Na pozadini pandemijskog straha, u srpskoj javnoj sferi cveta drugi jedan virus: lažne vesti slepljene uz u Evropi već odgajeni antiimigrantski etos, i za čiju proizvodnju sada već postoji dobro udešen mehanizam. Idealni humus za autoritarne politike i kapitalizam nastavljen drugim sredstvima.
Postalo je evidentno poslednjih nekoliko nedelja da se – u pozadini pandemije virusa COVID-19 – u srpskoj javnoj sferi još nešto kreće brzinom širenja virusa. A sasvim je moguće da će trend – sada skriven iza apokaliptičkih strahova te potpomognut spremnošću stanovništva da žrtvuje sve i svašta zarad malo, makar i lažnog, osećaja sigurnosti – metastazirati u veoma opasnim pravcima.
Započelo je, doduše, dosta davno, i to prvo kao još jedan salto mortale jednog sasvim nebitnog i opskurnog partijčeta, završio je kao transformacija u ravnozemljašenje, JovanDeretovanije, te na kraju u pumpanje antiimigrantskog sentimenta – i dok smo tada mislili da je sve to jednostavno rezultat bizarnih stvari koje se nasumično motaju po glavi suverena ove strančice (koja se, usput, prišljamčila i konferencijama konzervativnih sekti libertarijanske provenijencije) – ipak je ispalo da je u pitanju jedan ozbiljniji fenomen i fenomen koji je, u krajnjem slučaju, čak i zastrašujući. Jer neposredno nakon toga: na osnovna se podešavanja vraća Boško Obradović, pa otkad je postao jutjuber meša providne i crne tečnosti (ne zna se doduše šta je hteo da pokaže: da li čime rezultuje „mešanje rasa”, da li je hteo da implicitno ukaže na to koja je to „tečnost” „prljava”, ili je pokušavao da plastično demonstrira i jedno i drugo); desničarske se bubašvabe različitih valenci polako ali sigurno skupljaju i razmnožavaju; otprilike u isto vreme su se pojavili i neki protocrnokošuljaški čopori koji tumaraju gradovima u Srbiji i kobajagi brane Srpkinje, kuce, mace – a zapravo drndaju koga god onako odokativno odrede da mogu da drndaju.
Da ništa nije slučajno, te da je u pitanju dugotrajni politički trend pokazuje i činjenica da su narodne patrole i nekakve parapolicijske snage najavio još Miša Vacić pre godinu i kusur, te jezgro svoje parapolicijske organizacije opremio i nekim kvazipolicijskim značkama – pretpostavljamo da je pao na ispitu za policiju pa sad nekako leči komplekse – a da jedno od ovih crnokošuljaških udruženja u vanrednoj situaciji svoje snage „stavlja na raspolaganje” državnim strukturama.
Ali ono što je (barem meni) zanimljivo upravo je brzina kojom su se desničarske snage mobilisale, brzina kojom se ovaj ideološki mulj širi društvenim mrežama – pa čak i izvesna moć predviđanja: Turska je u okviru svojih bizarnih spoljnopolitičkih obrtanja ćûraka „pustila” migrante (a zapravo ih isterala) oho-ho nakon što se kod nas pokrenula antiimigrantska histerija. Kako je do toga došlo: da su desničarske snage tako uspešno i toliko unapred nanjušile temu; za sada je tajna – da li je u pitanju slučajnost, svedočanstvo političke dalekovidosti ili predvidivosti: ostaje da spekulišemo. Jer ponajpre će biti da je u pitanju svedočanstvo koordinisanosti i internacionalne integrisanosti – ili ako želite izvesnog kosmopolitizma – desničarskih snaga.
„Alahov put” srpske desnice
No, stvar je ovde o nečemu drugom: najnoviji je antiimigrantski talas uveliko poduprt jednom izuzetno kompleksnom i gusto ispletenom kampanjom lažnih vesti. I mada ni lažne vesti o migrantima ni u kom slučaju nisu „novi” fenomen – od 2015. godine gotovo sve vesti koje su raportirale o migrantima koji siluju žene, otimaju decu, kradu, ruše kuće, donose bolesti, jedu pse, ubijaju i tuku ljude na ulici pokazuju se kao laži i sasvim providne izmišljotine – ovoga puta najzanimljiviji fenomen ostaje brzina kojom se ovaj najnoviji antiimigrantski talas zapatio. Drugim rečima, ako nije baš drugačiji kvalitet, ovoga puta je drugačiji kvantitet, s obzirom na radikalno povećanje očiglednih lažnih vesti o migrantima u veoma kratkom roku. I najednom svi veruju, svi se oštre, na opskurnijim fejsbuk grupama pozivaju se policija i vojska da reaguju, a u komentarima se poziva i na testiranje najnovijih oružanih sistema u našem naoružanju, uključujući tu taktičke balističke projektile, kasetno i napalm oružje, samohodno artiljerijsko naoružanje i upotrebu lovaca-bombardera, koji su odskoro opremljeni za dejstva noću i u uslovima slabe vidljivosti.
I dok je Irena Pejić pre nekoliko dana pobrojala one najzapaženije slučajeve očiglednih i očiglednijih lažnih vesti o migrantima te uznemirujuće posledice tih vesti, pozabavimo se primerom od neposredno nakon što se koleginica ovom temom bavila, pa nije ni mogla da ga uvrsti u svoju analizu: a u pitanju je primer po mnogo čemu i paradigmatičan, ali je toliko kilav i nespretan da je čak uspeo da otvori jedan prozorčić kroz koji sasvim neplanirano, ali i sasvim zgodno, možemo da gvirnemo u taj bizarni politički prostor koji predstavlja rodnicu antiimigrantske demagogije i malne marketinšku agenciju za proizvodnju lažnih vesti.
„Neki tamo” je napravio video koji navodno prikazuje grafite koje po Dorćolu prave migranti i koji, kaže osoba sa videa, simbolišu nekakav islamski fundamentalizam i pozivaju na džihad. No, po svemu sudeći, simbol koji je snimljen nema nikakve veze sa islamom – kao prvo, autor ovog teksta igrom slučaja poznaje arapsko pismo, pa vam tvrdi da žvrljotina nema ama baš nikakve veze sa arapskim pismom; niti jedan registar islamističke simbolike ili bilo kojih islamskih simbola uopšte ne beleži ovakav niti sličan simbol bilo gde; migranti se uglavnom ne okupljaju po Dorćolu, već oko autobuske stanice i Ulice Gavrila Principa, gde se nalazi par institucija i organizacija koje migrantima pružaju pomoć; ni za islamske verske ni za one paraverske religijske strukture nije previše karakteristično da se obraćaju putem ovakve simbolike; niko nigde nikad nije čuo za centralni pojam simbola „Alahov put” u kontekstu islamskog fundamentalizma, a čak i ovlašna internet pretraga ni u jednom rezultatu ne povezuje ovaj koncept sa islamskim fundamentalizmom; a na kraju krajeva i sâm je koncept tek veoma marginalan unutar islamskog religijskog folklora.
A ponajpre će biti da liči na nešto što bi naškrabao neko ko nema pojma šta je arapsko pismo ali pokušava da ga fejkuje; kao neko ko se ne razume u simbole kao kategorije ali pokušava da izlažira jedan „simbol”; kao neko ko se u islam ič ne razume, ali pokušava da ga izimitira računajući da ni recipijenti njegove otrovne poruke isto tako o svemu tome nemaju pojma, pa im je moguće uvaliti bilo šta. Kako bilo, sumnje da je sporne grafite napisao upravo neko „blizak autoru videa” zvuče poprilično utemeljene. I ako je tako – a sumnjamo da jeste – onda je počinilac zapravo s jedne strane otkrio mehanizam sintetizacije antiimigrantske histerije: simulakrum bez ostatka u kojem se izmišlja opasnost pa onda upisuje u izmišljenu grupaciju. A sa druge je strane i sasvim uvrnutom metodom otkrio ideološki milje antiimigrantskog sentimenta: ako je za ikoga karakteristično obraćanje putem simbola razumljivim samo unutar grupacije koja pokušava da uspostavi unutrašnji jezik i nerazumevanjem sakrije svoju pravu prirodu – to je ekstremna desnica.
Otuda čitav jezik ekstremne desnice po zidovima sa „runama”, crnim suncima, izlomljenim kukastim krstovima, 1488, triskelionima, žabcima i sličnim incel glupostima sasvim nerazumljivim svakome ko se kroz saučestvovanje u funkcionisanju desničarskih grupa nije sa simbolikom minuciozno upoznavao. Sumnjamo, stoga, da je u pitanju bilo neko uvrnuto ograničenje sopstvenim strategijama i pogledima, te nekakvo sasvim naivno i balanlno upisivanje sopstvenih namera i strategija u zamišljenog i izmišljenog protivika.
Klasni strah
No, osim minucioznog razvaljivanja ove strategije koja se bazira na hiperproizvodnji lažnih vesti – koje je svakako veoma važno – valjalo bi imati u vidu i pravu političku funkciju globalnog fenomena tih takozvanih lažnih vesti. A po svemu sudeći: njihova funkcionalna suština i nije da nas – recimo to veoma pojednostavljeno – uveri da je tačno nešto što nije tačno i obrnuto već u tome da pruže nekakav skelet, noseću strukturu za već postojeće i ukorenjene ideološke konglomerate koji se privremeno – usled raznoraznih uzusa – potiskuju i skrivaju. Drugim rečima, lažne vesti i njihova hiperproizvodnja svoju pravu političku primenu doživljavaju tek kao legitimacijske matrice za temeljno nelegitimne, mračne i krajnje zloslutne političko ideološke konglomerate. Trećim rečima: trajektorija opasnih ideoloških konglomerata u mejnstrim uveliko je popločana medijumima (a bogami i medijima) za proizvodnju lažnih vesti, lažnih uverenja i lažnih strahova.
Ali na kraju, vrata marginalnim i opasnim ideološkim strukturama uvek otvaraju političke snage glavnog toka. Stoga ne treba da začudi da se na ovaj trend redom kače sve političke snage mejnstrima: Dosta je Bilo, pa SZS, koji nekako „misteriozno ćuti” što se tiče tečnog dvobojnog ispada jednog od čelnika, a na kraju krajeva i sama partija na vlasti pokazuje granice sopstvene moći, pa je najavljivala „Oštro! Obračunavanje!” s nepostojećom navalom izbeglica – koristeći vešto i globalnu paniku od koronavirusa.1
U pitanju je opasan primer dinamike između majnstrima i margine: ideje se stresstestuju na margini, pa tek ako uspešno prođu – primenjuju se i u mejnstrimu. I sada imamo kompletnu trajektoriju: ideje koje nastaju na margini, prelaze u mejnstrim javni diskurs ne bi li političke snage glavnog toka politički profitirale i pored toga što je – poslušamo li komentarijat opštih mesta – „kvalitativna prednost” glavnog toka upravo u tome što predstavlja branu za one „ekstremnije” ideološke pojave i mehanizam „uljuđivanja” marginalnih ideoloških konglomerata. Na protiv: mejnstrim se sada takmiči ko će brže, bolje, jače kapitalizovati na antiimigrantskom etosu.
Jer naravno da je membrana mejnstrima polupropusna u zavisnosti od realne subverzivne snage u odnosu na jezgreni i centralni proces – cirkulaciju kapitala i reprodukciju klasnih odnosa: pa će propuštati one izuzetno opasne politike ukoliko one pacifikuju neke nezgodne tendencije sa dna kace, ali u isto vreme ama baš nikada neće zagaziti u prihvatanje onih radikalnijih emancipatorskih politika.
A bogami, iako izgleda da dolazi sa same margine (politike i pameti, dodajemo) – ipak je u pitanju ideološko politički konglomerat koji je uspešno uzjahao i kapitalizovao na već postojećoj, decenijama brižljivo gajenoj i veoma centralnoj tradiciji pažljivo udešenoj za vešto bacanje prašine u oči, za spretno pravljenje slona od muva, te za efikasno i dugotrajno mućenje vode; tradiciji koja je svoje pune kapacitete iskazala prilikom raspada Jugoslavije kada je valjalo zamutiti pravu privatizacionu prirodu rata; kada je trebalo zamaskirati pravi razlog raspada Jugoslavije; kada je trebalo relativizovati zločine počinjene tokom rata; i koja je svoje najveće kvalitete pokazala u dugotrajnom radu nakon raspada bivše države, kada je, na kraju, bilo potrebno temeljno legitimisati ovdašne nacional-svinjce iznikle iz komposta nastalog raspadom Jugoslavije. Simbiotički se odnos mehanizma za legitimaciju kapitalizma i političkih potreba za proizvodnjom lažnih vesti, tako, očituje dva puta: jednom kao legitimizacija primitivne akumulacije dugog perioda poluraspada, legitimacije posledica te primitivne akumulacije, legitimizacije državotvornog kanibalizovanja Jugoslavije, legitimacije političko-ekonomskog sistema u kojem živimo, i na kraju legitimacije same političke elite pod kojom živimo; a drugi put kao mehanizam pacifikacije i veštog skretanja u pogrešnu političku ulicu.
Pa ne treba da čudi da je cela ujdurma s migrantima upravo u tome da zamagli jednu sasvim drugu stvar. Jer najgora je stvar što u pitanju nije nimalo neopravdana zebnja: demografske prilike u zemlji sve manje idu u prilog poslovnom modelu Vlade Republike Srbije, velika emigracija prouzrokovana lošim nadnicama, lošim uslovima rada, nepostojećoj perspektivi, te na kraju i veoma nesigurnom egzistencijom mase ljudi odašilje prema Zapadnoj Evropi – pa ono gazdinsko, proverbijalno i napamet naučeno „ima ko hoće” nekako deluje sve manje ubedljivo. I u toj će se situaciji okrenuti svim dostupnim politikam koji treba da omoguće odražavanja hijerarhijeskog odnosa gazda-radnik: samo da se ne bi moglo pribeći povećanju plate. Utoliko: mržnja prema migrantima zapravo je transformisani i pacifikovani klasni strah (od gubitka egzistencijalne sigurnosti) ovoga puta materijalizovan u politički prihvatljivoj i zgodno vitalnoj formi, koja će pritom sasvim efikasno pacifikovati i zamagliti pravi front sukoba: onaj između radnika i vlasnika kapitala.
