Zatvaranjem mađarske granice i meandriranjem izbegličkog talasa u pravcu Hrvatske i Slovenije a zatim dalje ka zapadnoj Evropi, privremeno podignuti kamp smešten u Kanjiži postaje izlišan. Ipak, tragovi migracija velikog broja ljudi u kratkom vremenskom periodu, koji je brutalno ogolio odnose evropskog centra i periferije, ostavio je neizbrisiv trag i u svakodnevici ovog malog grada.
Ulazeći u Suboticu iz pravca Beograda, prvo ćete naići na staru ciglanu, oronulu zgradu s razrušenim dimnjakom, koja izgleda da više ničemu ne služi. Ali razvaljena zgrada nekadašnje fabrike ipak je našla svoju novu funkciju te sad služi kao odmaralište za stotine izbeglica koji su namerili prema Zapadnoj Evropi. Ciglana je napuštena pre nekoliko godina i to u pola smene: to se vidi onog trenutka kada prođete pored peći natrpanih turom koja je trebalo da bude ispečena ali one nikada nisu potpaljene.
Deindustrijalizacija je tu uzela svoj danak: u procesu tranzicije razvaljene su ciglana i egzistencija radnika koji su u njoj radili, ali igra sudbine je htela da joj dâ drugu funkciju: funkciju skloništa. Rečju, razvaljene sudbine u scenografiji sačinjenoj od razvaljene industrije. Čak i kada bismo stavili na stranu simboličku snagu ove slike kapitalizma koji juriša i nakon čijeg pohoda ostaju razvaljene egzistencije, podaci su upečatljivi: već nekoliko godina ova ciglana služi kao privremeno odmaralište, dosta pre nego je ovaj poslednji i masovni tok izbeglica počeo da nadire na Balkan. Na fasadi ciglane danas se nalaze grafiti na arapskom koje su ispisivale stotine ljudi koje su u proteklih nekoliko godina prolazile kroz Srbiju na putu za evropske zemlje.
Izbeglice nije lako naći – morao bi vas povesti neko ko poznaje teren i situaciju – i nalaze se u šumi nekoliko stotina metara iza ciglane, gde je, u šiblju, daleko lakše pretrpeti letnje žege. Tek se noću, kad temperatura padne, izbeglice skupljaju bliže zgradi ciglane. Kroz ciglanu i sve do kampa iza nje proveo me je Tibor Varga, jedini čovek koji se u Subotici tih dana brinuo oko izbeglica. Skupljao je pomoć, ne zna ni sam kako, ali svakog dana je imao nekoliko paketa konzervi i nekoliko gajbica hleba koje im je redovno donosio, zajedno s nešto higijenskih potrepština. Njegov kombi je redovito opsedan, a Tibor je naučio čak i ponešto arapskog jezika da bi se s izbeglicama bolje sporazumeo.
Tog smo dana upoznali i članove nemačke televizijske ekipe koja je snimala prilog za emisiju o izbeglicama. Prema njihovim rečima, uprkos tome što su migranti svakodnevna medijska tema, u Nemačkoj se malo znalo kakva je situacija u rubnim evropskim državama. U kampu iza ciglane nalazi se veliki broj porodica s decom, pa TV ekipa pokušava da uhvati što više srceparajućih kadrova. Jedna devojčica iz Avganistana imala je povredu na nozi, što može biti veoma opasno u ovim uslovima, ali neće čekati lekarsku pomoć, koja je ovde dolazila tek svakih nedelju dana. Većina ljudi s kojima smo pričali te noći će se uputiti prema granici, a i povređena devojčica će s njima uprkos riziku.
Kanđiza
Međutim, pravi su se događaji odvijali nekih tridesetak kilometara dalje, u Kanjiži.1 Još početkom jula centar Kanjiže je osvanuo s nekoliko hiljada izbeglica, koje su se našle u centralnom gradskom parku. Na tom delu granice s Mađarskom – ispred kapije tvrđave – našli smo se i pre nego što je ograda koja se podiže poslednjih meseci bila kompletirana. Grozničavo ubrzavanje toka ljudskog materijala bilo je i te kako vidljivo, jer svi su čuli za planove Mađarske da zatvori svoje granice i požurili su da što pre stupe na tlo ove države EU.
Još i pre nego kročite u čvorišta poput Subotice ili Kanjiže, dâ se primetiti da tenzija raste kako se približavate granici. Čak se i javni transport prilagođava potrebama ovog ljudskog toka: dok smo čekali autobus od Subotice do Kanjiže, ljubazno smo bili upućeni da sačekamo autobus koji se na peron postavlja samo nekoliko minuta nakon ovog redovnog. „U tom drugom ima mnogo manje migranata“, rekao nam je radnik na peronu. Usput, onaj prvi, „migrantski“, sasvim je moguće, uopšte neće ići do Kanjiže, već do Horgoša. Poslovanje koje se prilagođava potrebama tihe segregacije ili segregacija koja sebe maskira fleksibilnošću tržišta ‒ procenite sami.
U Kanjiži vas dočekuje haos u gradskom parku: stotine izbeglica zaposelo je centar i okolne prodavnice brze hrane, a i one su se, zauzvrat, prilagodile i poudile halal hranu. Međutim, i pored svega, za grad veličine Kanjiže nekoliko hiljada izbeglica dnevno, lokalnoj administraciji stvara strah zbog potencijalnih komunalnih problema: nema dovoljno toaleta, vode, hrane, nadstrešnica, krošnji ni zaklona za one koji su tu samo jedan dan – a svi znaju da će sutradan biti isto toliko novih izbeglica.
S izbeglicama je pomalo teško uspostaviti kontakt jer ili ne znaju engleski dovoljno dobro, ili uopšte i ne žele da komuniciraju. Ali s nekima kontakt ipak napravite, pa ih možete priupitati za uslove u putu, kako je put prošao, ili šta ih je na put podstaklo. Jedan član iz grupe onih s kojima smo imali iscrpan i prijateljski razgovor imao je modrice na licu: prethodne noći pokušali su da pređu granicu, zaustavila ih je, kako kažu, mafija – maskirani napadači uperili su pištolje i tejzere i uzeli im sav novac, a jedan je pritom dobio i batine. Izgleda da to nije usamljen slučaj jer nisu, kako kažu, prvi koji su naleteli na mafiju. Kako bilo, biće teško nastaviti put i moraće da se dovijaju pozajmljivanjem da bi stigli do destinacije. Po njihovoj slobodnoj proceni, put u Mađarskoj koštaće ih oko šeststo evra, jer se zbog velikog broja policajaca i njihovog običaja legitimisanja ne mogu osloniti na javni prevoz već moraju da koriste ilegalni. A destinacije su im Nemačka ili Švedska, mada je nesumnjivo da imaju unekoliko iskrivljenu sliku o tome šta ih tamo čeka. Nadaju se da će pronaći posao, imati pristojnu platu i da će moći da priušte mesto za život, mada je verovatnije da ih čekaju prekaran rad, nesigurna egzistencija i neprestan strah od deportacije.
Pa opet, naši sagovornici su i odlično obrazovani i imaju širu sliku situacije u Evropi – nekoliko puta su nam rekli da su čitali da je u Nemačkoj radnička klasa stara i da su tamo potrebni mlađi radnici – pa su se upravo stoga odlučili da od bombi koje padaju u Siriji pobegnu u Zapadnu Evropu. Jedan od naših sagovornika kaže da mu je plan da zaradi dovoljno novca da bi njegova žena i dete mogli da mu se pridruže u Nemačkoj, jer sada se nalaze u izbegličkom kampu u Jordanu, u kojem su uslovi poprilično loši.
Sagovornici su nam pokazali čak i način na koji se kreću preko granice. Pošto se kreću neobeleženim putevima, aplikacije za navigacije – iako korisne kada se treba kretati u urbanim centrima – praktično su beskorisne kada žele da pređu granicu. Stoga se služe fotografijama (printskrinovima) s Google Earth aplikacije, na kojima su ispisane i iscrtane rute kojima se krećete. Na onima koje mi je naš prijatelj iz Sirije pokazao ucrtana je Kanjiža, centralni trg pored parka i označen je putokaz na raskrsnici. Označen je pravac kojim se ide nakon putokaza, a sledeća fotografija prikazuje granični prelaz gde je označeno mesto na kojem se silazi sa puta i granica prelazi van graničnog prelaza.
Tako i zaključite na koji se način ova masa ljudi kreće i kako je moguće da je došlo do nagle pojave izbeglica baš u Kanjiži. Neko je otkrio relativno jednostavan put gde se granica može preći, i o tome je obavestio nekoliko svojih prijatelja. Oni su zauzvrat navodili po nekoliko ljudi koji su se kretali nakon njih, i tako se za tili čas napravila ogromna, neočekivana i nepredvidiva masa ljudi koji se svojih instrukcija drže čvrsto (jer ipak su u stranoj zemlji) i teško od njih odstupa. Ovo držanje za preporuke i šture informacije koje dobijate od ljudi koji su pre vas prešli granicu – ali i ljude sa kojima se krećete – neka su vrsta kohezivne snage koja ljudski fluid drži konzistentnim. Utoliko tok izbeglica podseća na tok vode: kada nađe pogodno korito, teći će njime manje-više neometano sve dok se tok ne zapreči.
Savet za praktične politike: svi policy pristupi ovo moraju imati u vidu: izbeglice će imati tendenciju da nađu ustaljene rute prolaska i kretanja i da ih se drže. Svi policy pristupi koji ovo zanemaruju, makar im i olakšavali put, izbacuju izbeglice iz korita njihovog kretanja i nužno će im stvoriti probleme, tim će se policy pristupima pružati otpor, a izbeglice će imati tendenciju da se starim tokovima vrate. Deo problema koji danas vidimo u Hrvatskoj i Sloveniji posledica je poteza Mađarske koja je jedno sigurno korito zaprečila, pa su migranti ovih dana iskorenjeni iz jednog toka koji se njima čini sigurnijim jer makar otprilike znaju gde se nalaze i kuda ih put vodi.
Administriranje izbegavaju jer bi utvrđivanje identiteta (i famozno ostavljanje otisaka) značilo da, ukoliko se proces readmisije počne primenjivati na njih, mogu biti vraćani u prethodne zemlje, pa stoga svoj otisak žele da ostave u onoj zemlji u koju su namerili da odu. Izbeglice, međutim, nisu do kraja svesne ovih administrativnih zavrzlama – kao i kad je reč o toku, drže se informacija poznanika koji je pre nekog vremena prošao isti put, ili informacija koje dobijaju od saputnika. A takve su informacije nesigurne i šture. Jedino što znaju jeste da se dokumenata treba otarasiti pre ulaska u Mađarsku da bi administriranje u Srbiji ostalo nevidljivo i da ih proces readmisije ne bi vratio nazad na početnu stanicu: stanovnici Kanjiže su nam rekli da postoji kontejner na izlazu iz grada prepun pocepanih dokumenata.
Kako bilo, naši će prijatelji večeras prespavati u parku, pa će noćas ponovo pokušati da pređu granicu, nakon čega će nastaviti prema severu. Zbog sinoćnjeg događaja moraju da spavaju u parku, mada je i prenoćište postalo izuzetno skupo ovih dana. Još prvog dana, domaćica kod koje smo spavali rekla nam je da su neki od ljudi koji izdaju stanove gostima banje sada cene naglo uvećali i da sobe izbeglicama izdaju za basnoslovno velike sume: dvadeset evra za noć ili deset samo za tuširanje.
Od Josipa Lapeša, jednog od viđenijih Kanjižana, saznali smo i kako reaguje lokalno stanovništvo. Nije, naime, najveći probem nekakav strah od izbeglica, već svest da infrastrukturno Kanjiža nije sposobna da izađe na kraj s eventualnim komunalnim problemima bez pomoći odozgo. On je izrazio i sumnju u efikasnost sabirnog centra koji je tih dana nastajao na gradskom vašarištu. Prema njegovim rečima, ovaj će potez samo dodatno marginalizovati izbeglice, jer se vašarište nalazi na periferiji grada, pa bi se ovaj potez mogao definisati i kao preslikavanje dinamike s evropskog nivoa. Kako je glavna strategija evropske administracije selidba problema na periferiju (Jugoistočna Evropa), onda bi i ova strategija vlasti na mikronivou bila seljenje problema na periferiju (Kanjiže). Pritom, mesto koje je određeno za prihvatni centar ima pristup samo jednoj prodavnici i nema pristup internetu (a te su dve stvari od ključne važnosti za izbeglice). Usput, pošto je onaj gorepomenuti tok nesiguran i može se svakog dana promeniti, onda se kamp može pokazati suvišnim za samo nekoliko dana. I tako je i bilo: kamp podignut u Kanjiži za nekoliko je dana postao izlišan i nepotreban. Otkako je Mađarska zatvorila granice, izbeglice se kreću prema Hrvatskoj (iako tamo ne postoji ono prirodno „korito“ o kojem smo govorili ranije).
U tom smislu je korisno je i promišljati kako je sâm kvantitet ovog fluida – a posebno u kontekstu vala koji nastaje poslednjih meseci – jako brzo doveo u pitanje i ugrozio čitav sistem EU institucija, pravila, politika i prepreka koje su stvarane decenijama. Kanjiža je tako na nekoliko nedelja otkrila kako to izgleda biti protočno čvorište za masovnu migraciju stanovnika i usput postala primer kako se neadekvatne politike iz centra EU reflektuju na male sredine i njihov svakodnevni život.
