Nešto bizarniji politički pokreti često znaju i da neplanirano i neverovatno precizno nobodu. Tako je jedan od antinatalističkih pokreta u poslednje vreme počeo da koristi jedan neverovatno zanimljivi argument (podsetimo, antinatalističkki pokreti se zalažu za obustavljanje biološke reprodukcije odustajanjem od institucije braka i roditeljstva /dakle, da se kao ljudi jednostavno prestanemo reprodukovati). Po ovom argumentu, ljudi koji imaju decu su politički evnusi, zbog obaveze prema nekom drugom (deci i porodici) su kastrirani od hrabrosti i smelosti zapinjanja u radikalnije političke projekte, time često i konzervativniji, ali svakako uplašeniji te inherentno naginju da počnu činiti onu tihu većinu od koje često zna da zavisi neki (ili svaki?) nedemokratski režim.
Ima tu zrno istine: svojevremenno je jedan američki pesnik (Gil Skot-Heron) rekao da ljudi koji imaju kredit za kuću neće praviti revoluciju. Toga su sasvim izvesno bili svesni i oni koji su kreirali državu blagostanja, baš kad je opasnost od revolucije izgledala veoma blisko i potentno (i neizbežno – strah od 1917 je po svemu sudeći bio prelep). I istina: nekoliko decenija kredita za kuće i stanove kasnije i američka se populacija i njena radnička klasa pretvorila u jednu od najservilnijih i politički najimpotentnijih.
A u nas sedam meseci već se razvlači opštedruštveni bojkot države i njenih institucija. Pad nadstrešnice je uzrok i centralni fenomen, naravno, ali kao i kod svakog fenomena – kao uostalom i kod one čaše vode koju prelije samo jedna kap – problem je osetno dublji. Neki će zalutati u slepu ulicu tranzicione bede pa insistirati na „korupciji“ (za šta ja, ponavljam, smatram da je politički potpuno slepa ulica, ali o tom potom) neki na nečem drugom ili trećem, ali svakako je sigurno da je pad nadstrešnice bio ona kap koja je prelila čašu, a pošto jedna kap ne može da prelije čašu, sasvim je jasno da je čaša zapravo već dugo vremena sasvim puna.
No, studentski bunt se svakako pokazao kao najopasniji oblik pobune kakvu dugo nismo videli i zabeležili, ovo srce pobune koje se s vremena na vreme sa manje ili više uspeha preliva na ostale sfere društava. Ali radikalniji politički lomovi, izgleda, za sada izostaju (do nedelje je tako barem bilo) i izbegavaju da se dese i pored toga što smo kao društvo odavno pregazili onu, u poslednje vreme često citiranu – tvrdnju o režimu koji mora da padne kada se skupi tri i po procenta aktivnih bojkotera. Skupilo se i dobrano više, u samo jednom danu na jednom mestu i – ništa (za sada).
A rekao bih da je uzrok tome veoma teško preslikavanje modela pobune koji su nematnuli studenti. Držim, dakle, da se na samom početku mislilo da će biti dovoljno pokazati zube, demonstrirati ovu „totalnu politiku“ kojom se studentski pokret bavi, ovaj nešto radikalniji pristup a građanskiji pokreti i potencijalno različiti pojavni oblici onoga što zovemo „opozicijom“ će to lagano ispratiti i na kraju ćemo imati i kapacitet da radikalnije promenimo društvo u kojem živimo. Dakle, studentski je pokret – opet, to ja mislim – smatrao da će on slomiti kičmu režimu a mi ostali (ostatak društva) ćemo uleteti na ispražnjen teren i voila, ode baruština u kojoj živimo, možemo da gradimo novi svet.
To se ni izdaleka nije desilo a u krpljenju ovoga naravno najviše je otišao upravo studentski pokret pokazujući da jednu za drugom može (i zapravo je poprilično i lako) da lomi i subvertira sve odluke i vladine politike. Opoziciju je uhvatilo hronično šuntavilo, a ostali oblici društvenog organizovanja nisu našli ništa pametnije no da basiraju i (potpuno nekritički, i kad treba i kad ne treba) podržavaju studentski pokret, pomalo podsećajući na tu legendarnu scenu iz Žitja Brajanovog.
Pa zašto pobogu?
Što se tiče opozicije – da razrešimo i dilemu od pre nekoliko nedelja koju je imao Rastislav Dinić – da, opoziciju valja ukinuti bez mnogo ostatka a centralna stvar koju valja ukinuti i što je pre prepustiti zaboravu je njena idološka struktura obeležena u suštini i dalje utvarama devedesetih godina i formulom da je spas „konačno izvođenje“ osamdeset devete i famoznog šestog oktobra sa centralnim motivom tržište + parlamentarna demokratija (koliko su te dve stvari bezube pokazuje i najnoviji primer iz SAD gde su za Trampa građani glasali jer je obećavao izlaz iz ratova a on je upravo počeo treći po redu. Što se tržišta tiče: pa imamo ga, čisto i nepatvoreno i baš onakvo kakvim smo ga tražili pre 35 godina. U tome je zapravo i problem – režim SNS-a nam je doneo tačno ono što smo tražili, i ako nam se sad ne sviđa, mora biti da nešto nije u redu sa tom zaostalom imaginacijom). To je naravno razmljivo, ipak opoziciju još uvek predvodi jedna gerontokratija koja je – kako kaže jedan moj prijatelj i, inače, možda i najbolji naš analitičar – odbila da pošteno ostari te nas sad sve muči svojom beskrajnom i krajnje neugodnom krizom srednjih godina.
I s tim u vezi, ta je generacija i izrasla u baš tom miljeu u kojem je politika – otpor socijalističkoj birokratiji i borba za beskrajni horizont evropskog optimizma. (iz ugla 2025. godine u kojoj možda počinje i treći svetski rat, dobrim delom i zbog gluposti otuđene evropske administracije – pogledano, taj se ideološko identitetski konglomerat danas čini potpuno komičnim). Rešenje je, dakle, odustajanje od te strukture i shvatanje da više ne živimo u svetu u kojem je primarni neprijatelj nekakav socijalizam koji valja da iščačkavamo (a polako možda shvatamo da socijalizam nikad nije ni bio neprijatelj).
Reimaginaciji novog i praktičnom izvođenju politike kao umetnosti radikalne emencipacije od strane društva kao formacije – što je, držim, i cilj studentskog pokreta – međutim stoje neki dublji razlozi koje ne verujem da možemo uošte da rešimo. Stoga valja imati u vidu strukturne razlike socio ekonomskog položaja studenata i svih ostalih. Studenti su odlučili i zagrizli: žrtvovaće svoju jednu godinu (možda i više od toga) zarad projekta u koji – možda pomalo naivno – polažu nade: izgradnju boljeg društva (na stranu sad „šta je to“ i sav sistem nevolja sa tim, pa beležim da možda u nekim lagumima studentskog pokreta se baš i ne gaji vizija sveta iza koje bih rado i lako stao). Imaju kapaciteta za direktnu demokratiju, beskrajne rasprave na plenumima, višenedeljne blokade ovog i onoga, svakodnevno organizovanje oblika otpora, smišljanje strategija i taktika.
A to mogu samo zbog jedne stvari: egzistencijalno ne zavise (za sada) od sopstvenog rada – godinu će platiti na kraju uglavnom roditelji i/ili svi mi na ovaj ili onaj način. A to, žao mi je, ne može niko sem njih, jer na sve ostale („nas“ sve ostale) deluje neumolljiva, nepokolebljiva i nesalomiva sila praznog stomaka. Uz to – na njih posledično ne deluje ni čitava ostala mreža regulatornih mehanizama, kao što su oni koji nas – najčešće iz usta sugrađana agenasa ove vrste regulativnih aparata – proglašavaju dangubama, posebno ukoliko od našeg rada zavise neka druga ljudska bića (deca u prvom redu – pa sad valja primetiti i potpuno nezgodan položaj u kojem se nalaze i sami roditelji današnjih studenata), kada se bavimo politikom.
Pa posledično, onda, i sistem saveza ne samo studenata danas, već i svih progresivnijih pokreta: strateški saveznici su oni koji već imaju ovakav ili onakav pomalo privilegovani položaj pa mogu da se izvuku na par dana. Dakle, prosto i jednostavno.
Drugim rečima, prva lekcija iz udžbenika klasne analize: sloboda od egzistencijalne ugroženosti je jedini i ključni oblik slobode, za slobodu političkog delovanja potrebno je i obećanje te slobode a radnici (često pogrešno uzeti kao paragon one konzervativnije polovine društva) ćute, jer ako zinu, ode egzistencija i za njih i njihovu dečurliju.
1
Utoliko se vraćamo i na suštinu klasnih odnosa: kad je prazan stomak na liniji, onda se radi i gleda da se popuni ta rupa, ne vodi se politika. Upravo zbog toga i jest jedan od globalnih problema poslednjih decenija: politika je postala stvar razonode (pa u krajnju ruku ne treba ni da začudi da ju je u velikoj meri i otela industrija zabave). Ovo je rat iscrpljivanjem koji mogu da vode samo oni koji su slobodni od nužnosti svakodnevne borbe za egzistenciju (studenti) pa nije ni čudo što je povremeno izgledalo kao da ih ostavljamo na cedilu.
Vraćamo se dakle na Gil Skot-Herona: kad imate kredit, onda radite, sedite i slušate a stvari, možda, najradije ne biste menjali a i da hoćete, ne možete jer vam nedostaje ključni resurs: prosto vreme (pa zato, valjda, se siromaštvo možda i ponajbolje očitava u metrici vremenskog siromaštva). Naravno, ovde valja imati u vidu da posla imamo sa strukturnim uzrocima dubinske depolitizacije koja ni u kom slučaju nije tek nusproizvod, već jedan od centralnih oblika „kontrole“ eventualnih nezgodnih političkih pojava odozdo.
Klasna struktura, drugim rečima, a ne zvona i praporci. U isto vreme, i upravo zbog specifičnog nasleđa zagubljeni smo u reorganizaciji ideološkog i identitetskog polja i zakucani u identitetske i estetske bitke koje realne rezultate relativno retko mogu da daju. A tek poslednji događaji, kada se širom srbije blokiraju raskrsnice i gradovi, i to uz pomoć nekada ismevanih zborova, pokazuju dalekosežnost one inicijative da se u gradovima počnu organizovati zborovi kao oblik političkog angažmana. Oni, ukratko, pokazuju da se i ova klasna ograničenja mogu preskočiti – kada se ima dobra organizacija.
Lekcije su relativno jasne: organizacija političke strukture a ne ideološkog i identitetskig polja što mu dođe i takozvani „prvi instinkt.“2
- Pa kao što kaže popularna mudrost: kada se analiziraju ishodišta sukoba i ratova, dečaci gledaju bitke, generali gledaju logistiku, pa primećujemo da ako studenti vode bitke na frontu, njihovi su roditelji logostika, pa je pomalo nepošteno od njih očekivati da se sada uključe.
- Stoga se u suočavanju sa strukturnim problemima političkog organizovanja često latimo i prečica koje su – iako ne baš najpametnije rešenje jer znaju da se okrenu i ujedu – najlakši i primarni mehanizam kojeg će se latiti bilo ko. Uz to, ukoliko već imaju postojeću strukturu, onda su i relativno efikasni i laki za upotrebu. Eto odatle i dolazi ovaj fenomen na koji su svi redom uspeli da se uhvate te da koliko juče optuže studentski pokret (ukoliko on još uvek postoji) što za banalni nacionalizam, što za banalni evropeizam.
