Na Kosovu 15. marta počinje puna primena Zakona o strancima i Zakona o vozilima. Svako lice koje nije državljanin Republike Kosovo smatraće se strancem.
Zdravstvo i obrazovanje su jedine preostale institucije koje nisu integrisane u kosovski sistem. Zakon o strancima mogao bi sasvim da onemogući rad Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici (UPKM). Ipak, pre nego što uđemo u detalje toga šta će novi propisi značiti za stanovništvo bez kosovskih dokumenata i potencijalnog gašenja Univerziteta, vratimo se na sam početak Univerziteta u Prištini.
Počeci Univerziteta u Prištini
Dr um. Nevena Popović, vanredna profesorka na Fakultetu umetnosti UPKM za Mašinu predočava prilike koje su doprinele osnivanju dvojezičnog Univerziteta u Prištini 1970. godine i njegov rad tokom 56 godina postojanja.
„Zakon o osnivanju Univerziteta u Prištini donet je na sednici Pokrajinskog veća i Prosvetno-kulturnog veća 18. novembra 1969. godine, a usvojila ga je Skupština Socijalističke autonomne pokrajine Kosova. U sastav Univerziteta u Prištini ušli su fakulteti sa sedištem u Prištini koji su do tada bili u sastavu Univerziteta u Beogradu. Za rektora je izabran Derviš Rožaja (Dervish Rozhaja), vanredni profesor Filozofskog fakulteta, a za prorektore izabrani su dr Božidar Jovanović, redovni profesor Pravno-ekonomskog fakulteta i dr Minir Duši (Minir Dushi), vanredni profesor Tehničkog fakulteta. Za predsednika Saveta izabran je profesor dr Vuk Filipović, prodekan Filozofskog fakulteta“, navodi Popović.
Kako Popović dodaje, svečana sednica prve Skupštine Univerziteta u Prištini održana je u sali Pokrajinske skupštine Kosova 15. februara 1970. godine. Skupštinu je otvorio rektor profesor dr Derviš Rožaja pročitavši pismo predsednika SFRJ Josipa Broza Tita u kome se između ostalog navodi: „Imajući u vidu da Univerzitet u Prištini okuplja pripadnike više naroda i narodnosti i da se nastava izvodi na više jezika, siguran sam da će on, pored toga što će pripremati nove stručne kadrove, biti snažan faktor u daljem jačanju bratstva i jedinstva.“
Popović ističe da je u prvih deset godina rada na Univerzitetu u Prištini diplomiralo je više od 8.500 studenata koji su studirali na jednom od 10 fakulteta (45 nastavno-naučnih profesija). Povodom desetogodišnjice rada, Univerzitetu je dodeljena Plaketa sa poveljom Zajednice univerziteta Jugoslavije, a tadašnji rektor dr Gazmend Zajmi i direktor Univerziteta u Tirani prof. Petrit Radovicka potpisali su protokol o saradnji u oblasti nauke i nastave, kao i razmene nastavničkih kadrova i izrade zajedničkih naučno-istraživačkih radova u oblasti folklora i etnografije.
Protesti albanskih studenata i bojkot Univerziteta
„Dve decenije postojanja nisu obeležene svečanom Skupštinom nego velikim protestima učenika i studenata albanske nacionalnosti koji su odbili da uđu u učionice. Zbog vanredne situacije studenti su se organizovali prema nacionalnoj pripadnosti (sa jedne strane većinski Albanci javno su objavili svoje zahteve i stupili u bojkot legalnog obrazovnog sistema, a sa druge strane organizovali su se i studenti srpske i crnogorske nacionalnosti i definisali svoje zahteve)“, kaže Popović i dodaje da je pre stupanja Albanaca u bojkot, Univerzitet u Prištini imao 37.000 studenata od kojih su 80 odsto bili Albanaci. Bojkot Albanaca trajao je čitavu deceniju.
„Međunarodna katoličko organizacija – Zajednica Sant Eđidio (Sant’Egidio) koja deluje u oblasti mirovnog pregovaranja i pomaganja siromašnim zajednicama pokušala je 1996. godine da nađe rešenje za konfliktnu situaciju i da albansku zajednicu vrati u zvanične škole i fakultete. Sporazum o normalizaciji obrazovnog sistema potpisali su 1. septembra 1996. godine Slobodan Milošević i dr Ibrahim Rugova kojim je predviđen povratak albanskih učenika i nastavnika u škole i fakultete i formiranje mešovite grupe (3+3) za realizaciju ovog sporazuma. Obe strane u konfliktu uz prisustvo članova Zajednice Sant Eđidio potpisale su mere za sprovođenje sporazuma o obrazovanju 23. marta 1998. kojim su definisani uslovi korišćenja univerzitetskih objekata (učionice, kabineti, menze, biblioteke, studentski domovi…)“, navodi Popović.
Od 1999. do danas
Kako Popović za Mašinu navodi, oružani sukob (1999) prekinuo je implementaciju ovog sporazuma i od tada srpska zajednica više nije prisutna u Prištini, a kao svoje privremeno sedište Univerzitet je krajem 2001. godine odredio Kosovsku Mitrovicu.
„Fakulteti u sastavu Univerziteta u Prištini, sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, rade u improvizovanim i otežanim uslovima, što dodatno ugrožava efikasno ostvarivanje njihove funkcije u sistemu visokog obrazovanja. Imovinsko-pravni odnosi koji nisu adekvatno rešeni i jednostrano donete odluke koje su kontraproduktivne svakako dodatno produbljuju konflikt između dve strane i otežavaju postizanje održivog i pravičnog rešenja za različite etničke grupe zbog kojih je Univerzitet u Prištini i nastao“, kaže Popović.
Zakon o strancima i boravišna dozvola koja se ne može dobiti
Dr Branka Petković, redovna profesorka na Prirodno-matematičkom fakultetu UPKM, za Mašinu navodi da je Zakon o stranicima direktan udar na UPKM pre konačnog rešavanja statusa Univerziteta, tako što bi se deo zaposlenih i studenata koji nemaju kosovska dokumenta tretirao kao stranci i od njih zahtevala boravišna dozvola.
„Problem je u tome što takvu dozvolu realno ne bi mogli da dobiju, jer ustanove obrazovanja i zdravstva u kojima rade i studiraju nisu integrisane u kosovski sistem. Time se Univerzitet faktički dovodi u situaciju da se ili integriše u kosovski institucionalni okvir, ili da u kratkom roku ostane bez značajnog dela nastavnog kadra i velikog broja studenata“, ističe Petković.
Dr Dragana Valjarević, redovna profesorka na Prirodno-matematičkom fakultetu UPKM kaže da Zakon o strancima, pored akademske zajednice, u velikoj meri pogađa i lokalno stanovništvo, jer pravo na dokumentaciju imaju prevashodno ljudi koji su rođeni na prostoru Kosova i Metohije, mada i mnogi od njih nailaze na razne administrativne prepreke.
„Ljudi rođeni u centralnoj Srbiji, sa prebivalištem na Kosovu i Metohiji najčešće zbog braka, školovanja ili imovine godinama bezuspešno pokušavaju da pribave kosovsku dokumentaciju zbog neujednačene primene zakona i odbijanja nadležnih službi da priznaju srpske izvode iz matičnih knjiga“, navodi Valjarević.
Institucije su organski vezane za prostor i zajednicu
Opcija izmeštanje Univerziteta van Kosova i Metohije o kojoj se u javnosti govorilo nedavno je demantovana od strane rektora, kaže Petković i dodaje da, čak i kada bi se o tome razmišljalo, postavlja se pitanje kako bi bilo moguće izmestiti i škole, bolnice i druge institucije koje su organski vezane za prostor i stanovništvo. „Univerzitet nije samo pravno lice, već stub opstanka jedne zajednice“, navodi Petković.
„Jasno je da bi ovakav razvoj događaja imao pogubne i dalekosežne posledice po srpsku i nealbansku zajednicu na Kosovu i Metohiji, koja je već godinama izložena tihom egzodusu. Nakon Briselskog i Ohridskog sporazuma, posebno posle integracije policije, sudstva i drugih institucija u kosovski sistem, srpska zajednica se suočava sa nizom administrativnih, bezbednosnih i egzistencijalnih problema. U tom kontekstu, pitanje Univerziteta postaje pitanje elementarnog opstanka i dugoročne perspektive“, smatra Petković.
„Upadljivo ćutanje“ srpskih vlasti
Profesorka Petković navodi da uvek postoji način za reakciju i da Univerzitet može biti sačuvan odgovornom i odlučnom reakcijom srpskih vlasti, u saradnji sa međunarodnom zajednicom.
„Od najave primene Zakona o strancima, još tokom leta i septembra prošle godine, vlast u Srbiji upadljivo ćuti o ovoj izuzetno ozbiljnoj situaciji. Zabrinuti profesori, organizovani u neformalnu grupu, uputili su Vladi Republike Srbije, Ministarstvu prosvete i Ministarstvu zdravlja zvanične, pečatirane dopise sa apelom za hitnu reakciju i jasno obrazloženje mera koje se planiraju. Pored javnih nastupa i obraćanja medijima, konkretni odgovori su izostali ili su ostali na nivou opštih fraza“, za Mašinu kaže Petković.
Ćutanje srpskih vlasti produbljuje osećaj neizvesnosti među zaposlenima i studentima, kaže Petković i ističe da je činjenica da međunarodna zajednica ima značajnu ulogu u procesima na prostoru Kosova i Metohije, ali da se ne može zanemariti da su prethodnim sporazumima nadležnosti države Srbije u velikoj meri prenete ili ograničene, što dodatno komplikuje položaj srpskih institucija.
Deklarativna saopštenja i netransparentnost Srpske liste
Petković kaže da je Srpskoj listi, kao političkom predstavniku Srba u kosovskom sistemu i političkom akteru koji ima snažnu podršku vlasti u Beogradu, poverena značajna odgovornost za budućnost srpske zajednice na Kosovu.
Regovanja predstavnike Srpske liste svode se na deklarativna saopštenja, dok su pregovarački procesi nedovoljno transparentni, smatra Petković i dodaje da to kod građana izaziva strah da bi eventualni dogovori mogli doneti nova odricanja, imajući u vidu dosadašnje „uspehe“ nakon kojih su, kako Petković navodi, objektivno gledano, ostajali sa sve manje sigurnosti i institucionalnih uporišta nego ranije.
„Što se tiče kosovskih vlasti, one nastavljaju proces zaokruživanja svog institucionalnog sistema. U takvom ambijentu, svaka pasivnost ili pogrešan potez dodatno ubrzava procese koji vode ka demografskom i institucionalnom pražnjenju prostora od srpskog stanovništva. Upravo zato je važno da se o ovim pitanjima govori otvoreno, argumentovano i bez iluzija“, ističe Petković.
„Svedoci smo pogrešne politike tokom devedesetih godina“
Profesorka Popović navodi da je pitanje Univerziteta ujedno i pitanje celokupnog srpskog i ostalog nealbanskog stanovništa koji živi na Kosovu i pita se da li Kosovo teži etnički čistoj teritoriji.
„Pitanje šta će biti sa profesorima i studentima ukoliko bude Univerzitet ugašen, ja bih preformulisala u šta će biti sa narodom koji živi na Kosovu i Metohiji i želi obrazovanje u srpskom sistemu. Da li je za kosovsku stranu primena zakona zapravo put ka novom talasu migracija i iseljavanju srpskog stanovništa? Da li Kosovo teži etnički čistoj teritoriji u kojoj neće biti drugih naroda ili koje će asimilovati? Da li je Priština kao jednoetnički grad sa 98% Albanaca (Agencija za statistiku Republike Kosovo) model i za preostale enklave i Sever Kosova? Pitanje nije da li će nastavnici i saradnici ostati bez posla, već da li će na toj teritoriji biti stanovnika kojima će nastavnici moći da predaju“, smatra Popović.
„Svedoci smo pogrešne politike tokom devedesetih godina koja je bila pogubna kako za Albance tako i za Srbe. Albanci su tada tražili svoja prava: učili su po svom obrazovnom sistemu koji nije bio prepoznat od SRJ, koristili su svoje udžbenike i nisu želeli da primaju platu od Ministarstva prosvete kako bi naglasili da ne priznaju Republiku Srbiju“, kaže Popović.
Profesorka na Fakultetu umetnosti UPKM je stanovišta da u skladu sa Uneskovom Konvencijom o borbi protiv diskriminacije u oblasti prosvete, srpska zajednica ima pravo da uči po svom sistemu, da koristi svoje udžbenike i da zaposleni primaju platu i ostvaruju radna prava u skladu sa Zakonom o radu Republike Srbije.
„Smatram da Srbi (bez obzira na prebivalište) ne mogu biti stranci, a boravak na Kosovu onih Srba koji imaju prebivalište u Centralnoj Srbiji se svakako registruje već na administrativnom prelazu, to jest prilikom ulaska na teritoriju Kosova*“, kaže Popović.
Ljudi – kolateralna posledica političkih procesa
Profesorka Petković podvlači da je sudbina Univerziteta ista kao sudina srpskog naroda na Kosovu.
„Opšti je utisak da su ljudi na KiM, pa i sam Univerzitet, često svedeni na kolateralnu posledicu političkih procesa. Stanovništvo je egzistencijalno u velikoj meri vezano za državu Srbiju, a istovremeno izloženo stalnoj neizvesnosti. U takvim okolnostima razvija se pasivnost i nerealno očekivanje da će neko drugi rešiti problem“, smatra Petković.
Petković je mišljenja da bez aktivne uloge zaposlenih na Univerzitetu i samih studenata nema održivog rešenja i da akademska zajednica mora biti subjekat, a ne objekat procesa.
„U slučaju negativnog ishoda, ne očekujem naglo gašenje Univerziteta, već njegov tihi nestanak kroz pokušaj reorganizacije u minimalizovanu strukturu koja bi formalno zadovoljila određene kriterijume kosovskog sistema. Takva tvorevina, međutim, teško bi mogla da garantuje očuvanje identiteta, akademske autonomije i dugoročne perspektive opstanka i razvoja stanovništva na KiM“, kaže Petković.
Izmeštanje Univerziteta znači njegovo gašenje
Profesorka Petković smatra da bi izmeštanje Univerziteta predstavljala bi njegovo suštinsko gašenje.
„Iskustvo iz perioda kada je Univerzitet bio privremeno izmešten tokom ratnih i neposredno poratnih godina pokazuje koliko je teško obnoviti puni institucionalni kapacitet. Drugi povratak na prostor koji bi u međuvremenu ostao bez srpskog stanovništva je besmislen“, zaključuje Petković.
Popović slikovito predstavlja etničke zajednice na Kosovu i njihov suživot u kontekstu Univerziteta i stanovništva.
„U nekim izvorima našla sam podatak da je slikovit prikaz Kosova bila leopardova koža čije zaokružene šare predstavljaju različite etničke zajednice koje su prisutne na tom geografskom području (Albanci, Srbi, Goranci, Crnogorci, Janjevci, Turci, Romi, Aškalije, Makedonci). Mislim da ako uspemo da sačuvamo celovitost leopardove kože, ako se ne elimišu srpska i ostale nealbanske zajednice, možemo sačuvati i Univerzitet (UPKM). Izmeštanje Univerziteta ne može biti ispravna opcija“, kaže Popović.
A.G.A.
