Pre četiri godine kada je ChatGPT postao dostupan široj javnosti, otvoreno je pitanje regulisanja i dalekosežnosti efekata koje će AI imati na svet. Evropska unija danas intenzivno radi na sprovođenju Akta o veštačkoj inteligenciji u EU, ali pitanje regulacije AI pri samopomoći i terapiji otvoreno je tek u maju ove godine.
Polemika u regionu proteklih dana vodi se povodom AI modela istreniranog od strane kliničke psihološkinje koja usluge ovog AI modela naplaćuje uz mesečnu pretplatu. Društvo psihologa Republike Srpske upozorilo je javnost na ozbiljne profesionalne, etičke i bezbednosne rizike koje nosi ovakva praksa.
„Pozivamo građane da budu oprezni prema marketinškim porukama koje AI sisteme predstavljaju kao psihologe, terapeute ili zamjenu za stručnu pomoć,“ navode u saopštenju za javnost.
Psihološkinja Ana Ivanov za Mašinu ističe kako ne misli da će veštačka inteligencija, bar u ovom obliku, moći da zameni čoveka.
„Terapija predstavlja susret dve osobe i predstavlja rad kroz odnos. I kada ljudi pričaju o tome šta je istraživanje, šta je glavna stvar i koji je on osnovni faktor promene kroz ceo proces psihoterapijski jeste upravo odnos između klijenta i terapeuta,“ objašnjava Ivanov.
Uprkos tome što mi možemo veštačkoj inteligenciji da prenesemo informaciju o našem životu, ono što, prema Ivanov, ne možemo da prenesemo je upravo emocija, bez koje ne možemo razumeti drugog na nivou osećanja.
U čemu leži problem pri upotrebi AI za psihološko savetovanje
Šira upotreba veštačke inteligencije uvodi problem kreiranja parasocijalnih odnosa u kojima Ivanov prepoznaje naš pokušaj da zadovoljimo potrebe koje zadovoljavamo u odnosima.
Još jedan od problema koji ona ističe tiče se zavisnosti od upotrebe veštačke inteligencije.
„Nije samo zavisnost kao broj sati koje provedemo uz veštačku inteligenciju, nego i to da prestanemo da se osećamo slobodni da donosimo odluke o našem životu, menjamo percepciju, određena uverenja koja imamo, a jako zavisimo od toga šta je ono što će da kaže veštačka inteligencija.“
Ona navodi da će nam AI dati odgovore, ali će njegov odgovor ići u pravcu informacija koje mu dajemo. Ističe da to nije slučaj na samoj psihoterapiji gde je terapeut tu da nam postavi pitanja koja će nas jednim delom voditi ka otkrivanju, ka nekim novim perspektivama.
„Poenta terapije je da nam bude malo neprijatno kada izađemo, a to se verovatno u interakciji sa veštačkom inteligencijom neće desiti,“ zaključuje ona.
Ivanov dodaje da moramo razmišljati o tome ko je ciljna grupa: oni ljudi koji imaju problema u odnosima, koji imaju problema sa osećajem usamljenosti, koji nemaju izgrađenu mrežu socijalne podrške i takođe ljudi određenog socioekonomskog statusa, što se dodatno usložnjava pitanjem nivoa obrazovanja, kritičke svesti i rasuđivanja.
Sama terapijska praksa u Srbiji nije pravno regulisana, tako da se postavlja pitanje kada će se regulisati psihoterapijska praksa kroz upotrebu veštačke inteligencije.
Pri naplaćivanju AI terapeutske podrške postavlja se pitanje odgovornosti u slučaju da se nešto dogodi samom klijentu
„Ona je vrlo nejasna. Ne možemo uhapsiti veštačku inteligenciju.“
Gde možemo primeniti AI pri terapiji
Kada dođe do upotrebe veštačke inteligencije kod njenih klijenata, Ivanov ističe kako su izgradili odnos u kome će ona saznanja do kojih su došli biti doneta na diskusiju na terapiji.
„To će zapravo biti jedan zajedničko vođen proces koji je na neki način, ne bih rekla superviziran, ali kokreiran zajedno sa mnom,“ objašnjava psihološkinja.
Uz to, primenu veštačke inteligencije Ivanov pronalazi i u razmišljanju o različitim idejama.
„Kao neki mali brainstorming. Može da nam pomogne da se malo pomerimo u odnosu na perspektivu koju imamo trenutno. Ono što jeste glavni problem je kada ljudi koriste da razbiju neka svoja uverenja koja imaju baš iz razloga na koji način veštačka inteligencija funkcioniše.“
Takođem ona smatra da AI može biti koristan alat za psihoedukaciju – informisanje, traženje literature, čitanje.
„Do jednog, ali vrlo malog nivoa veštačka inteligencija može da funkcioniše okej u prepoznavanju, u analiziranju informacija koje klijent ili prosto osoba daje. Ali ono što jeste vrlo važna stvar da on zapravo uopšte nije dovoljno osetljiv na procenu raznih psiholoških stanja, a pogotovo za procenu suicidalnosti,“ upozorava ona.
„Upravo taj osjećaj je ono što je i sama promena u terapijskom procesu. I vrlo često baš zbog nerazumevanja konteksta dolazi do diskriminacije, do nedostatka empatije ili ono što su ljudi u istraživanjima pronalazili kao lažnu empatiju koja zapravo ne ispunjava naše naše potrebe. Ono što je vrlo važna stvar za naglasiti jeste šta je tendencija veštačke inteligencije generalno, a to je da malo ide na našu vodenicu,“ upozorava psihološkinja.
Ivanov objašnjava da sama procena koja se vrši na početku psihoterapijskog procesa nije samo: „Ja sam dobila informacije i o njima sam malo promislila i nešto sam odlučila“, već je to ceo proces koji se kreira na osnovu mnogo više informacija od samo reči, posmatranja odnosa reagovanja.
„Sve nekako u odnosu između dve osobe, tako da da veštačka inteligencija se ne pokazuje kao dobra u proceni, kao ni u proceni suicidalnosti. Dešava se da AI ne da na vreme informacije o kontaktima kome se treba obratiti, što se zapravo i dešava i to je možda jedan od većih problema gde bi trebalo da dobijemo neku vrlo operativnu podršku, a često od veštačke inteligencije ne dobijemo na vreme”, zaključuje Ivanov.
M.P.
