Medije razvijenih zemalja juče je uzdrmala vest da će Unicef po prvi put od svog osnivanja isporučiti pomoć u hrani deci u Ujedinjenom Kraljevstvu.
Kako piše Gardijan, još u maju je utvrđeno da se 2.4 miliona, odnosno čak 17% dece u Britaniji našlo u situaciji da njihove porodice ne mogu da im obezbede redovnu i zdravu ishranu. U ovu brojku spada pola miliona mališana koji su se inače oslanjali na prehranu u školskim kantinama i deca u 2.8 miliona ostrvskih domaćinstava koja su usled pandemije ostala bez prihoda.
Zvaničnici Unicefa su izjavili da je pandemija koronavirusa najteža kriza koja je pogodila decu od kraja Drugog svetskog rata.
To pokazuju i statistike drugih razvijenih zemalja. Po podacima iz kraja novembra, čak 45% dece u SAD živi u domaćinstvima kojima je postalo teško da pokriju uobičajene troškove. Sličan procenat mališana koji sa roditeljima i starateljima obitava u unajmljenom smeštaju žive u domaćinstvima koja ne mogu da pokriju osnovne troškove, pa kasne sa rentom ili štede na hrani.
Situacija je, naravno, znatno teža u zemljama kapitalističke periferije. Prema Lansetovim procenama s kraja jula, ove godine će teška neuhranjenost pogoditi oko 6.7 miliona dece (mlađe od 5 godina) više nego što bi od nje patilo da nije bilo pandemije. Takva glad većinom ugrožava decu u južnoj Aziji i podsaharskoj Africi.
Teška neuhranjenost je jedan od osnovnih faktora smrtnosti dece mlađe od 5 godina, dok nedovoljna i nekvalitetna ishrana u detinjstvu uzrokuje čitavu lančanu reakciju posledica: od najočiglednijih akutnih i hroničnih posledica po fizičko zdravlje, preko psiholoških tegoba, poteškoća sa učenjem, lošije pozicioniranosti na tržištu rada, većeg rizika od siromaštva, kraćeg životnog veka, do zdravstvenih i društvenih posledica koje se mogu preneti na naredne generacije.
Ovi zastrašujući podaci ne iznenađuju. Kao što smo ranije pisali, već početkom godine izgubljeno je 305 miliona poslova sa punim radnim vremenom na globalnom nivou. Svetski program za hranu UN-a sredinom godine je izneo procenu da će broj gladnih do kraja 2020. dostići 270 miliona. Ispod granice ekstremnog siromaštva (koja označava prihode manje od 1 američkog dolara dnevno) je po procenama Svetske banke jesenas već bilo 100 miliona ljudi, dok Međunarodni Institut za istraživanje prehrambenih politika (International Food Policy Research Institute) pretpostavlja da će taj broj do kraja godine skočiti na 140 miliona.
Kriza se u međuvremenu zahuktava, tako da se može pretpostaviti da će naredna godina, umesto opuštanja, doneti nove crne statistike čak i ako zamah pandemije bude ukroćen.
„Povratak na normalu“ nije svet bez gladi
Prilikom razmatranja sličnih podataka treba imati u vidu da „povratak na normalu“ nije ono što nam treba, jer je neoliberalna normalnost upravo ono što nas je ovde i dovelo.
Pandemija je nesumnjivo uzrokovala krizu dramatičnih razmera. Međutim, čak i ako ostavimo po strani dokaze da je i sama pandemija gotovo neminovni rezultat ekstenzivnog iskorišćavanja prirodnih resursa i uništavanja prirodnih staništa, podsetimo se da je i bez nje opadanje profitnih stopa nagoveštavalo da je sledeća svetska ekonomska kriza na pragu. Pa ako se i to izuzme, ostaje činjenica da je gladnih krajem prošle godine, grubo govoreći, na svetu bilo duplo manje, ali da i dalje govorimo o milionskim brojevima na čiji rast iz godine u godinu nije uticao samo prirodni priraštaj, već pre svega neravnopravna raspodela bogatstva.
Vesti o gladovanju dece u bogatim zemljama, prokomentarišimo i to, će privući više pažnje i samilosti nego business as usual podatak da je po Unicefovim istraživanjima teško neuhranjenih mališana 2019. već bilo čak 47 miliona. No, ako u razlici u medijskom tretmanu informacija o gladnim Britancima i gladnim Nigerijcima i ima licemerja, sami podaci tek udruženo slikaju sliku jednog sistema u kome postoji dvostruka geografija iskorišćavanja: jedna planetarnih razmera, u kojoj bogatije zemlje i međunarodne korporacije profitiraju na račun siromašnijih, i druga, nacionalnih razmera, u okviru koje siromašniji stanovnici poslovično bogatih zemalja sve češće žive u uslovima koji su daleko od „obećanih“, a sve bliže nepodnošljivim.
U narednim mesecima i godinama ćemo svedočiti tome da li će doći do preko potrebne promene globalne ekonomske politike zahvaljujući kojoj bi šta da jedu imali i Britanci sa početka teksta i deca u Africi i Aziji.
Četrdeset godina neoliberalizma najviše je naškodilo najranjivijim društvenim grupama, a među njima, nažalost, deci, koja kao pojedinci ne mogu da se uklope ni u pravila igre koja njih i njihove staratelje ostavlja bez podrške društva, niti u sliku sveta iz koje, kao radno neaktivni, ispadaju. Ako je i moguće zamisliti da predstavnik neke od takođe „manje vrednih“ kategorija, recimo: stara, bolesna ili trudna osoba, u svakom trenutku živi od svog ličnog rada i ušteđevine i tako se uklopi u mantru o ličnoj odgovornosti pojedinca za sopstveni opstanak, čak i najokoreliji branitelj statusa quo će morati da prizna da se novorođenčad i najmlađa deca ipak moraju hraniti i negovati.
Sistem će za to vreme ostati dosledan postavkama, a glad desetina miliona najmlađih biće samo krajnja konsekvenca „elegantne“ logike po kojoj „nema besplatnog ručka“.
