U Srbiji, 1. maja 2025, desetine hiljada ljudi okupile su se ispred zgrade Vlade na poziv studenata i sindikata. Protest je bio posvećen studentskim zahtevima, ali i podršci izmenama Zakona o radu i Zakona o štrajku. Među mnoštvom su stajale i žene čiji rad najčešće ostaje nevidljiv — radnice iz fabrika, sa sela, digitalnog sektora, prodavnica, škola, bolnica. Iza njihovih svakodnevica stoje priče koje traže više od saosećanja i traže organizovanje.
O povezanosti ženskih iskustava koja pokazuju da je reč o strukturnim nejednakostima, svedoče nam tri radnice iz Srbije – Lela, Andrea i Goca.1 Bez obzira što je reč o radnici u fabrici, digitalnoj radnici i poljoprivrednici, njihovi dani isprepletani su kućnim radom, brigom i negom o članovima i članicama porodice, napornim plaćenim radom i urušenim radnim pravima, i one jasno i precizno opisuju svoje živote, probleme i borbe. Zavirimo u njih za trenutak.
Tri žene, tri svakodnevice, ista borba
Lela, radnica u fabrici auto-delova u srednjoj Srbiji, ustaje u 4:30. Dan joj počinje pre svih, a završava se mnogo posle završene smene.
„Treća smena me ubije. Ceo dan sam u međuprostoru — ni kod kuće, ni na poslu, samo čekam da krenem. Oblačim žutu firmiranu majicu, nameštam kosu da delujem budno. Ruke rade same, ali mozak mi je kod dece, kod otplaćenih računa, kod zimskih cipela koje moram kupiti.“
U osmočasovnoj smeni, stoji pored pokretne trake i montira kablove. Ako pogreši jedan, vraćaju joj celu turu. Norma guši, šef stalno diše za vratom, pauza traje 10 minuta. Posle posla, Lela se ne odmara. Kod kuće je čekaju deca, večera, pranje veša, domaći zadaci.
Andrea, visokoobrazovana digitalna radnica, dan provodi zatvorena u stanu u Beogradu.
„Od 14 do 22 časova sam online za klijente iz Amerike. Pre toga sam s detetom, spremam ručak, čistim, perem, pokušavam da stignem sve. Tea još nema mesto u vrtiću. Ne mogu da je ostavim privatno — to što zaradim jedva pokriva troškove života.“
Njena radna soba je i kuhinja i dnevna soba. Granice između posla i života brišu se. Nema pravo na grešku, jer „uvek ima neko ko čeka da uskoči za jeftinije“.
Goca, poljoprivrednica iz jugozapadne Srbije, nema vikende, nema bolovanje, nema smenu.
„Ustajem u šest, hranim stoku, idem na njivu, berem, obrađujem. Radim više od 12 sati dnevno. Sve računam u satima i dinarima. Osigurana sam preko muža, ali kada me nešto boli, ne idem kod lekara. Ko će da radi umesto mene?“
Gocin godišnji fond radnih sati je 550 više od standardnih 40 sati nedeljno. Njeno vreme ne meri niko — ni država, ni tržište, ni sindikat.
Da solidarne prakse nisu van domašaja, posebno prakse po pitanju kućnog, ženskog rada, pokazuju primeri iz Južne Amerike. U Meksiku, žene iz siromašnih četvrti razvile su kompleksne mreže za samopomoć i otpor. U gradovima poput Meksiko Sitija i Huareza, gde je femicid endemski problem, organizuju „acompañamientos“ — grupe žena koje prate druge žene kući noću, posebno kroz opasne kvartove.
Pored toga, žene same crtaju mapu nasilja, označavajući mesta napada, sumnjivih vozila, policijske pasivnosti. Te mape postaju alat za lokalni pritisak i obrazovanje.
U pograničnim fabrikama (maquiladoras), radnice su počele da prijavljuju seksualno uznemiravanje kolektivno. Jedna radnica iz Ciudad Juáreza je izjavila:
„Godinama sam ćutala jer nisam imala kome da se obratim. Sada, znamo da nismo same. Ako pipne jednu, dolazi nas deset.“
Žene organizuju kuhinje solidarnosti za one koje su izbačene iz kuće, ali i za samohrane majke koje ne mogu da rade zbog brige o deci. Pružaju besplatnu pravnu pomoć, zajedno odlaze na policiju, organizuju psihološke grupe podrške.
U Brazilu, žene iz favelâ izgradile su ono što nazivaju „kolektivna ekonomija života“. U kvartovima u Sao Paolu, žene su napravile sistem gde se briga o deci deli u smenama. Jedna majka pazi decu desetoro drugih, dok one idu na posao ili fakultet. Uspostavljaju i kolektivne kuhinje, zajedno kupuju hranu, prave proizvode koje zajednica koristi i prodaje sapune, začine, hleb. Uveče se sastaju u kvartovskim centrima, ne samo radi pomoći: diskutuju o pravima, organizovanju, nasilju i klasnoj borbi.
Zajednička nit: od svakodnevice do organizovanog otpora
Bilo da se zove Goca, Andrea, Lela, ili Maria iz Sao Paola i Carla iz Huareza, žene širom sveta znaju šta znači nositi tri smene dnevno: plaćenu, neplaćenu i emocionalnu. Ali one takođe znaju kako da se samoorganizuju, povežu i pretvore nemoć u moć.
Prvi maj u Beogradu pokazao je da je potencijal za zajedničku borbu tu. Ali ono što nedostaje jeste dubinsko, bazno organizovanje – sindikalno i feminističko, zasnovano na poverenju, obrazovanju i uzajamnoj brizi.
Da bi Goca znala kome da se obrati kad joj treba osiguranje. Da Andrea ne mora sama da rešava sve iz stana. Da Lela zna da nije sama kad kaže „dosta je“.
Sindikalna i feministička borba ne mogu biti uspešne bez vraćanja kulture organizovanja. Vratimo se na početak ovog teksta i naše tri radnice. Nije li za feminističku i sindikalnu borbu neophodno preispitati šta ne radimo kako treba ili zašto su nam slabe veze? Kako postići da Lela, Andrea i Goca izgrade odnose i same donesu odluke da žele da menjaju stvar? Savezništva, šta to konkretno znači? Podrška, kako je osećamo? Poverenje, zašto bi nas neko slušao? Koliko primenjujemo principe organizovanja? Vratimo se na prvu rečenicu ovog teksta o Prvom maju 2025. godine – glavno pitanje koje se nameće pred sve nas jeste – koliko god dobre regulative postojale, ko će da ih brani? Kako ćemo postići da u odbrani radnih prava, prava žena, prava LGBT+ zajednice, prava manjinskih grupa stoji masa koja će imati moć da brani do sada osvojena prava?
Na protestima širom Srbije prisutna je konkretna praksa solidarnosti. Studenti i studentkinje i samoorganizovane grupe ljudi svakodnevno su pripremali obroke, donosili odeću, ćebad i osnovne potrepštine za okupljene. Ova vrsta kolektivne brige – brige koja ne ostaje unutar porodice ili ulogom žene, već se pretvara u politički čin – pokazala je da je moguće drugačije društveno organizovanje. Ako možemo da se okupimo da bismo nahranili i zaštitili jedni druge na protestu, zašto ne bismo mogli organizovati slične strukture u okviru npr. generalnog štrajka? Ove prakse pokazuju da je kolektivna briga održiva, šireća i moćna – da može biti temelj trajnog pokreta otpora koji povezuje klasnu borbu s feminističkom solidarnošću.
Kolektiv Osmi mart svaki dan
