što se Srbije tiče, nažalost mislim da smo dosta daleko od toga. Jedina šansa da ovakva mera dođe na dnevni red Skupštine bila bi da sadašnja vlast proceni da joj politički odgovara, kao što pred izbore uvodi neke druge mere. Međutim, ne verujem da će se to dogoditi“, priča Jerinić.
Takva procena, smatra Jerinić, ne proizlazi samo iz odnosa prema menstrualnom odsustvu, već iz dosadašnjeg iskustva sa svim inicijativama koje se tiču ženskog zdravlja. Zeleno-levi front je, podseća, godinama predlagao konkretne mere koje bi makar ublažile posledice menstrualnog siromaštva, ali nijedna od njih nije dobila podršku većine.
Reč je, između ostalog, o inicijativama da menstrualni proizvodi budu besplatno dostupni u javnim ustanovama, pre svega školama, kako devojčice ne bi morale da izostaju sa nastave ili da trpe zbog toga što nemaju pristup osnovnim higijenskim sredstvima.
„Borba protiv menstrualnog siromaštva deo je našeg programa. U velikom broju lokalnih samouprava gde imamo odbornike i odbornice predlagali smo da menstrualni proizvodi budu besplatni u javnim ustanovama. Menstruacija ženama donosi dodatne troškove, a postoje devojčice i žene koje ne mogu sebi da priušte ni osnovne proizvode. Međutim, ni takve inicijative nisu naišle na razumevanje vlasti.“
Tabu u školama i medijima: menstruacija kao kolektivna odgovornost, a ne lični problem
Za Jerinić, upravo je odnos prema ovim predlozima pokazatelj koliko su pitanja reproduktivnog zdravlja žena marginalizovana u Srbiji. Iako se često govori o demografskoj politici, natalitetu i porodici, mere koje bi neposredno unapredile kvalitet života žena retko postaju deo političke agende.
Istovremeno, ona smatra da promene ne moraju nužno da počnu u parlamentu. Naprotiv, prostor za otvaranje ove teme vidi u sindikatima, radnim kolektivima i profesijama u kojima žene čine većinu zaposlenih.
Obrazovanje, zdravstvo, socijalna zaštita i javna uprava samo su neki od sektora u kojima bi, prema njenim rečima, sindikati mogli da pokrenu razgovor sa poslodavcima o tome kako zaštititi zaposlene koje svakog meseca trpe jake menstrualne bolove ili posledice bolesti poput endometrioze.
„To jeste tema kojom sindikati treba da se bave. Postoje čitave grane privrede u kojima su žene većina zaposlenih i upravo tu bi moglo da počne pregovaranje sa poslodavcima. To bi bio dobar potez za svakog poslodavca. Nažalost, pokazalo se i da postojeći sindikati često nisu dovoljno snažni, pa možda postoji prostor i za neke nove inicijative“, ističe Jerinić.
Međutim, ni otvaranje pitanja u radnim kolektivima neće biti dovoljno ukoliko menstruacija ostane tema o kojoj se govori isključivo u privatnosti. Jerinić smatra da se u Srbiji i dalje izbegava javni razgovor o iskustvima koja su zajednička polovini stanovništva.
Podseća da se o menstruaciji gotovo ne govori ni u obrazovnom sistemu, ni u medijima, dok se problemi sa kojima se žene suočavaju često svode na individualnu neprijatnost umesto da budu prepoznati kao društveno pitanje.
„Mnoge stvari koje se tiču žena i dalje su tabu tema. Ovo je zapravo vrlo životno pitanje. Nama se to dešava svakog meseca. Treba mnogo više govoriti o tome, ne samo kada pričamo o menstrualnom odsustvu nego i o menstrualnom zdravlju uopšte. To nije nekakav ženski hir, nego stvarna potreba.“
Kao ilustraciju koliko se iskustvo žena često ne razume, Jerinić pominje i nedavno viralne snimke u kojima muškarci, koristeći simulator menstrualnih bolova, prvi put dobijaju predstavu o intenzitetu bola koji mnoge žene svakog meseca trpe.
„Od žena se očekuje da profesionalno obavljaju posao, iako trpe jake bolove, dok istovremeno o tome gotovo da ne postoji javni razgovor. Upravo zato je važno da se o menstruaciji govori mnogo otvorenije – u školama, na radnim mestima i u medijima. Tek kada prestane da bude tabu, može postati i tema ozbiljnih javnih politika“, dodaje Jerinić.
Na taj način, smatra Jerinić, pitanje menstrualnog odsustva prevazilazi raspravu o jednom radnom pravu. Ono postaje pokazatelj koliko je društvo spremno da iskustva žena prepozna kao legitimnu osnovu za oblikovanje zakona i javnih politika, umesto da ih, kako ističe ona, i dalje tretira kao privatnu stvar o kojoj se ćuti.
A.Đ.
