Ogromna većina stanovništva nije u mogućnosti da na adekvatan način reši svoje stambeno pitanje. Kako su organizatori razgovora istakli, citirajući podatke resornog ministarstva, samo 10% građana Srbije može samostalno da obezbede sebi dom na tržištu, odnosno kroz kupovinu ili najam, dok država ima na raspolaganju tek nešto manje od 1% stambenog fonda za ove potrebe.
Uprkos razmerama problema, on nije čak ni dovoljno istražen, a mere koje nadležne institucije sprovode su parcijalne, uskog fokusa i nedosledne, osnovni su zaključci javnog razgovora koji je 24. marta organizovan u okviru programa „Ka drugačijem gradu“.
U prostoru Miljenko Dereta u Beogradu o ovoj temi su mišljenja izneli Zlata Vuksanović Macura, urbanistkinja, viša naučna saradnica na geografskom institutu Jovan Cvijić i autorka studija o uslovima stanovanja marginalizovanih grupa, Danilo Ćurčić, pravnik i programski koordinator Inicijative za ekonomska i socijalna prava – A11 i Jovana Božičković, koordinatorka za komunikacije i javno zagovaranje u Beogradskoj otvorenoj školi (BOŠ) i članica upravnog odbora Krovne organizacije mladih Srbije, a razgovor su vodili Marko Aksentijević i Jovana Timotijević iz Ministarstva prostora.
Problem je veliki, rešenja nedostatna
Povod za razgovor je raskorak između prioriteta u utvrđivanju ciljnih grupa korisnika malobrojnih programa stambene podrške koje (na netransparentan način) definiše država i onih koje definišu osnovni zakoni, stručnjaci i građanstvo. Istraživanje koje je nedavno sprovelo Ministarstvo prostora, a koje je u uvodu razgovora predstavio Aksentijević, potvrđuje postojanje takvog raskoraka.
Naime, dok su najveće stambene subvencije finansirane od strane države u proteklih nekoliko godina bile namenjene pripadnicima snaga bezbednosti, većina ispitanika ne smatra da treba da bude tako, i snagama oružane bezbednosti predpočitava mlade bračne parove i siromašne. Upitani da predlože još neke kategorije, ispitanici predlažu samohrane roditelje, porodice sa više dece, i druge ekonomski ugrožene kategorije. Viđenje građana je bliže onome što predviđa važeći Zakon o stanovanju i održavanju zgrada iz 2016. godine i prethodni Zakon o socijalnom stanovanju (iz 2009.), dok je stambena podrška pripadnicima vojske i policije regulisana posebno, ili aktima unutar Ministarstva odbrane, ili specijalnim zakonom. Sa druge strane, više konfliktnih situacija do kojih je dolazilo u proteklim godinama su pokazale da građani imaju neopravdane i diskriminatorne stavove prema nekim od objektivno najugroženijih grupa pa su tako protiv doseljavanja Roma neretko održavani protesti.
„Kada se bira kome se daju subvencije to se radi pogrešno i bez sistemskog rešenja. Sa druge strane, kada imate pitanje zakupa, onda se ono rešava na način koji je potpuno nakaradan“, prokomentarisao je Danilo Ćurčić, osvrćući se na to da su zakup i komunalni troškovi u socijalnim stanovima neprilagođeno visoki, zbog čega njihovi korisnici “u roku od godinu dana postaju buduće žrtve prisilnih iseljenja“.
Istraživanje Ministarstva prostora o percepciji sopstvenih uslova stanovanja pokazuje da 64% ispitanika u Beogradu smatra da su troškovi stanovanja preveliki za prihode njihovog domaćinstva, dok se samo 12% ne slaže sa takvom tvrdnjom. Oko petine učesnika istraživanja ne misli da su cene stanova u Beogradu prevelike za većinu stanovnika, a 68% ocenjuje da jesu. Gotovo svaka peta Beograđanka i Beograđanin imaju potrebu da promene svoju stambenu situaciju, ali ih u tome uglavnom sprečavaju upravo finansije i visoke cene nekretnina.
„Nemamo dobre podatke i ne znamo kakvo je stvarno stanje“
Danilo Ćurčić je ocenio da je predstavljeno istraživanje možda i više nego što su institucije u tom polju uradile u proteklih deset godina, skrenuvši pažnju na nedostatak podataka i kontinualnih analiza stambenih problema i potreba u Srbiji.
„Ne postoje kapaciteta niti volja da se prevaziđe nedostatak istraživanja i kontinuiranog praćenja stanja potreba građana, nedostataka i stanja stambenog fonda“, saglasila se Zlata Vuksanović Macura. Za razliku od naše stambene strategije (koja je aktuelno u formi nacrta), pregled postojećeg stanja je prvi korak u strategijama drugih država. U domaćem kontekstu se, nažalost, odgovornost za praćenje stanja i predlaganje mera, kojima se država ne posvećuje adekvatno, prečesto nameće nevladinim organizacijama.
„Loptica se prebacuje civilnom društvu i od njega se očekuje da radi ono što je posao donosilaca odluka”, prokomentarisala je Jovana Božičković.
Ona je navela da su nadležni od Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) tražili da odredi kategorije mladih kojima je stambena podrška potrebnija nego drugima. Nasuprot tome, stav ove organizacije je da su mladi većinski ugroženi, i da ih ne treba deliti na kategorije. Ovaj stav potkrepljen je podacima da je manje od 10% mladih stambeno osamostaljeno, 65% mladih živi sa roditeljima, a ostatak ili iznajmljuje stanove ili živi u učeničkim domovima, koji su, uz to, potkapacitirani u odnosu na realne potrebe. Oko 60% mladih nema nikakve prihode, pa se iz roditeljskog doma u proseku odseljavaju u tridesetdrugoj godini, kada više i ne spadaju u statističku kategoriju mladih, i šest godina kasnije od evropskog proseka. Postavlja se i pitanje kvaliteta stanovanja, pa i ličnog dostojanstva, starosne grupe od 19-30 godina, koja sačinjava čitavu šestinu stanovništva Srbije, u okolnostima u kojima je svako drugo domaćinstvo prenaseljeno, navela je Božičković. Ne čudi što svaka druga mlada osoba u Srbiji mašta da se odseli iz zemlje, ali bi upravo zbog toga trebalo preduzeti konkretnije mere koje bi obuhvatile većinu mladih.
Postojeće nisu adekvatne, smatra Božičković, ilustrujući to izjavama zvaničnika iz 2017. po kojima je država planirala izgradnju 50.000 stanova za mlade bračne parove. Ostvarenje takvih najava čini se nemogućim u uslovima u kojima nacionalna stambena strategija predviđa izgradnju 30.000 stanova u periodu od deset godina. Uz to, kako ocenjuje Božičković, i kada bi se ostvarila, na delu ne bi bila stambena nego primarno mera iz oblasti populacione politike.
Neusaglašene mere dovode grupe ugroženih u sukob
Referišući takođe na nacrt nacionalne stambene strategije, Zlata Vuksanović Macura je navela da u njemu stoji da Srbija ima 190.000 domaćinstava koji žive u stanovima bez kupatila i četrdesetak hiljada domaćinstava za koja se zna da nemaju ni toalet, ni vodu. U najugroženije spadaju i stanovnici preko 700 romskih naselja, od kojih mnoga nemaju pristup nikakvoj infrastrukturi, dopunio je mračnu statistiku Danilo Ćurčić.
U situaciji gde je svega 1% stambenog fonda javno, a strategije ograničenog dometa, teško je očekivati adekvatne promene. Učesnici tribine su, ipak, kao poseban problem prepoznali to što država prioritete ne definiše na transparentan način.
Stambena pomoć pripadnicima vojske i policije je definisana posebnim zakonom, naglasio je Ćurčić, a u izgradnju stanova iz ovog programa uloženo je, po podacima A 11, oko 60 miliona evra, ili 6 puta više nego za druge grupe u istom periodu. Pored toga što su nadležni na ovaj način različite grupe potencijalnih korisnika državne pomoći dovele u suprotstavljen položaj, postavlja se i pitanje da li država neke kategorije građana ovakvim programima korumpira, kako je problematizovao Ćurčić.
Moguća rešenja?
„Stanovanje nije samo krov nad glavom, nisu samo zidovi, već je vrlo važno i bitno obezbediti i ekonomsku stabilnost pojedinca ili domaćinstva, kao i druge vidove podrške, u zavisnosti od stepena, nivoa i vrste ugroženosti“, istakla je Vuksanović Macura. Po njenom mišljenju, adekvatno bavljenje stanovanjem bi moralo da pored dela lokalne samouprave koji se bavi stanovanjem uključi i centre za socijalni rad, škole, zdravstvene ustanova i druge državne institucije.
Dok se od civilnog društva očekuje da preuzme deo obaveza institucija, država nije uvek raspoložena da sa nevladinim organizacijama sarađuje na izradi rešenja.
„Mi smo predlagali neke mere za koje smo uvek dobijali povratnu informaciju da ne postoje institucije koje bi uopšte mogle da ih sprovedu, iako su naše komparativne analize uvek kao primer uzimale neku državu sličnu nama, poput Hrvatske“, izjavila je i članica upravnog odbora Krovne organizacije mladih Srbije.
Po rezultatima istraživanja koje je sprovelo Ministarstvo prostora, velika većina Beograđana, skoro 90%, smatra da bi grad ili država trebalo da izdvajaju više sredstava za podršku građanima kojima je cena stanovanja previsoka. Kada je reč o neprofitnim stanovima, za 57% preferirana opcija je otkup, a 30% misli da je najbolji izbor najam. Većina ispitanika, 87%, bi podržala subvencionisanje namenjeno poboljšanju kvaliteta stambenog prostora socijalno ugroženih i javno finansiranje izgradnje neprofitnih stanova (87%), a eksproprijaciju nedovršenih objekata 5 godina nakon isteka građevinske dozvole 56%.
I.K.
