U okviru projketa „Beograd pametan grad“ previđena je platforma za bezbednost u školama i vrtićima koja podrazumeva ugradnju kamera koje pokrivaju ulaze i dvorišta škola i vrtića, kao i njihovo umrežavanje i praćenje iz „komandnog centra“. O adekvatnosti ovog rešenja i tome šta bezbednost dece podrazumeva i kako joj treba pristupiti razgovaramo sa profesorkom na Odeljenju za pedagogiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, Zoricom Šaljić i Andrijanom Ristić iz SHARE Fondacije.
Profesorka Filozofskog fakulteta, Zorica Šaljić, za Mašinu navodi da na bezbednost učenika utiču različiti faktori, od stanja objekta do odlika socijalnih odnosa, zastupljenosti nasilnih ponašanja, faktora rizika u okruženju i tome slično. „Pitanje bezbednosti učenika je kompleksno i ne može se svesti na preduzimanje parcijalnih i izolovanih mera, jer zahteva integrisani, sveobuhvatni pristup“, smatra Šaljić.
Andrijana Ristić iz SHARE Fondacije za Mašinu podseća da je u Srbiji je prisutan trend širenja masovnog nadzora postavljanjem video kamera, od kojih neke imaju i mogućnost prepoznavanja lica.
„Upotreba biometrijskog nadzora koji omogućava prepoznavanje lica nije dozvoljena zakonima Republike Srbije, a značajna je i činjenica da je procena rizika upotrebe biometrijskog nadzora dva puta pokazala da ovakav nadzor ne ispunjava zakonske uslove neophodnosti i proporcionalnosti, kao ni međunarodne pravne standarde“, ističe Ristić.
Kontrola umesto poverenja
O tome da li je video nadzor u školama i vrtićima opravdan ili ne, možemo govoriti s aspekta u koje svrhe se koristi, ističe Šaljić.
„U slučaju nadziranja spoljašnjeg prostora škole (dvorišta, ulaza) nadzor se možda može smatrati prihvatljivim ukoliko je svrha zaštita učenika od izloženosti potencijalno ugrožavajućim sredinskim faktorima (mada su i u tom slučaju delotvornije sistemske preventivne mere kojima (treba da) se umanjuje delovanje rizičnih faktora). Ukoliko se koristi u svrhu ,prevencije‘ različitih oblika vršnjačkog nasilja i drugih rizičnih ponašanja učenika, posebno je upitna efektivnost takvih mera. Pre svega zato što se zanemaruje pravovremeno preventivno delovanje i uspostavlja klima zasnovana na kontroli umesto na poverenju, prihvatanju, saradnji, podršci“, ističe Šaljić.
Kada se razmatra uvođenje ovakve vrste nadzora, sagovornica Mašine smatra da treba poći od samog konteksta škole i rizika kojima su učenici u određenoj sredini izloženi, ali i od ispitivanja mišljenja ključnih aktera školskog života o preduzimanju takvih mera.
Negativne posledice upotrebe video nadzora u školama i vrtićima
„Neki rezultati istraživanja pokazuju da mere nadzora mogu dati neke pozitivne rezultate, međutim ima i onih koji skreću pažnju na to da ove mere ne daju dovoljno dobre rezultate u prevenciji antisocijalnih oblika ponašanja učenika, čak da su povezane sa povećavanjem rizika za ispoljavanje pojedinih problema u ponašanju, ali i da pogrešna primena sigurnosnih mera može izazvati kod učenika negativne emocionalne reakcije (jer video nadzor ne čini da se učenici osećaju sigurnije, već naprotiv)“, kaže Šaljić.
Ristić smatra da su mnogo brojnije i jasnije negativne posledice upotrebe video nadzora u školama i vrtićima. Prema njenim rečima, percepcija stalnog video nadzora može negativno uticati na ponašanje i izražavanje dece i zaposlenih kroz „efekat zebnje“ (chilling effect), koji može izazvati povećani stres, anksioznost i strah, kao i smanjenje poverenja između učenika, nastavnika i drugih zaposlenih u školi.
Međunarodna istraživanja i praksa pokazuju da postavljanje video nadzora u školama i vrtićima ne čini ove ustanove objektivno bezbednijim za decu i zaposlene, dodaje Ristić.
„Ne postoje pouzdani dokazi da kamere smanjuju nasilje u školama. Istraživanja bezbednosti građana van škola takođe pokazuju da video nadzor uglavnom ne predstavlja efikasno sredstvo odvraćanja od kriminala, kao što to tvrde glavni narativi države ili drugih aktera koji se bave prodajom opreme za bezbednost“, navodi Ristić.
Normalizacija nadzora od ranog uzrasta
Najavljeni „neprekidni“ video nadzor ozbiljno narušava pravo na privatnost, posebno maloletnih lica, ali i zaposlenih, smatra Ristić.
„Privatnost nije samo pravo samo po sebi, ona je preduslov za ostvarivanje drugih prava i sloboda, poput slobode mišljenja, izražavanja, udruživanja i istraživanja. Nadzor učenika može negativno uticati na ove slobode i istovremeno izlagati učenike i učenice strahu od toga da se njihovo ponašanje ili razmišljanje razotkrije, čak i da počnu da očekuju da će se to desiti“, smatra Ristić.
Sagovornica Mašine ističe da treba generalno da nas brine to što se deci od najranijeg uzrasta normalizuje nadzor i šalje poruka da privatnost nije važna društvena vrednost, što dugoročno može doprineti većem prihvatanju širenja državnog nadzora i kontrole građana.
„Važno je imati u vidu da je vršnjačko nasilje pre svega sistemski problem koji se ne rešava postavljanjem kamera. Efikasnije mere uključuju razumevanje uzroka nasilja i ulaganje u mehanizme koji su se pokazali delotvornim, poput podrške mentalnom zdravlju dece, jačanja poverenja između učenika i zaposlenih, razvoja programa prevencije nasilja i podsticanja otvorene komunikacije“, zaključuje Ristić.
Prevencija gradi zajednicu kojoj nadzor nije potreban
Kako profesorka Šaljić ističe, na pitanje da li primena video nadzora može zaista doprineti bezbednosti učenika može da se odgovori sagledavanjem sadržaja pojma bezbednost koji obuhvata dva međusobno povezana aspekta – fizičku i psihosocijalnu bezbednost ili dobrobit učenika.
„Dok fizička bezbednost podrazumeva zaštićenost od fizičkog ugrožavanja, povređivanja i rizika po zdravlje i život, psihosocijalna bezbednost učenika (osim mera koje doprinose fizičkoj bezbednosti) vezuje se za osećaj sigurnosti, odsustvo straha, ali i kreiranje pozitivne klime, uvažavanje različitosti, uzajamno poštovanje i poverenje, što doprinosi zasnivanju kvalitetnih interpersonalnih odnosa i trebalo bi da rezultira odsustvom nasilja i drugih ugrožavajućih ponašanja“, objašnjava Šaljić.
Imajući u vidu na čemu se bazira bezbednost učenika, Šaljić smatra da je pitanje da li bismo mogli da označimo video nadzor kao meru koja tome doprinosi.
„Ozbiljniji pristup prevenciji – zasnovan na kreiranju pozitivne klime i kvalitetnih međuljudskih odnosa, kontinuiranom razvijanju socijalnih i komunikacijskih veština, empatije, tolerancije i drugih vrednosti – vodi značajno boljim preventivnim rezultatima. Na taj način, gradi se zajednica kojoj ovakva vrste nadzora nije potrebna“, zaključuje Šaljić.
A.G.A.
