Ovog Prvog maja bismo po prvi put u Srbiji mogli da vidimo protest na koji će zajedno izaći svih pet sindikalnih centrala. Najzaslužniji za ovo su svakako studenti u blokadi čije su aktivnosti prethodnih meseci promenile društveni kontekst na šta ni sindikati nisu mogli da ostanu nemi. Nakon niza sastanaka radnih tela sindikata i studenata i usaglašavanja oko zajedničkog rada na konkretnim izmenama Zakona o radu i Zakona o štrajku došao je i trenutak da se izađe udruženo na ulicu.
Bolji povod za to, od Prvog maja – međunarodnog praznika rada, ne postoji, a naši sagovornici su saglasni da ovo udruživanje i zajednički nastup na provomajskom protestu mogu biti prekretnica i za studentski i za radnički pokret.
Prvog maja će sindikati na različitim lokacijama organizovati svoje prethodno najavljene tradicionalne skupove u čemu će im se pridružiti i kolone studenata koje će dolaziti iz različitih pravaca ka centru Beograda. Svi oni, kao i građani, će se prema najavama naći u 14 časova ispred Vlade Srbije gde će biti odata pošta nastradalima u padu nadstrešnice u Novom Sadu, nakon čega se očekuju obraćanja predstavnika studenata i predsednika sindikata.
Student Biološkog fakulteta i član Radne jedinica za radnička pitanja studenata u blokadi, Raško Karaman za Mašinu je rekao da su oni još u ranim fazama svog delovanja prepoznali značaj radničke klase u borbi za sistemske promene.
„Mi smo vrlo brzo stupili u komunikaciju sa sindikalnim i nesindikalnim organizacijama radnika sa kojima smo ostvarili saradnju i ispitali mogućnost zajedničkog delovanja. Bilo nam je jasno da je njihov položaj u društvu izuzetno loš, a da je sredstvo kojim bi se oni za njega borili potpuno obesmišljeno. Uzrok za ovakvo stanje nalazimo u problematičnom Zakonu o radu i Zakonu o štrajku“, rekao je Karaman za Mašinu.
U skladu sa ovim stavom studenti su inicirali zajednički sastanak sa svim sindikalnim centralama i formiranje radne grupe pravnika koja bi se pozabavila izmenama ovih zakona. Ideja je bila da se sindikati usaglase oko izmena i da se za njih izbore u društvenoj klimi koju su stvorili studentske blokade i protesti.
Prvi maj je značajan datum kako za radnički, tako i za studentski pokret. Tada obeležavamo praznik rada ali i 6 meseci od tragedije u Novom Sadu.
„Ovo je prilika da javno pokažemo spremnost ka zajedničkom delovanju ali i da predstavimo učinak radne grupe pravnika. Početkom ove nedelje organizovali smo sastanak sa predsednicima sindikalnih centrala na kojem smo dogovorili organizovanje zajedničkog skupa 1. maja u 14h ispred Vlade. Istog dana, pre ove akcije, sindikati će organizovati i pojedinačne skupove koje su već prijavili i za koje su obezbedili logističku pripremu, a studenti će organizovano doći da ih podrže“, kaže Karaman za naš portal.
Skup 1. maja je, kako su najavili studenti, samo početak aktivnijeg uključivanja sindikata u borbu za sistemske promene. Oni će tog dana uputiti zajedničke zahteve Vladi, dok su, opet prema najavama studenata, na zajedničkom sastanku sindikati iskazali jasnu spremnost da radikalizuju svoju borbu ukoliko se zahtevi ne ispune.
90% zaposlenih nema platu za život
Protesti sindikata u Srbiji nisu česti, podseća Vladimir Simović, koordinator programa za radna prava Centra za politike emancipacije, koji ističe da je baš zato važna svaka prilika u kojoj je moguće osvetliti položaj radnika i radnica – samim tim je i protest 1. maja važan.
„To je dan kada treba izneti u javnost konkretne zahteve za popravljanjem trenutnog stanja, a ono je jako loše. Plate su niske, 90% zaposlenih nema platu za život. Radno vreme daleko nadilazi zakonom garantovano. Srbija se tradicionalno nalazi u samom vrhu evropskih zemalja po broju radnih sati koje zaposleni provode na poslu. Standardi bezbednosti i zdravlja na radu nisu adekvatni. U Srbiji u proseku jednom nedeljno neko izgubi život na radu, a za to gotovo nikada niko nije odgovarao. Zlostavljanje na radnom mestu je sveprisutno, a sindikalno organizovanje je sabotirano. Problema je previše. Poslodavci se prema radnicima i radnicama prečesto odnose kao prema potrošnim resursu. Takvo stanje je neodrživo“, smatra Simović.
Naš sagovornik veruje da su studenti dobro locirali „verovatno i najvažnije saveznike“ – radnike i radnice. Jel, naš sagovornik veruje da se bez sinergije radništva i postojećeg studentskog pokreta teško bilo šta u našem društvu može promeniti.
„Sada imamo situaciju, prvi put posle jako puno vremena, da sindikati udružuju svoje kapacitete. Mislim da to ne bi bilo moguće, na ovaj način, da nije studentskog pokreta koji uživa veliki poverenje u narodu. Taj legitimitet studenti su iskoristili da sindikate dovedu za isti sto. Najavljena zajednička borba za izmene Zakona o radu i Zakona o štrajku više nije samo deklarativna već se manifestuje i u vidu najave prvomajskog protesta. To nam daje nadu da se stvari odvijaju u dobrom pravcu“, rekao je Simović za Mašinu.
Okupljanje ide direktno potiv osnovne strategije vladajuće garniture
Da je zajednički izlasak studenata i sindikata na prvomajski protest veoma značajan događaj slaže se i dr Nada Sekulić, redovna profesorka na odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, koja je sa nama podelila više razloga zašto je tog stava.
„Jedan od njih je što do sada niko nije uspeo da okupi zajedno pet najvećih sindikata u Srbiji koji međusobno imaju dosta razmimiolaženja. U tom smislu, ovo okupljanje ima potencijal ukrupnjavanja radničkog organizovanja, sto je važan, a po svoj prilici i osnovni preduslov da bi Zakon o radu uopšte mogao da se promeni i to udruživanje svakako ne raduje vladajuće strukture u društvu, koje su se od pada Miloševića sistematski stavljale na stranu poslodavaca umanjujući prava radnika, u cilju omogućavanja brže privatizacije i privlačenja naročito stranog kapitala. Dakle, takvo okupljanje ide direktno potiv osnovne strategije vladajuće garniture u pogledu načina kako Srbija treba da se razvija, pa je definitivno potreban udružen pritisak svih sindikata“, smatra Sekulić.
Kao drugi važan razlog ona ističe da se ovim udruživanjem širi front društvenog otpora u aktuelnoj pobuni studenata i građana protiv koruptivnog režima i nepoštovanja zakona.
„To je verovatno ono što bi vlast moglo najviše da zabrine, jer je njihovo glavno uporište do sada bilo to što nije došlo do otpora u institucijama izvan univerziteta i sektora obrazovanja. Ako bi se pridružili radnici, usuđujem se da kažem, ova vlast bi definitivno pala i to veoma brzo“, kaže Sekulić za Mašinu.
Ipak, naša sagovornica ističe da ostaje pitanje koliko sindikati mogu masovno da mobilišu svoje članstvo za šire društvene probleme.
„Radnici su najspremniji da štrajkuju zbog konkretnih stvari koje se tiču njhove neposredne egzistencije. To je sada pitanje od ‚hiljadu dolara‘ – da li su studenti uspeli dovoljno da motivišu građane širom Srbije da se angažuju i kroz štrajkove na svojim radnim mestima, a ne samo kroz prelepe dočeke studenata i kroz proteste na ulicama koji, kao što vidimo, mada brinu vlast, ne mogu da promene koruptivni sistem već pet meseci, pri čemu je represija sve očiglednija“, smatra Sekulić.
Treća važna stvar u prvomajskom udruživanju je prema profesorki Filozofskog fakulteta to što ona pokazuje da studenti traže nove strategije borbe, „svesni da sve ono što je do sada urađeno, a što je samo po sebi izuzetno značajno bez obzira na sve što će se nadalje dešavati u društvu, nije dalo željene rezultate – vlast neće ispuniti zahteve studenata, jer to jednostavno znači ne samo da gube vlast, već i da će mnogi od njih završiti u zatvoru i ostati bez predatorski stečene imovine“.
Udruživanje povodom Prvog maja o kojem govorimo je značajno i sa aspekta sindikalne borbe, a Sekulić veruje da bi sindikati mogli da ojačaju svoju poziciju u odnosu na poslodavce i državu ukoliko bi uspeli da održe međusobni dijalog i jedinstveni front.
„Mislim da je veoma važno što se sindikati bude i što nastupaju kao akteri širih društvenih promena, a ne samo neposrednih egzistencijalnih interesa vezanih za konkretne situacije na konkretnim radnim mestima. Do sada oni nisu bili u toj poziciji i njihovi partneri su bili ‚vertikalno‘ postavljeni – država ili poslodavci, koji su ih zapravo kontrolisali ili potkupljivali. Ovo je sada horizontalna veza u kojoj takva vrsta upravljanja ne postoji i to je veoma dobar znak“, kaže Sekulić za Mašinu.
Ona veruje da bi dovoljno snažan pritisak, uz zahtev za promenom posebnih odredbi u Zakonu o radu, i insistiranje na uvođenju i sprovođenju kolektivnih ugovora (danas je svega oko 20% radnika ima kolektivne ugovore) sigurno doveli do pomaka, pogotovo u, kako kaže, situaciji u kojoj garnitura na vlasti mora da se bori na više frontova, „te su onda spremni negde da popuste da bi ojačali svoje pozicije na nekom drugom mestu gde su oslabljene“.
Problem vidi u tome što je do udruživanja došlo nakon pet meseci iscrpljujućeg otpora.
„Da se to udruživanje radnika i studenata desilo na početku, mi bismo danas verovatno već imali nove izbore, a ne samo izbor nove vlade slične prethodnoj. U svakom slučaju, verujem da su ovi procesi nezaustavljivi, samo je pitanje koliko brzo će se odvijati. Srbija je počela da se budi i taj proces buđenja će se izvesno nastaviti. Kad se ujutro probudite široko otvorivši oči, nemoguće je da prespavate dan koji dolazi“, zaključuje Sekulić.
M.M.
